MAĐIONIČAR IZ LUBLINA + GOLEM (POKLON)

Isak Baševis Singer
1902-1991
Najveći pisac na jidišu i jedan od najistaknutijih pisaca u literaturi XX veka rođen je u 21. novembra 1902. u Radzi-minu, u Poljskoj, kao sin rabina. Od 1908. godine živeo je u Varšavi, u ulici Krohmalna br. 10, mitskom prostoru svojih priča i romana. Suočen sa Hitlerom, 1937. godine emigrirao je u Ameriku.
Prve četiri decenije svog života opisao je u knjigama U sudnici moga oca (1966), Dečak u potrazi za bogom (1976), Mladić u potrazi za ljubavlju (1978) i Izgubljen u Americi (1979). „Sve moje knjige su o meni. One su ja sâm“, govorio je Singer. Roman Mađioničar iz Lublina (1960) proslavio ga je kao pisca i označio početak perioda od dvadeset godina kada u neverovatnom izlivu stvaralačke energije piše stotinak priča (u tom žanru stao je rame uz rame sa Mopasanom, Čehovom, Kar-verom, Alis Manro) i desetak romana, među kojima su Neprijatelji: ljubavna priča (1972) i Kal (1991), da bi 1978. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Šta bi bilo kada bih se pokajao, postao asketa, i zazidao sebe u ćeliju bez vrata kao onaj svetac u Litvaniji? Da li bi mi ostala verna? Da li bi mi davala hranu kroz rupu na zidu?“ Ester je rekla: „Nije potrebno zatvarati se u ćeliju da bi se čovek pokajao“. „Sve zavisi od toga kakvu strast neko pokušava da savlada“, rekao je. „Onda bih se zazidala s tobom“, rekla je. Sve se završilo novim milovanjima, nežnostima i izjavama o večnoj ljubavi. . .
. . . Zaspao je i usnio da leti. Podigao se iznad zemlje i vinuo se, vinuo. Pitao se zašto to nije po-kušao ranije – bilo je tako lako, tako lako. Sanjao je to skoro svake noći, i svaki put se budio s osećanjem da mu je otkrivena neka druga stvarnost. Često se pitao da li je to bio san ili samo niz misli. Godinama ga je opsedala ideja da stavi par krila i poleti. Ako ptica to može, zašto ne bi mogao i čovek? Krila bi morala biti dovoljno velika i napravljena od jake svile, poput one koja se koristi za balone. Trebalo bi da budu rebrasto šivena i da se sklapaju i rasklapaju kao kišobran. . .
. . . Zapanjujuće je bilo kad bi ta sramežljiva devojka postala tako strastvena, kao da je dibuk ušao u nju. Obasipala ga je poljupcima, predavala mu se na sve načine kojima ju je naučio – ali tiho, u strahu da se brat ili majka ne probude. Bilo je kao da izvode tajni paganski obred u slavu nekog noćnog idola. . . „Ako te slučajno ostavim, zapamti da ću se vratiti“, rekao je. „Budi mi verna.“ „Da, voljeni moj, do smrti!“ „Staviću ti krila, učiniću da letiš.“ „Da, gospodaru moj. . . ja sad letim.“
Mađioničar iz Lublina