KLASICI

Skrhan bolešću i tugom, mladi petrogradski pisac Ivan Petrovič Vanja priseća se minulih događaja iz sopstvenog života i života njemu bliskih ljudi. Njegova prijateljica i ljubav iz detinjstva Nataša Ihmenjev zavolela je Aljošu, mladića čiji je otac glavni uzročnik svih nevolja njene porodice. A kada Nataša odluči da napusti roditeljski dom, dolazi do niza nepredviđenih situacija. Nepravedno optužen, materijalno razoren, a potom i emotivno povređen, Natašin otac se odriče svoje kćeri. Međutim, njegovoj nameri da je bezuslovno zaboravi isprečila se snaga roditeljske ljubavi, što se odražava na celokupne odnose u njihovoj porodici.

Sa druge strane, Natašina i Aljošina ljubav nailazi na nemerljive prepreke, prouzrokovane kako nestalnošću njegovog karaktera – zbog čega se zaljubljuje u Katarinu Fjodorovnu – tako i revnosnim uticajem njegovog oca kneza Valkovskog. Budući da je u pitanju čovek volšebnog karaktera, duboko zainteresovan za Katarinino bogatstvo, njegova namera jeste da se Aljoša njome oženi, te okonča odnose sa Natašom. Kada se životni putevi protagonista naposletku ukrste sa životom devojčice Neli, njena sudbina na gotovo epifanijski način baca novo svetlo na njihove dotadašnje životne nazore.

Roman Poniženi i uvređeni napisan je u piščevim prelomnim životnim trenucima, budući da se tada vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, te ovim romanom pokušava da sebi iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga.

„Njegovo delo je u celini mučeno mišlju da poniženje vodi prokletstvu, a poniznost svetosti. Rad, o kojem sanja Aljoša Karamazov jeste svet u kojem više neće biti poniženih i uvređenih.“ – Andre Žid

O autoru

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Živi po pravilima koja joj je nametnula stroga, staromodna majka, pomirljivo prihvatajući izbore koje drugi prave za nju. Da bi umakla svoj monotonom postojanju, nesrećna Valansi se povremeno skloni u zamak svojih snova, zamišljajući sebe kao lepu damu koju svi mnogo vole i srećnu suprugu romantičnog viteza. I da to majsko jutro nije osvanulo kišno, život Valansi Sterling bi, izvesno, bio sasvim običan i dosadan.
Otišla bi sa ostatkom klana na veridbeni piknik strine Velington, a doktor Trent bi otišao u Montreal. Međutim, kiša je padala i kakve je to posledice po nju imalo! Nakon šokantne vesti da joj je ostalo još godinu dana života, ona kreće u potragu za sopstvenim identitetom. Od tog dana, govori samo istinu, napušta kuću, pronalazi posao. U tom novom svetu, prepunom ljubavi i avantura koje prevazilaze i njene najsmelije tajne snove, ona je slobodna i srećna.

Remek-delo čuvenog markiza, najambiciozniji manifest slobodoumlja svih vremena.

Gospodin Dolmanse, neverovatno potkovan svim veštinama libertenstva, obučava mlađanu devicu Eženi neobuzdanim telesnim akrobacijama, ali i duhovnoj gimnastici. Prepuštena madam De Sent Anž i Dolmanseu, Eženi je izuzetno talentovana učenica i veoma brzo napreduje na polju zadovoljstava. „Usadićemo u tu lepu glavicu sva načela najrazuzdanijeg bluda, razbuktaćemo u njoj sve naše ognjeve, ulićemo joj svu našu filozofiju, probudićemo u njoj sve naše želje“, predlaže madam De Sent Anž. Nakon ovih stranica koje obiluju pohotnim scenama i besramnim orgijama, ljupka naivna devojka postaje vrhunski poznavalac filozofije zadovoljstva u kojoj nema tajni.

I dva veka nakon smrti, De Sadova revolucionarna strast ne prestaje da šokira i intrigira čitaoce širom sveta: negirajući religiju, moral, integritet, ljubav, odanost i druge tradicionalne vrednosti, on daje viziju novog sveta neograničene seksualne slobode.


Markiz de Sad (1740–1814) bio je francuski aristokrata, pisac, filozof razvrata, kontroverzni mislilac. Dobar deo života proveo je po zatvorima, pa je većinu svojih dela napisao u tamnicama. Njegova filozofija uticala je na velike umetnike poput Bodlera, Flobera, Pikasa, Rodena.

Žestoka, neobuzdana i krajnje upečatljiva knjiga koja je ostavila neizbrisivi trag u književnosti.

Poglavica Bromden, dugogodišnji pacijent za kog svi veruju da je gluvonem, pripoveda priču o psihijatrijskoj ustanovi koju vodi svemoćna glavna sestra Ratčed, od koje sve pacijente prožima jeza i koju svi u bolnici bespogovorno slušaju.

Jednog dana u taj zastrašujući sivi svet stiže novajlija Makmarfi, sitni prevarant slobodnog duha. Njegova neobuzdana priroda ubrzo uništava svakodnevnu rutinu bolnice u kojoj su bolesnici na jednoj, a bezdušna i hladna glavna sestra na drugoj strani. Borba počinje – a pobeda je odraz moći.

„Briljantna parabola dobra i zla.“ – The New York Times

Izuzetno opremljeno jednotomno izdanje izabranih dela najpoznatijih sestara u književnosti: Orkanski visovi Emili Bronte, Džejn Ejr Šarlot Bronte i Stanarka napuštenog zamka En Bronte.

Proza sestara Bronte nije samo prepuna emocija, ona je neposredna i provokativna. Šarlot i En prve su se bavile intrigantnim temama – bar kada su žene u pitanju – o samopoštovanju žena, o ženama koje moraju da rade da bi preživele, o zarobljenosti u braku u kom su zlostavljane. En Bronte pisala je možda i najmodernije, brinući za položaj i socijalni status žena, naročito guvernanti; Emili Bronte je, s druge strane, opisala je neka od najintenzivnijih osećanja i iskustava, a retko je napuštala svoja četiri zida. Za mnoge, one su prvi put upoznale žene (i ne samo žene) sa onom drugom, mračnijom stranom srca.

Romeo i Julija najpoznatija je ljubavna priča svih vremena. Doživela je brojne pozorišne adaptacije i filmske ekranizacije, i uticala je na stvaralaštvo mnogih potonjih pisaca. Zauvek aktuelna priča o velikoj ljubavi između Romea i Julije, koja teži da obriše sve nepomirljivosti i razlike.

Romeo i Julija pripadaju dvema suprotstavljenim porodicama – Montagi i Kapulet. Međutim, njih dvoje se zaljubljuju i rešeni su da prevaziđu sve prepreke kako bi bili zajedno.
Radnja se dodatno komplikuje kada Romeo spletom nesrećnih okolnosti ubija Julijinog rođaka Tibalta i prinuđen je da beži iz grada Verone. Dvoje zaljubljenih tada bivaju prinuđeni da sprovedu jedan rizičan plan, koji će ih odvesti pravo u smrt.

„Nagle se sreće naglo i završe

I umru u svom trijumfu kô vatra

I barut što se u poljupcu nište.“

London, krajem XIX veka. U jednom umetničkom studiju, zanosni i bogati Dorijan Grej pozira slikaru Bazilu. San o posedovanju portreta koji će stariti umesto njega i prihvatiti tragove vremena na njegovom anđeoskom licu postaće za Dorijana paradoksalna, zastrašujuća stvarnost. Ali neće samo belezi starosti preći na sliku ovog lepog mladića, već i sramni poroci njegove duše: duše pune oholosti, iskvarene i dekadentne, zarobljene u ponoru izopačenosti i cinizma, neobuzdane pohlepe i želje za uživanjem svake vrste.
Iz unapred izgubljene borbe za večnu mladost, Dorijan će izaći poražen, kao rob apsurdne želje da poistoveti umetnost sa životom.

Oskar Fingal O'Flaerti Vils Vajld rođen je 1854. godine u Dablinu. Bio je irski dramski pisac, pesnik i autor brojnih kratkih priča i jednog romana. Poznat po svojoj britkoj duhovitosti i obilju aforizama, postao je jedan od najuspešnijih dramaturga s kraja viktorijanskog doba i jedna od najvažnijih ličnosti svog vremena. Provokativan, ekstravagantan, intelektualno nadmoćan, Vajld je rušio zastarele kanone. Kada je prvi put objavljena u Engleskoj, Slika Dorijana Greja izazvala je pravi skandal i uskomešala duhove javnosti. Međutim, uskoro se javljaju problemi sa alkoholom, a njegova slava počinje da bledi. Nakon što je dve godine proveo u zatvoru, seli se u Pariz. Nikada se nije vratio u Irsku ili Britaniju, i umro je u siromaštvu, zaboravljen od svih. Kažu da je na samrti rekao: „Jedno od nas moraće da ode.“