KLASICI

Prosjak, kad se realno pogleda, zapravo je samo poslovni čovek, poput ostalih poslovnih ljudi, koji zarađuje onako kako može. Nije ništa više od većine savremenih ljudi prodao svoju čast, samo je izabrao zanat u kojem je nemoguće obogatiti se. Biti siromašan u Parizu i Londonu dvadesetih godina prošlog veka značilo je iskusiti život na najgorem zamislivom dnu. Ova knjiga predstavlja Orvelovo potresno svedočanstvo o onima koji nemaju drugog izbora nego da žive na njemu. U formi neobičnih, delimično fiktivnih memoara iz vremena kad se kretao među siromašnjim i očajnim stanovnicima ta dva velika grada ­– dok je spavao po štrokavim svratištima punim bubašvaba, prao sudove u gadnim kuhinjama, živeo među beskućnicima i skitnicama, preživljavao na ogriscima i opušcima – Orvel nam predstavlja svet nemilosrdnog dirinčenja i najgore bede koji se odvija pod nesvesnim nosom lagodnog života srednje klase, i iznova uspeva da čitaocima pruži fascinantan prikaz otrežnjujućih istina o nemaštini i društvu uopšte.

Ovaj život kakva danas živimo! Nije to život, to je obična učmalost, živa smrt. Pogledaj samo sve ove proklete kuće, i sve te besmislene ljude u njima! Ponekad mislim da smo svi leševi. Samo trulimo uspravno.

Aspidistra je izdržljiva, dugovečna sobna biljka koja može da naraste do upečatljive, čak glamurozne veličine. U Engleskoj je bila naročito omiljena u viktorijansko doba, dobrim delom zato što je trpela ne samo slabu sunčevu svetlost već i loš vazduh zatvorenog prostora, koji je bio posledica korišćenja prvo petrolejki, a zatim gasnih lampi. Pala je u nemilost tek s uvođenjem električnog osvetljenja u 20. veku. S obzirom na to, naslov ovog Orvelovog romana može da se protumači kao sarkastičan podsticaj da se zavijore zastave srednje klase.

Kad se ovaj roman pojavio, kritika ga je nazvala okrutnom gorkom knjigom u kojoj auotr iznosi veoma neprijatne istine, potresnim i britkim prikazom života, pronicljivom studijom otuđenja i usamljeosti, s jedne strane dirljivom, s druge zastrašujućom.

Gordon Komstok se gnuša učmalog uglednog života srednje klase koja obožava boga novca. Napušta „dobar“ posao u reklamnoj agenciji zarad nimalo izglednog posla u knjižari, što bi trebalo da mu ostavi više vremena za pisanje pesama. Gordon se buni protiv sve većeg konzumerizma koji primećuje u društvu oko sebe, dok istovremeno oplakuje svoje siromaštvo i način na koji se to isto društvo odnosi prema njemu i siromaštvu uopšte.

„Životinjska farma“ je satirična alegorija. Pisana je u vreme Drugog svetskog rata, izdata je 1945. godine, a pravu popularnost doživela je 1950-ih. Prikazuje kritički osvrt na staljinističku ideologiju i razočaranje totalitarizmom. Odnosi među životinjama na farmi alegorijski prikazuju stvarne odnose ljudi. Radi se o borbi za sebe i vlastiti status pod krinkom dobrobiti ostalih. Oni koji najviše rade i najviše se žrtvuju, budu najviše zakinuti.

Nijedna tuga nije toliko gorka kao ona u kojoj nema ni traga plemenitosti.

Burmanski dani, prvi roman Džordža Orvela, nadahnut njegovim iskustvima iz vremena provedenog u indijskoj carskoj policiji Burme, predstavlja razoran prikaz britanske kolonijalne vladavine. Opisuje istovremeno domorodačku korupciju i imperijalne predrasude u društvu u kojem je autohtono stanovništvo „zanimljiv, ali u krajnjoj liniji tek... inferioran narod“.

Kad se Flori, beli trgovac drvnom građom, sprijatelji sa doktorom Verasvamijem, Indijcem, svojim postpukom prkosi takvom uverenju. Doktor je u opasnosti – protiv njega spletkari U Po Ćin, korumpirani sudija. Jedina nada mu je članstvo u Evropskom klubu, u koji ubrzo stiže i lepa Elizabeta. Zbog svega toga, Florijev život se iz korena menja, a on sam, nakon dugih godina paklene usamljenosti, konačno počinje da se nada bekstvu od „laži“ kolonijalnog bitisanja.

Strah od rulje je praznoveran strah. Zasniva se na stavu da postoji neka tajanstvena, bitna razlika između bogatih i siromašnih, kao da su to dve različite rase, poput crnaca i belaca. Ali u stvarnosti nema takve razlike. Bogati i siromašni razlikuju se po svojim prihodima i ni po čemu više, a prosečni milioner prosto je prosečni perač sudova u novom odelu. Zamenite im mesta i, gle čuda, koji je sad sudija, a koji lopov?
Niko i ništa u Parizu i Londonu, memoari o siromaštvu u dva velika grada, nudi niz autorovih ličnih iskustava i anegdota iz perioda kada se suočavao s najdubljom nemaštinom. Najpre ga vidimo u Parizu, gde živi u oronulom hotelu i radi kao perač sudova u restoranima za minimalnu platu, čime nam ukazuje na teške uslove rada sa kojima su se suočavale mnoge porodice u francuskoj prestonici. Priča se potom prebacuje na ulice Londona, gde beskućništvo i prosjačenje pokazuju surovu stvarnost života bez doma i osnovnih sredstava za život.
Ova jasna i oštra proza snažno napada nepravedni društveni sistem u kome nema saosećanja prema najugroženijima i neizostavna je sa sve one koji žele da shvate suštinu društvene nejednakosti.

Jedna od najstrašnijih stvari u vezi sa ratom je to što sva ratna propaganda, sva halabuka i sve laži i mržnja neizostavno potiču od ljudi koji se u njemu ne bore.
Kataloniji u čast lična je ispovest Džordža Orvela o iskustvu iz Španskog građanskog rata, iz koga je pobegao jedva izbegavši smrt sa paralizovanom desnom rukom i izgubljenog glasa. Republikancima se dobrovoljno priključio kako bi se borio protiv Frankovog fašizma, „za opšte dostojanstvo”, međutim, tamo ga je osim rovovskog ratovanja dočekao i antifašistički pokret pun unutrašnjih tenzija.
Orvel ne dočarava samo strahote sa bojišta, hladnoću, glad i prljavštinu, već osvetljava i političke intrige koje su tesno vezane sa ishodom rata. Ovo delo je svedočanstvo o ljudskoj hrabrosti i ideološkim zabludama u jednom istorijskom trenutku, duboka refleksija o prirodi revolucije i političkoj stvarnosti te bezvremenski apel za slobodu, pravdu i otpor protiv tiranije.

Prošlost je zaista nešto čudno. Stalno je s vama.

Hvalospev kraju jedne idilične epohe britanske prošlosti, Orvelov roman U borbi za vazduh predstavlja potresno svedočenje o pokušaju jednog čoveka da ponovo oseti nevinost detinjstva dok se na horizontu nazire novi rat.

Džordž Bouling ima četrdeset pet godina, ženu, decu, kuću pod hipotekom, povećan obim struka, nove veštačke zube – i očajničku želju da pobegne od svog turobnog života. Savremeni život ga plaši, pošto je 1939. već očito da je Drugi svetski rat neizbežan, i pošto mu se unapred pričinjavaju redovi za hranu, vojnici, tajna policija, tiranija...

I zato odlučuje da pobegne u svet svog detinjstva, u rodno selo koje pamti kao utočište mira i spokoja. Može li mu povratak u Donji Binfild doneti nešto drugo osim razočaranja?

"Životinjska farma" je klasična satirična alegorija napisana od strane Georgea Orwella. Knjiga oživljava životinje na farmi koje se bore protiv ljudske tiranije i nepravde, predstavljajući političke događaje i pojedince u kontekstu Ruske revolucije i komunističkog društva.

Orwell je majstorski koristio personifikaciju životinja kako bi prikazao složene sociopolitičke ideje i ukazao na opasnosti od totalitarizma. Knjiga postavlja pitanja o moći, manipulaciji i slobodi, istovremeno dajući duboke uvide u ljudsku prirodu i društvene strukture.

"Životinjska farma" je očaravajuće delo koje čitaoca podstiče na razmišljanje i refleksiju. Iako je prvobitno napisana kao kritika komunizma i Staljinove vlasti, knjiga se može tumačiti i kao opomena o potrebi za oprezom u svakoj društvenoj transformaciji i borbi za pravdu.

Ukupno, "Životinjska farma" je izvanredan roman koji se ne može zaboraviti, ostavljajući dubok utisak na čitaoce različitih generacija i podstičući ih na razmišljanje o društvenim i političkim pitanjima.

Objavljeno nekoliko godina nakon završetka Drugog svetskog rata, ovo remek-delo svetske književnosti predstavlja nemilosrdno i proročansko razmišljanje o moći, o svim zabludama i apsurdima totalitarizma – sa njegovim prezirom prema ljudskom životu, upotrebom sile, kultom vođe uzdignutog do božanstva.

Radnja se odvija u bliskoj budućnosti sveta, u kojoj je moć koncentrisana u tri ogromne superdržave. Na vrhuncu političke moći u jednoj od tih država nalazi se Veliki Brat, sveznajući i nepogrešivi, kojeg niko nikada nije video lično, ali čiji su posteri svuda. Glavni junak Smit radi u Ministarstvu istine, i ima zadatak da cenzuriše knjige i novine koje nisu u skladu sa zvaničnom politikom. Nezadovoljan poslom i životom u kojem mu Policija misli nadzire svaki pokret i svaku reč, on pokušava da nešto preduzme, iako je svestan da ga to može dovesti u smrtnu opasnost.

Prekretnica u engleskoj književnosti, jedan od najpoznatijih i možda najkontroverznijih romana prošlog veka, 1984. je knjiga koja će vam uzburkati savest i navesti vas da razmislite: o prošlosti i sadašnjosti, ali pre svega o budućnosti.

„Partija želi vlast isključivo zarad same vlasti. Nas ne zanima dobro drugih ljudi; nas zanima isključivo moć. Ne zanima nas bogatstvo ni luksuz ni dug život ni sreća: već samo moć, čista moć.“

„Moć nije sredstvo, već cilj. Diktature se ne zavode zato da bi se zaštitila revolucija; revolucije se izvode zato da bi se zavela diktatura. Cilj progonstva je progonstvo. Cilj mučenja je mučenje. Cilj moći je moć.“

Knjižar mora stalno da laže o knjigama, a to ga odbija od njih. Stalno ih briše, tegli, premešta tamo-vamo. Nekada sam zaista voleo knjige i sve u vezi sa njima; voleo sam da ih gledam, mirišem, dodirujem, naročito ako su stare pedeset i više godina. Najveće zadovoljstvo mi je bilo da na seoskoj aukciji kupim gomilu knjiga za jedan šiling. Postoji neka čudnovata draž u skupljanju tih starih, pohabanih knjiga. Nailazite na manje poznate pesnike iz 18. veka, nepotpune tomove romana, ukoričene ženske časopise, zastarele magazine koji su odlično neobavezno štivo za čitanje u kupatilu, razbijanje nesanice ili za ubijanje onih petnaestak minuta pred ručak. Međutim, nedugo nakon što sam se zaposlio u knjižari, prestao sam da kupujem knjige. Svakodnevno gledanje hiljada i hiljada knjiga ubilo mi je svako uživanje u njima. Postale su mi dosadne i čak su mi pomalo stvarale mučninu. Sada ih kupujem povremeno, i to samo one koje ne mogu da pozajmim a zaista želim da ih pročitam. Onaj slatkasti miris blago ubuđalog papira više me ne privlači. Previše me podseća na paranoične mušterije i mrtve zunzare.

Tajanstvena je to stvar, taj gubitak vere - tajanstven koliko i sama vera.

Sveštenikova kći je Orvelov najmanje poznat i često nedovoljno cenjen roman. Crpeći nadahnuće iz sopstvenih iskustava kao berača hmelja, učitelja i gradske skitnice, Orvel pripoveda neobičnu priču o Doroti Her, ćerki sveštenika iz izmišljenog provincijskog gradića. Njen rasejani otac je maltene ne primećuje, njegovi reumatični parohijani je ogovaraju i iskorišćavaju, kućni i crkveni poslovi je iscrpljuju - i Doroti biva iznenada i traumatično preneta u nešto potpuno nepoznato.

Roman o gubitku i povratku, Sveštenikova kći ocrtava putovanje jedne mlade žene, uz pomoć fantastičnih elemenata i društveno-političkih tema, kroz pejzaž nezaposlenosti, siromaštva i gladi za vreme Velike depresije u Engleskoj tridesetih godina, neumitnom stvarnošću sastavljajući na iskušennje i samu veru.

Oduvek se smenjivao šugavi rat za ratom, a zna se da su sve vesti ionako lažne.

Među uticajnim romanima 20. veka 1984 nesumnjivo predstavlja jedno od retkih književnih dela koje sve više uznemirava što se njegova proročka futuristička vizija više ostvaruje.

Roman nam nudi Orvelovo košmarno shvatanje totalitarnog, birokratskog sveta, zastrašujuću koncepciju budućnosti u kojoj su isvi ljudi robovi tiranskog režima, i priču jednog čoveka koji u njemu pokušava da pronađe sebe.

Orvelovo majstorstvo ogleda se u zlokobnom predviđanju modernog života - sveprisutnost televizije, iskrivljavanje jezika - i sposobnosti da stvori izrazito temeljnu verziju pakla. Zato je ovo i dalje veliki moderan klasik „negativne utopije" zapanjujuće originalan i strašan roman čiji je izmaštan svet zapravo potpuno uverljiv, od prve rečenice do poslednje četiri reči.

Ne može se poreći da roman i te kako uspeva da zadrži pažnju čitavih generacija, niti se mogu poreći prikladnost, snaga i trajnost njegovih opomena - poput zaveštanja koje, kako se čini, s prolaskom vremena postaje samo sve značajnije.

Kataloniji u čast je roman nastao na osnovu Orvelovog ličnog iskustva iz Španskog građanskog rata, gde je učestvovao na strani RPMU-a (Radnicke partije marksističkog ujedinjenja). U nevelikom vremenskom zahvatu kojim se bavi ovo delo, Orvel se trudi da nam što objektivnije izveštava o ratnim zbivanjima na frontu i atmosferi u Barseloni i drugim gradovima na severoistoku zemlje.

Rat u kome se obreo je suma medijske propagande, pacova u rovu i isprazne ideologije izvan njega, ali je taj isti rat (osim desetina političkih partija i pokreta) nosio nešto čijom će se sudbinom Orvel neodvojivo baviti – revoluciju. Iza svih tih dešavanja, Orvel će nas upoznati sa mentalitetom španskog naroda i duhom Španije koji mu je, uprkos svemu, uvek budio maštu.

U svakom ratu je isto, vojnici se bore, novinari se dernjaju, i nijedan od tih pravih patriota ne stiže do rovova na frontu, osim na brzinski propagandni obilazak.

Rat je mir
Sloboda je ropstvo
Neznanje je moć.

„Onaj ko kontroliše prošlost“, glasio je partijski slogan, „kontroliše budućnost: onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost.“

Otkako je 1949. godine objavljena, Orvelova 1984 služila je kao podsetnik svakoj novoj generaciji da bude na oprezu kako stvarnost romana ne bi postala naša realnost.

Čini se da su neki 1984 čitali sa više razumevanja od drugih i da su je koristili kao udžbenik. Jer Orvelova realnost je, izgleda, konačno postala realnost naših života. Kontrolisani mediji i dirigovana kontrola društvenih mreža na kojima je sloboda mišljenja zamenjena „slobodom govora“ samo su delić ostvarenog inventara Orvelovog najpoznatijeg i najmračnijeg romana.

Stoga nemojte ovu knjigu čitati ni kao opomenu ni kao roman, čitajte je i vi kao udžbenik da biste bolje upoznali neprijatelja. Godina 1984. tek počinje.

„Dubokoumna, zastrašujuća i potpuno fascinantna knjiga. Orvelova teorija moći je razvijena briljantno.“
– New Yorker

„Roman čija radnja ledi krv prati naše vreme sasvim tiho i potpuno verno do dramatične sudbine koja nas možda očekuje.“
– Saturday Review

„Jedan od najznačajnijih romana XX veka.“
– Guardian

Ogorčene zbog ponižavajućih uslova života, izrabljivanja i gladi, životinje su se pobunile i proterale vlasnika imanja. Dok sve pršti od idealističkog poleta, one pokušavaju da izgrade novi poredak, zasnovan na pravdi i jednakosti. Međutim, čak ni čista životinjska duša nije lišena slabosti svojstvenih ljudima i ubrzo dolazi do raslojavanja i počinje da se manipuliše činjenicama, a sve pod izgovorom da je to neophodno zarad ostvarenja viših ciljeva.
Iako napisana pre više od sedamdeset godina kao satira na račun staljinističke Rusije, novela Životinjska farma i danas, možda čak više nego ikad, ispunjava čitaoca blagom nelagodom zbog neprijatnog direktnog podsećanja na mračne strane svakog društvenog poretka, preobražavanje ideala u njihovo naličje i igre koje političari i dalje igraju pod maskom opšteg dobra.

...ali više se nije moglo odrediti ko je tu svinja, a ko čovek.

U alternativnoj stvarnosti je 1984. godina. Nema više država i naroda jer je svet podeljen na tri velesile, superdržave Okeaniju, Evroaziju i Istaziju, koje međusobno ratuju, neprestano praveći i kršeći paktove, potpuno opsednute željom za vladavinom nad čitavom planetom.
Vinston Smit, službenik iz Londona, provodi jednoličnu, turobnu svakodnevnicu svestan da nešto nije u redu, da nije sve onako kao što izgleda. Kako nema s kim da podeli svoje sumnje, počinje da se pita da li je poslednji razuman čovek na svetu ili je lud. A onda niz slučajnih, naizgled beznačajnih događaja, koji možda i nisu sasvim slučajni, počinje da mu otkriva pravu stvarnost, skrivenu iza političkih manipulacija vladajuće klase i njenog diktatorskog vođe, Velikog Brata. U sumanuto opasnoj potrazi za istinom, Vinston će morati da se suoči sa svojim najmračnijim tajnama i da pronađe odgovore na teška pitanja o ceni slobode, sreće i ljubavi.
Iako napisan pre više od sedamdeset godina, distopijski roman 1984 Džordža Orvela ne samo da je odoleo vremenu, nego je danas možda čak i aktuelniji nego kad je prvi put objavljen, i upravo o tome se ogleda njegova gotovo proročanska, u isto vreme opčinjavajuća i zastrašujuća moć.

Kultna knjiga XX veka.

„Slabi ili jaki, pametni ili priprosti, svi smo mi braća. Nijedna životinja nikad ne sme ubiti neku drugu. Sve životinje su jednake.

A sada, drugovi, ispričaću vam šta sam prošle noći sanjao. Ne mogu vam opisati taj san. Bio je to san o tome kako će zemlja izgledati pošto Čovek sa nje iščezne. Ali podsetio me je na nešto što sam odavno već zaboravio.“

Povod za nastanak Životinjske farme nalazio se u Orvelovoj analizi posledica Ruske revolucije koja je prerasla u totalitarni režim i diktaturu stvorenu oko kulta ličnosti, kao i u njegovom iskustvu stečenom tokom Španskog građanskog rata. Iako je javnost često insistirala na momentu kritike sovjetske vlasti, Orvel je uvek naglašavao da se Životinjska farma iako prvenstveno satira o Ruskoj revoluciji, odnosi na svaku nasilnu revoluciju koju predvode nemarni ljudi gladni vlasti. „Hteo sam da naravoučenije bude da revolucije donose radikalno poboljšanje samo kada su mase budne i znaju kako da zbace svoje vođe čim ovi obave svoj posao. Trebalo je da prekretnica u priči bude trenutak kada svinje zadrže mleko i jabuke za sebe“, isticao je Orvel razočaran što je čitaocima možda promakao ovaj ključni momenat teksta.

I pored piščeve bojazni, ova alegorijska antiutopija odmah je privukla veliku pažnju. Danas se smatra jednim od najboljih romana XX veka, postala je neizostavna lektira svakog savremenog čitaoca, a 1996. godine dobila je nagradu Hugo. Danas je možda više nego ikad pre potrebno da ovo delo čitamo i razumemo.

„Sve životinje su jednake,
ali neke životinje su jednakije
od drugih.“

Napisana kao bezazlena dečja priča, ova je knjiga zapravo mračna satira i moćna optužba na račun totalitarizma. „To je istorija revolucije koja je pošla po zlu i svih sjajnih izgovora koji su nicali na svakom koraku izvrtanja originalne doktrine“, napisao je Orvel za prvo izdanje Životinjske farme 1945. godine.

Knjiga sadrži tužne i savremenom čitaocu jezivo bliske životne ispovesti o ekstremnoj bedi londonskih skitnica i modernom ropstvu pomoćnih kuhinjskih radnika u hotelima Pariza. Ove priče-reportaže o pukom preživaljavanju u tadašnjim najluksuznijim evropskim prestonicama su proistekle izu neobičnih eksperimenata u kojima se autor lično okušao kako bi preispitao predrasude i zablude o siromaštvu i teškom radu. "Masu bogatih i siromašnih razdvajaju njihovi prihodi i ništa drugo, a prosečni milioner je samo prosečni perač sudova odeven u novo odelo". Orvel je smatrao da je veliki problem to što se inteligentni, kultivisani ljudi, baš oni ljudi od kojih bi se moglo očekivati da imaju liberalne stavove, nikada ne druže sa siromašnima. Upravo taj jaz je pokušao da premosti ovom, a i svojim kasnijim knjigama: Burmanski dani, Sveštenikova kći, Samo nek aspidistre lete, U borbi za vazduh.

Džordž Orvel (1903-1950, pravo ime Erik Artur Bler), nesumnjiva i nesporna veličina engleske i svetske književnosti, slavu je stekao u prvom redu zahvajujući svom, slobodno može da se kaže, legendarnom romanu „1984.“ Uz „Gvozdenu petu“ Džeka Londona, „Vrli novi svet“ Oldosa Hakslija, „Mi,“ Jevgenija Zamjatina i „Paklenu pomorandžu“ Entonija Bardžisa, Orvelova „1984“ spada u najvažnije negativne utopije svetske književnosti, a verovatno je i najpoznatije i najcitiranije od svih ovih dela. Treba napomenuti i da je Bardžis kasnije opisao svoju mračnu viziju Engleske u budućnosti u knjizi sa naslovom „1985.“ Ogromnu važnost i uticaj koji je Orvelova „1984“ izvršila na nebrojene umetnike i mislioce ne treba, naravno, meriti samo kroz doslovnu tačnost predviđanja tokova razvoja savremenog društva, već pre kroz šire implikacije i metaforičko značenje upozorenja koja nam je Orvel proročanski nadahnuto dao pre više od šest decenija. Ono najvažnije, dakle, nije tačnost predviđanja tehničkih sredstava za kontrolu pojedinca (dvosmerni ekran kroz koji građanin dobija „informacije“ ali istovremeno odaje sve informacije o sebi samom sistemu koji ga danonoćno posmatra), nego tačna dijagnoza tendencije i pravca razvoja ideologije i sredstava za njeno nametanje stanovnicima sveta potčinjenog visokim tehnologijama i moćnim ali nevidljivim interesnim grupama (novogovor, Veliki brat, dvomisao, zlomisao itd.). Novi sistem ne želi samo kontrolu nad svime što društvo i pojedinac u njemu poseduju, on želi kontrolu nad onim što taj pojedinac jeste. Orvel nije Žil Vern 20. veka, on je više starozavetni prorok koji strašnim glasom upozorava na ono što nas čeka. Pomoću uvida u njegovo lično iskustvo u politici i svakodnevnom životu, koji nam Orvel pruža kroz svoju memoarsku prozu („Niko i ništa u Parizu i Londonu,“ „Kataloniji u čast“) dodatno razumevamo istinitost njegovih gledišta. Orvel nam odmerenim i pouzdanim glasom čoveka kome je to iskustvo i široko obrazovanje, avaj, samo potvrdilo ono što je već znao na jednom dubljem, intuitivnom nivou, iznosi zastrašujuće pojedinosti o društvu u kome čovek živi u „razvijenom svetu“ 20. veka. Otuda su njegova upozorenja još zlokobnija; on ne preti, on samo ukazuje na činjenice, a istinitost tih njegovih reči je toliko jaka da je shvataju i oni koji, ušuškani u prividnu sigurnost „progresa,“ ne postavljaju ni sebi ni drugima pitanje šta leži ispod, na dubljim nivoima i u samim temeljima novog svetskog poretka i civilizacije. Kada čovek danas uključi svoj kompjuter, „pametni telefon“ ili televizor, neizostavno mora da oseti jezu. Negde iz tajanstvenih dubina elektronike, magije novog doba, neprestano ga posmatra i sluša Veliki brat, ili možda bolje rečeno Veliko bratstvo. Ali ga takođe posmatra i zabrinuto i sumorno lice samog Orvela. Hiljadu devetsto osamdeset četvrta je jedinstvena godina jer traje već decenijama, i mada sam Orvel naizgled ne veruje da ima nade, sama činjenica da ju je on demaskirao i izložio našem pogledu ipak ostavlja mogućnost da je jednog dana ipak precrtamo u svom kalendaru i proslavimo dolazak jedne nove godine... 1985?

Ova knjiga je poslednji Orvelov roman, napisan 1948.godine. Novi sistem ne želi samo kontrolu nad svime što društvo i pojedinac u njemu poseduju, on želi kontrolu nad onim što taj pojedinac jeste. Orvel nam odmerenim i pouzdanim glasom čoveka kome je to iskustvo i široko obrazovanje, samo potvrdilo ono što je već znao, na jednom dubljem, intuitivnom nivou, iznosi zastašujuće pojedinosti o društvu u kome čovek živi u "razvijenom svetu" 20.veka. 1984. je jedinstvena godina jer traje već decenijama, i mada Orvel naizgled ne veruje da ima nade, sama činjenica da juj je on demaskirao i zložio našem pogledu ipak ostavlja mogućnost da je jednog dana ipak precrtamo u svome kalendaru i proslavimo dolazak jedne nove godine....1985.?

Životinjska farma“ je remek delo kome su protekle decenije samo dodatno pojačale oštrinu i aktuelnost, budući da nestanak fašizma i komunizam nimalo nisu ublažili strahove savremenog čoveka od totalitarizma i beskrupuloznosti političara, uvijene u slatkorečive fraze o zajedničkom dobru i teretu koji vođe nose na svojim plećima. Ova književna bomba upakovana u formu basne i dalje raznosi uspavane mozgove podjednako na političkoj levici i desnici, istovremeno pogađajući pravo u centar i dižući ga pravo u vazduh. Životno iskustvo i izoštren socijalni osećaj velemajstora pisane reči Orvela u ovoj sažetoj formi dolaze do izražaja ništa manje nego u možda još slavnijoj „1984“ i ispunjavaju čitaoca jezom koju ni sva humoreskna raskoš piščevog jezika ne može da ublaži. „Farma“ je jedno od onih dragocenih i retkih dela koje nude uživanje na istoj ravni sa nelagodom i ne samo da obrazuju čitaoca dovodeći u pitanje celokupno njegovo obrazovanje, nego ga i navode na delanje dovodeći u pitanje celokupno njegovo dotadašnje delovanje. Verovatno smo svi na stotine puta čitali oveštale reklamne fraze na koricama hit knjiga, banalnosti u stilu „posle ove knjige život vam više nikada neće biti isti“ ali vi u rukama upravo držite magični predmet za koji ovakva izjava istinski važi: predmet čije je čudo upravo u tome što banalnost pretvara u magiju i svojom magijom briše banalnost naše egzistencije. Ako bi se u dve reči mogla izraziti sva velika razočarenja i propala nadanja 20. i ranog 21. veka, te dve reči bi glasile „Životinjska farma.“

Veliki engleski pisac Džordž Orvel (pravo ime Erik Bler), rođen je 25. juna 1903. u Indiji. Posle uzbudljive autobiografske knjige Niko i ništa u Parizu i Londonu (1933) napisao je i objavio nekoliko romana, ali mu je prvi veliki uspeh donela knjiga Životinjska farma (1945), da bi svoj opus zaokružio romanom Hiljadu devetsto osamdeset četvrta (1949). Životinjska farma je odmah privukla pažnju širom sveta, prevedena je na sve svetske jezike i ušla u programe školske lektire u mnogim zemljama. Ovo retko subverzivno delo, neka vrsta primenjenog Komunističkog manifesta, poteklo je pre svega iz Orvelovog revolta protiv Staljinove diktature u SSSR-u, jer se Orvel, tada zakleti levičar i idealista, borio u Španskom građanskom ratu, gde su mu se otvorile oči. I zaista, ova višeslojna satira današnje situacije u svetu, u kome su radnici ono što su životinje na farmi, počinje njihovom pobunom, a završava se tako što bivaju nanovo porobljene od sebi sličnih, tj. svinja, kojima su prepustile da donose odluke u njihovo ime. Koliko god je knjiga kritika socijalizma u Rusiji, toliko je i kritika kapitalizma, jer su u oba sistema ljudi obespravljeni i porobljeni.

U svom nikad objavljenom predgovoru za prvo izdanje Životinjske farme, Orvel piše kako je dobio inspiraciju da napiše ovu knjigu: „. . . video sam dečaka od oko deset godina kako upravlja ogromnim konjem upregnutim u kola, šibajući ga kad god bi pokušao da skrene s uske staze. Kad bi takve životinje samo postale svesne svoje snage, pomislio sam, ne bismo imali takvu moć nad njima, a čovek izrabljuje životinje na isti način kao što bogati izrabljuju proletarijat.“

Sada, 75 godina otkako je objavljena, Životinjska farma je aktuelnija nego ikad, pre svega kao kritika svakog sistema u kome mali broj bogatih i moćnih eksploatiše i drži u ropstvu sve ostale ljude.

Jedan od najvećih engleskih pisaca, Džordž Orvel (1903-1950), poznat je širom sveta po svojim romanima Hiljadu devetsto osamdeset četvrta i Životinjska farma, protestima protiv izdaje istine i slobode u današnjem svetu. Prethodno je objavio nekoliko izuzetno modernih autobiografskih knjiga (Niko i ništa u Parizu i Londonu, Burmanski dani, Kataloniji u čast, itd.) i, uz Hemingveja, jedan je od prvih pisaca koji su novinarstvo uzdigli do vrhunske literature. Niko i ništa u Parizu i Londonu je njegov prvi roman. Napisao ga je u svojoj 27. godini, posle nesvakidašnjeg eksperimenta, kada je namerno odabrao život među bednicima, žrtvama modernog društva. Ova knjiga je uzbudljivo svedočanstvo o tom iskustvu, a likovi kao što su Boris, Šarli, Mario, Pedi, Bozo ostaju zauvek urezani u sećanje svakog čitaoca.

„Pariski slamovi su mesta gde se skupljaju ekscentrični ljudi – ljudi koji su zapali u usamljenički, poluludi kalup života i odustali od toga da budu normalni i pristojni. Beda ih oslobađa ustaljenih standarda ponašanja, isto kao što novac oslobađa ljude rada.“

"Ulazimo u doba totalitarnih diktatura - doba u kome će se sloboda misli biti smrtni greh, dok na kraju ne izgubi svaki smisao. Neće više biti slobodnih ljudi, onih koji misle svojom glavom...Stanje sužene svesti je u političkom komformizmu dobrodošlo, ako ne i obavezno." Izabrala i prevela s engleskog Mirjana Radmilović

"Živimo u svetu u kome niko nije slobodan, u kome su samo retki bezbedni, u kome je gotovo nemoguće biti iskren i ostati živ."

KATALONIJI U ČAST nam donosi svedočanstvo iz prve ruke o mukama i strahotama Španskog građanskog rata, preludijuma za najveći ratni sukob svih vremena.
Orvel je svoja uverenja izložio najvećoj mogućoj probi - neposređno se uključio u borbu za ono do čega mu je stalo i možda još važnije, protiv onoga za šta je bio siguran da je apsolutno zlo. Pored izvanrednog prikaza mutnih političkih radnji kojima je Stradanje običnih ijudi tek kulisa i paravan, knjiga pruža uvid u život španskog naroda, u mentalitet i samu dušu tih izuzetnih i jedinstvenih ljudi.
Posle svih užasa političkih progona koje je orkestrirala Komunistička intemacionala u svojoj apsurdnoj i protivrečnoj težnji da zapravo „zaustavi revoluciju”, posle teške rane koju je zadobio, posle oskudice i očaja turobnih dana na frontu i u zaleđu fronta, pisac se ipak ne vraća u Englesku kao ogorčen i razočaran čovek, nego kao neko ko je svestan da je učestvovao u nečemu veličanstvenom i da jeučestvovao na pravoj strani. Ako se uopšte može zamisliti najbolji prikaz rata i podeljene Evrope tog vremena, onda je to knjiga nastala iz Orvelovog iskustva.

Životinjska farma na satiričan način govori o događajima koji su doveli do dolaska na vlast Josifa Staljina, kao i o periodu njegove vladavine pre Drugog svetskog rata.