KLASICI, DRAME, MISLI

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.


„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin


Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

O autoru
Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Čehov je 1898. godine boravio u Jalti, i tada je nastala priča o nesećno udatoj Ani Sergejevnoj, koja upoznaje oženjenog Dmitrija Gurova. Objavljena 1899. godine u časopisu Ruska misao, Dama sa psetancetom smatra se jednom od najuticajnijih priča u svetskoj književnosti.

Gordost i predrasuda, nezaboravni klasik Džejn Ostin, donosi priču o slobodoumnoj devojci Elizabet Benet koja, kao i njene četiri sestre, mora da se uda za bogatog muža. Suočavajući se sa arogantim, imućnim gospodinom Darsijem, Elizabet se upušta u pronicljiva razmišljanja o životu, porodici i tradiciji, u jednom od najlepših ljubavnih romana svih vremena.

Duhovita i inteligentno napisana knjiga, Gordost i predrasuda vodi čitaoca kroz raskošne salone devetnaestovekovne Engleske i čini, prema mišljenju mnogih teoretičara književnosti, neodoljivo i besprekorno štivo.

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.

„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin

Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Da li nam đavo donosi zlo ili je zlo u nama?

Višestruko isprepletane niti različitih žanrova – satire, farse, fantastike i mistike, filozofske parabole, pa i melodrame, uz neodoljive primese sarkazma i prefinjene ironije – tvore magični svet ovog remek-dela, negde na granici zbilje i mašte, sna i jave.

Dolazak tajanstvenog Volanda i njegove svite – neobičnog gospodina u kariranim pantalonama i neponovljivog mačka Behemota – u Staljinovu Moskvu iniciraće čitav niz događaja sa tragikomičnim zapletom i surovim posledicama: svako će biti prinuđen da se suoči sa istinom o sebi.

Moskovska zbivanja prožimaju se sa biblijskom pričom o Isusu Hristu i Pontiju Pilatu, večnim pitanjem sukoba dobra i zla. Ali premda ljudi jesu po prirodi nesavršeni, oni u sebi nose klice i vrline i iskvarenosti, i sami odlučuju šta ce realizovati. A u poređenju sa nekim ljudima, možda ni sam đavo nije baš tako crn... Nasuprot mračnoj strani čovečanstva, u toj grotesknoj priči o ljudskoj sudbini, još snažnije blista ljubav majstora i Margarite, čista i neiskvarena, jača od svih iskušenja – pa i same smrti.

Stilski i sadržajno besprekorno oblikovano, ovo je jedno od strukturalno najkompleksnijih dela u svetskoj književnosti – tako maestralno izvedeno da pleni neodoljivom lakoćom čitanja i uvek iznova oduševljava sve književne sladokusce.

Devetnaestogodišnja En srećno je zaljubljena u svog verenika Frederika Ventvorta. Međutim, Enina porodica i bližnji ne odobravaju njen izbor jer smatraju da Frederik, pomorski oficir bez imetka i plemenitog porekla, nije dostojan njihove porodice. En pod njihovim uticajem donosi ishitrenu odluku i raskida veridbu.

Osam godina kasnije, ljubav prema istom čoveku i dalje gori u njenom srcu, a En je imala dovoljno vremena da spozna svu težinu svoje greške. Pomirena sa cenom koju plaća zbog oslanjanja na tuđi sud, ona ne sluti da će joj sudbina pružiti novu šansu: Frederik Ventvort iznenada se vraća u njen život. On je sada imućni kapetan sa brojnim odlikovanjima stečenim u ratovima, ali je rana zbog Eninog odbijanja podjednako živa kao prvog dana.

U sasvim izmenjenim okolnostima, njih dvoje dobiće novu priliku za izbor. Da li će ovog puta uspeti da izbegnu zamke koje stoje na putu njihovoj sreći?

U svom poslednjem završenom romanu, Džejn Ostin pokazuje svu delikatnost svog književnog talenta: fino tkanje ove priče do najsitnijih detalja oslikava iskušenja ljubavi uhvaćene između nametnutih konvencija, pritiska društva i najčistijih želja mladalačkog srca.

Romeo i Julija najpoznatija je ljubavna priča svih vremena. Doživela je brojne pozorišne adaptacije i filmske ekranizacije, i uticala je na stvaralaštvo mnogih potonjih pisaca. Zauvek aktuelna priča o velikoj ljubavi između Romea i Julije, koja teži da obriše sve nepomirljivosti i razlike.

Romeo i Julija pripadaju dvema suprotstavljenim porodicama – Montagi i Kapulet. Međutim, njih dvoje se zaljubljuju i rešeni su da prevaziđu sve prepreke kako bi bili zajedno.
Radnja se dodatno komplikuje kada Romeo spletom nesrećnih okolnosti ubija Julijinog rođaka Tibalta i prinuđen je da beži iz grada Verone. Dvoje zaljubljenih tada bivaju prinuđeni da sprovedu jedan rizičan plan, koji će ih odvesti pravo u smrt.

„Nagle se sreće naglo i završe

I umru u svom trijumfu kô vatra

I barut što se u poljupcu nište.“

Ana Magdalena Bać živi mirnim, uređenim, porodičnim životom. Ima muža i dvoje dece, i svake godine, istog avgustovskog dana, odlazi trajektom do ostrva na kom je njena majka tražila da bude sahranjena da odnese gladiole na njen grob. Te posete ostrvu neočekivano u njoj bude neodoljivu potrebu da makar te jedne noći u godini postane druga žena. U miljeu karipskih zavodnika, vlažnih i toplih noći, senzualne muzike, i oštrog kontrasta između turizma i bede, u svom poslednjem, posthumno objavljenom romanu, Gabrijel Garsija Markes govori o ljubavi u zrelim godinama, o želji, životu i samospoznaji, kao i tome da nikoga suštinski ne poznajemo i da neke tajne, hteli-ne hteli, nosimo sa sobom u grob. Deset godina nakon što smo pomislili da to više nikad neće biti moguće, imamo priliku da uživamo u novootkrivenom dragulju voljenog kolumbijskog nobelovca.

Napisana kao bezazlena dečja priča, ova je knjiga zapravo mračna satira i moćna optužba na račun totalitarizma. „To je istorija revolucije koja je pošla po zlu i svih sjajnih izgovora koji su nicali na svakom koraku izvrtanja originalne doktrine“, napisao je Orvel za prvo izdanje Životinjske farme 1945. godine.