ANA KARENJINA

Svaki život je mnogo dana, dan za danom. Hodamo kroz sebe, srećemo razbojnike, duhove, džinove, stare ljude, mlade ljude, supruge, udovice, pobratime, ali uvek srećemo same sebe.



Moli Blum, žensko biće koje je Džojs stvorio u romanu Uliks, izgovara svoj unutrašnji monolog u Penelopi, poslednjem poglavlju romana, i to je postao jedan od najuticajnijih pasaža u modernoj književnosti. Moli se priseća svoje mladosti i svojih ljubavi, i taj duh prožima čitavo finale romana. K. G. Jung je nakon čitanja Penelope, fasciniran, napisao Džojsu da „samo đavolova baba zna toliko o ženskoj psihi“, dok je Džojsova Nora na to rekla da Džojs „baš ništa ne zna o ženama“. Džojs je u svakom slučaju znao ponešto o samoj Nori, s kojom je nerazdvojno živeo od svoje 22. godine, i kojoj je pisao potpuno nesvakidašnja ljubavna pisma.

"Navela sam ga tog dana da me zaprosi prvo sam mu iz usta dala zalogaj čajnog kolača bila je prestupna godina kao ova da pre šesnaest godina o Bože posle tog dugog poljupca skoro sam ostala bez daha da rekao mi je da sam planinski cvet da sve smo mi cvetovi žensko telo da jedini je put u životu rekao istinu i za tebe danas sunce sja da zato mi je bio drag jer sam videla da razume i oseća šta je žena i znala sam da ću uvek moći da ga motam kako hoću i pružila sam mu svu radost koju sam mogla da mu dam i dovela ga tako daleko da me molio da kažem da nisam odmah odgovorila samo sam gledala daleko u more i nebo na toliko sam toga mislila o čemu on ništa nije znao [. . .] i onda sam ga očima pitala da me opet pita da i onda me pitao da hoću li da kažem da moj planinski cvete i prvo sam ga zagrlila da i povukla ga dole k sebi da oseti moje mirisne grudi, a srce mu je tuklo kao ludo i da rekla sam da hoću da."

Zbirka sadrži priče:
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.

Poznati američki pisac ČARLS BUKOVSKI (1920-1994) pojavio se u književnosti knjigom pesama Cvet, pesnica i zverski jauk (1960), da bi svetsku slavu stekao romanom Žene (1978). Živeo je i umro u Los Anđelesu.

TAKO MRTVI VOLE, antologija kratkih priča Čarlsa Bukovskog, izbor je iz obimnog opusa nastalog u periodu 1944-1994. Bukovski je počeo s kratkim pričama i nikada nije prestao da ih piše. Njegov talenat podjednako se ogleda u nekim ranim pričama (Ispovest kukavice), kao i u nekim od poslednjih (Zvezda). Ma koliko ovaj svet u pričama Bukovskog bio začudan, potresan, šokantan, ostao bi na nivou obične ispovesti da nije Bukovskog opsenara, obdarenog da u svemu vidi ono komično, da u svakodnevnom otkrije elemente fantastičnog, i najjednostavnijim jezikom ispriča nekad obične, a nekad neverovatne i dramatične događaje.

nisam spavao tri noći ili tri dana i crvenih očiju smejem se u ogledalu dok slušam kako sat otkucava a plin moje peći zaudara vrelim gustim teškim smradom isprekidan zvucima vozila, nanizanih kao ornamenti u mojoj glavi ali ja sam čitao klasike i na mom kauču opijena vinom spava kurva koja je prvi put čula Devetu Betovenovu i od dosade zaspala učtivo slušajući.

- slušaj, matori, rekla je, s tvojim vijugama bićeš možda prvi čovek koji će da jebe na Mesecu.

... Rableove tekstove s pravom smatraju za "kanonske tekstove za mehanizam smeha". Rable se ovde prerušava u lažnog i veselog astrologa.
Uprkos nesumnjivoj složenosti i ezoteričkoj slojevitosti, Rableov tekst nikada ne gubi na čitljivosti, sve nas učeći da govorimo slobodno. krepeći nas u oskudicama i iskušenjima života...

... Poput Borhesa, Rable katkad izmišlja autore ili citate, katkad je u tome verodostojan, a katkad stvarnim autorima pripisuje reči koje oni zapravo nisu napisali, u neponovljivoj kombinaciji erudicije, smeha i fantastike...

Novi prevod Danteovog "Novog života", prvi prevod Danteove "Gozbe" na srpski jezik, kao i prevod Danteovih pesama vezanih za "Novi život". Zajedno sa obimnim kritičkim aparatom i književno-istorijskim i društveno-istorijskim kontekstom koji oblikuju tekstovi prevodioca i priređivača Snežane Milinković, ovo je kapitalno delo koje srpskom čitaocu omogućuje susret s nekim od vrhova Danteovog pesništva.

Ljudi ambisa je potresno i dokumentarno svedočanstvo o najmračnijem licu industrijskog Londona s počatka 20. veka. Prerušivsi se u skitnicu autor silazi među beskućnike, radnike bez posla i stanovnike prenaseljenih prihvatilišta Istočnog Londona, beležeći njihove živote iz prve ruke – bez ulepšavanja i bez distance. Ova knjiga nije samo reportaža o bedi, već optužnica protiv društva koje dopušta da čitavi slojevi ljudi žive na ivici gladi i očaja. Grad se ovde ne pokazuje kao simbol napretka, već kao nemilosrdan mehanizam koje melje najslabije. Iskustva iz ovog dela snažno su uticala na kasniju književnost društvene kritike, posebno na Džordža Orvela, koji će decenijama kasnije, u sopstvenim londonskim lutanjima među siromašnima, razviti sličan pogled na nepravdu, eksploataciju i licemerje civilizacije i objaviti svoju prvu knjigu Niko i ništa u Parizu i Londonu. Poput Londona, i Orvel će shvatiti da se prava istina o društvu vidi tek na njegovom dnu.

Prosjak, kad se realno pogleda, zapravo je samo poslovni čovek, poput ostalih poslovnih ljudi, koji zarađuje onako kako može. Nije ništa više od većine savremenih ljudi prodao svoju čast, samo je izabrao zanat u kojem je nemoguće obogatiti se. Biti siromašan u Parizu i Londonu dvadesetih godina prošlog veka značilo je iskusiti život na najgorem zamislivom dnu. Ova knjiga predstavlja Orvelovo potresno svedočanstvo o onima koji nemaju drugog izbora nego da žive na njemu. U formi neobičnih, delimično fiktivnih memoara iz vremena kad se kretao među siromašnjim i očajnim stanovnicima ta dva velika grada ­– dok je spavao po štrokavim svratištima punim bubašvaba, prao sudove u gadnim kuhinjama, živeo među beskućnicima i skitnicama, preživljavao na ogriscima i opušcima – Orvel nam predstavlja svet nemilosrdnog dirinčenja i najgore bede koji se odvija pod nesvesnim nosom lagodnog života srednje klase, i iznova uspeva da čitaocima pruži fascinantan prikaz otrežnjujućih istina o nemaštini i društvu uopšte.

„Najsigurniji dokaz Nabokovljevog genija… izuzetan tour de force.“

– Harold Blum

Bleda vatra se često smatra Nabokovljevim vrhunskim delom i jednim od najblistavijih romana ikada napisanih, jer objedinjuje misteriju ubistva, neobuzdanu imaginaciju, promišljanje granica romana kao forme i vrhunsku komiku.


Ova briljantno koncipirana parodija detektivskog žanra, prožeta jezičkim igrama i skrivenim značenjima, pruža obilje književnih uživanja. Roman započinje poemom od 999 stihova, čiji je autor književni genije Džon Šejd, neposredno pre svoje smrti. Uz pesmu dolaze predgovor i komentari Čarlsa Kinbota – zbunjenog učenjaka, Šejdovog kolege, suseda i navodnog prijatelja – koji stihove tumači kroz prizmu sopstvenih fantastičnih doživljaja. Postepeno se otkriva da je Kinbotova rastrojenost ekstremna verzija onoga što svaki čitalac čini: unosi sopstveno iskustvo u tumačenje književnog dela.


Izuzetno promišljen i neiscrpno inventivan, ovaj Nabokovljev roman ostvaruje retku književnu ravnotežu između tragedije i komedije.

„Nabokov u ovom romanu nije pokušao da ponovi nijedan od obrazaca koji su mu prethodno doneli uspeh.“

– New York Times


„Čitanje Blede vatre, i romana i poeme, predstavlja gotovo opsceno senzualno zadovoljstvo. Preporučujemo.“

– Observer


„Snažno i inteligentno.“

– Baltimore Sun

Otkrijte dubinu Čehovljevih drama. Od buntovnog stvaraoca u "Galebu" do melanholične čežnje "Tri sestre" za Moskvom – istražite svet tragičnih figura u potrazi za smislom.

U drami Ujka Vanja, prvi put izvedenoj na sceni pre više od 125 godina, Čehov je stvorio galeriju nesrećnih junaka koji u zrelim godinama otkrivaju da im je život lišen smisla, snovi propali, a oni nemoćni da promene sudbinu. Svi oni sanjaju o sreći, bez snage da je dosegnu, ali ipak istrajavaju u životu koji sve manje razumeju.

U drami Galeb, pratimo buntovnog stvaraoca u grozničavoj potrazi za inovativnim umetničkim pečatom. Njegova glad za uvažavanjem, isprepletena sa patnjom zbog neuzvraćene privrženosti, vodi ga ka ivici beznađa.

Drama Tri sestre donosi melanholičnu povest o tri duše zarobljene u provincijskoj letargiji, čiji je jedini svetionik nade san o povratku u Moskvu. Kroz njihove unutrašnje lomove i egzistencijalna traganja, Čehov slika portret Rusije koja, na pragu novog doba, stoji nad ambisom neizvesnosti.