Džordž Orvel (1903-1950, pravo ime Erik Artur Bler), nesumnjiva i nesporna veličina engleske i svetske književnosti, slavu je stekao u prvom redu zahvajujući svom, slobodno može da se kaže, legendarnom romanu „1984.“ Uz „Gvozdenu petu“ Džeka Londona, „Vrli novi svet“ Oldosa Hakslija, „Mi,“ Jevgenija Zamjatina i „Paklenu pomorandžu“ Entonija Bardžisa, Orvelova „1984“ spada u najvažnije negativne utopije svetske književnosti, a verovatno je i najpoznatije i najcitiranije od svih ovih dela. Treba napomenuti i da je Bardžis kasnije opisao svoju mračnu viziju Engleske u budućnosti u knjizi sa naslovom „1985.“ Ogromnu važnost i uticaj koji je Orvelova „1984“ izvršila na nebrojene umetnike i mislioce ne treba, naravno, meriti samo kroz doslovnu tačnost predviđanja tokova razvoja savremenog društva, već pre kroz šire implikacije i metaforičko značenje upozorenja koja nam je Orvel proročanski nadahnuto dao pre više od šest decenija. Ono najvažnije, dakle, nije tačnost predviđanja tehničkih sredstava za kontrolu pojedinca (dvosmerni ekran kroz koji građanin dobija „informacije“ ali istovremeno odaje sve informacije o sebi samom sistemu koji ga danonoćno posmatra), nego tačna dijagnoza tendencije i pravca razvoja ideologije i sredstava za njeno nametanje stanovnicima sveta potčinjenog visokim tehnologijama i moćnim ali nevidljivim interesnim grupama (novogovor, Veliki brat, dvomisao, zlomisao itd.). Novi sistem ne želi samo kontrolu nad svime što društvo i pojedinac u njemu poseduju, on želi kontrolu nad onim što taj pojedinac jeste. Orvel nije Žil Vern 20. veka, on je više starozavetni prorok koji strašnim glasom upozorava na ono što nas čeka. Pomoću uvida u njegovo lično iskustvo u politici i svakodnevnom životu, koji nam Orvel pruža kroz svoju memoarsku prozu („Niko i ništa u Parizu i Londonu,“ „Kataloniji u čast“) dodatno razumevamo istinitost njegovih gledišta. Orvel nam odmerenim i pouzdanim glasom čoveka kome je to iskustvo i široko obrazovanje, avaj, samo potvrdilo ono što je već znao na jednom dubljem, intuitivnom nivou, iznosi zastrašujuće pojedinosti o društvu u kome čovek živi u „razvijenom svetu“ 20. veka. Otuda su njegova upozorenja još zlokobnija; on ne preti, on samo ukazuje na činjenice, a istinitost tih njegovih reči je toliko jaka da je shvataju i oni koji, ušuškani u prividnu sigurnost „progresa,“ ne postavljaju ni sebi ni drugima pitanje šta leži ispod, na dubljim nivoima i u samim temeljima novog svetskog poretka i civilizacije. Kada čovek danas uključi svoj kompjuter, „pametni telefon“ ili televizor, neizostavno mora da oseti jezu. Negde iz tajanstvenih dubina elektronike, magije novog doba, neprestano ga posmatra i sluša Veliki brat, ili možda bolje rečeno Veliko bratstvo. Ali ga takođe posmatra i zabrinuto i sumorno lice samog Orvela. Hiljadu devetsto osamdeset četvrta je jedinstvena godina jer traje već decenijama, i mada sam Orvel naizgled ne veruje da ima nade, sama činjenica da ju je on demaskirao i izložio našem pogledu ipak ostavlja mogućnost da je jednog dana ipak precrtamo u svom kalendaru i proslavimo dolazak jedne nove godine... 1985?
