KLASICI

Ciceronova pisma prijatelju Atiku sačuvana su u 16 knjiga i dragoceno su svedočanstvo ne samo o životu velikog političara, pisca i filozofa kakav je Ciceron nesumnjivo bio, već su i značajan opis jednog važnog i uzbudljivog perioda. S jedne strane u ovim se pismima, budući da je reč o neobavezujućoj formi, Ciceron poigrava jezikom i njegovim mogućnostima, menja stilove i ton obraćanja, prekoračuje zadate forme i svojim jezičkim majstorstvom nadilazi uobičajene jezičke tokove, da bi, s druge strane, u ovim pismima ostavio upravo neprocenjivo značajne političke uvide, filozofske odlomke, opaske o svakodnevnom životu ili prirodi prijateljstva i umetnosti.

Knjiga je opremljena s dva predgovora, komentarima, trima appendixima koje potpisuju prevodioci i iscrpnim indeksom imena.

Posle dvanestogodišnjeg odsustva iz rimske politike Ciceron se na javnu scenu vraća da bi se, javnom besedom (filipikom) – što je bilo njegovo najjače oružje – suprotstavio Marku Antoniju. Ciceron je u Senatu i Skupštini izgovorio ukupno 14 beseda protiv Antonija. Pošto je prva filipika Antonija razbesnela, ovaj je izvređao Cicerona nazivajući ga nezahvalnikom, nesposobnim, upletenim u Klodijevo ubistvo, odgovornim za izbijanje građanskog rata, i optužio ga za učestvovanje u Cezarevom ubistvu. Druga filipika je, utoliko, rekacija na Antonijev izliv besa. To je svojevrsni politički pamflet, ali i zalaganje za ponovno uspostavljanje republike posle ubistva uzurpatora Cezara. U Drugoj filipici se, dakle, uočava svo Ciceronovo besedničko majstorstvo, ali se iščitavaju i njegovi jasni politički stavovi kao političara koji je verovao da je, za Rim, republika najbolje, najslobodnije političko uređenje. To će ga zalaganje, na kraju, koštati života.

Ako bismo pokušali da prepričamo početak slavne Plautove komedije Blizanci, to bi moglo ovako da zvuči: „Pošto se posvađao sa ženom, Nebojša (Menaechmus) iz Epidamnosa uzima njenu bundu i kreće kod ljubavnice. Na putu susreće parazita Briska (Peniculus) kome se jada i poziva ga da zajedno ručaju kod Ljubinke (Erotium)“, što je već i zbog duhovitog prevoda Jelene Todorović smešno. Ali smeh, kao i u svakoj velikoj komediji, tek je način da se ukaže na nešto složenije od samoga smeha. Plaut ne samo da je, na nivou kompozicije, uveo nove elemente u rimsku komediju, na specifičan način podelio prostor i izgradio uloge (o čemu piše J. Todorović u iscrpnom predgovoru), već nam je rekao mnogo toga i o rimskom društvu i o ljudskoj prirodi.

Satira je najotvoreniji rimski književni rod, kako po izboru tema, slobodi kompozicije, beskonačnom broju kombinacija dijaloga i monologa, načina na koji se pisac obraća publici, a Juvenal jedan od najvećih majstora toga žanra. Knjigu sačinjava pet satira i ovo je prvi celovit prevod na srpski jezik. Iako je Juvenal pisao za ljude svoga vremena, majstorska ruka je uspevala da zahvati ono opšte i zajedničko što će da preživi protok vremena i da savremenom čoveku učini prepoznatljivim i bliskim likove od pre dve hiljade godina, kao i situacije koje se, svemu uprkos, neprestano ponavljaju u odnosima među ljudima. Najzad, satire poseduju i snažnu političku dimenziju, što govori i o stepenu slobode u vreme kada su pisane.

Ovo izdanje opremljeno je iscrpnim uvodom koji kontekstualizuje ove satire, kao i komentarima koji nam pomažu da bolje razumemo vreme u kojem su one pisane.

Uza sve što je radio, a radio je strahovito mnogo i kao političar i kao pisac, Ciceron je održavao prepisku sa svojim prijateojem Atikom i ta epistolarna aktivnost, pokazuje se, bila je je upravo od egzistancijalnog značaja za Cicerona. Posle bekstva iz Rima Ciceron upada u takvu krizu da će na jednom mestu napisati da ga je upravo Atikovo prijateljstvo održalo u životu. Ova prepiska, međutim, pokazuje ono što su stručnjaci za epistolarnu književnost davno primetili: pisanje pisama kao da zahteva povišen stepen iskrenosti. Istina se ni u jednoj drugoj pisanoj formi ne izriče s takvom ogoljenošću kao u pismima prijatelju. Utoliko i prepiska Cicerona i Atika, možda i najslavnija sačuvana prepiska staroga sveta, predstavlja prvoklasno svedočanstvo ne samo o intimi dvojice prijatelja, već pruža i širu sliku jednog prošlog vremena.

Uz predgovor i appendix Dragane Dimitrijević knjiga je opremljena hronološkim pregledom, bibliografijom, indeksom i sadržajem pisama.

Marko Tulije Ciceron je ostavio veoma značajnu i bogatu zaostavštinu: od privatnih prepiski, besedi, do retorskih i filozofskih dela. Njegova pisma su veoma značajna jer služe za proučavanje istorije njegovog doba (106-43 p.n.e.) Iz njegvih prepiski saznajemo precizne datume nekih događaja, ali i stvaramo Ciceronovu biografiju.

Junački ep Eneida rimskog pesnika Publija Vergilija Marona, koji se u velikoj meri oslanja na Homerove epove Ilijadu i Odiseju, postao je klasičnim delom latinske književnosti od trenutka kada je nastao, odnosno dok je još bio u nastanku. Cilj Vergilijev bio je slaviti rimski narod, a naročito rod Julijevaca, kojemu je pripadao i prvi rimski car August. Namera Augustova bila je povratak tradicionalnim rimskim vrednostima poput junaštva, moralnosti i skromnosti, u vrijeme dekadencije u koju je Rim zapao u tom burnom dobu propasti republike, građanskih ratova i utemeljenja carstva.