ŠEĆER, LED I VARIKINA

O čemu ova žena pije nova je zbirka poezije Kristine Simonović, autorke knjiga Nije bol prava linija i Reče ona umačući pomfrit u sladoled.

Otvoreno, britko i bez ulepšavanja, autorka piše o nevidljivim borbama, ranjivosti, ljubavi, porodici, prolaznosti i usamljenosti. Njene pesme zadiru u iskustva bolesti i oporavka, društvene predrasude i očekivanja, ali i u mukotrpan proces vraćanja sopstvenom identitetu.

U svetu Kristine Simonović bol nije apstraktna: ona ima miris bolnice, ukus kisele kafe, težinu neizgovorenih reči i tišinu ljudi koji ne razumeju. Ipak, ispod umora, besa i crnog humora ostaje snažna potreba za slobodom, bliskošću i životom.

O čemu ova žena pije zbirka je o preživljavanju, samospoznaji i hrabrosti da se glasno izgovori ono o čemu se najčešće ćuti.

„Minđuše od svile“, prva zbirka poezije Jasmine Hasković, donosi intimnu i emotivnu poeziju žene koja je svoje životno iskustvo, tuge, radosti, čekanja i spoznaje pretvorila u stih.
Naslov zbirke nosi nežnu simboliku. Minđuše su asocijacija na prve minđuše koje devojčice dobijaju kada im se probuše uši – na detinjstvo, odrastanje i prvi susret sa svetom ženskosti. „Svila“ im dodaje nežnost, dragocenost i krhkost, ali i posebnu snagu koja se ne pokazuje na prvi pogled.

„Laž“ je savremena zbirka poezije koja kroz teme ljubavi, razočaranja, obmane, odlazaka, ličnog preispitivanja i ponovnog pronalaženja sebe govori o iskustvima i emocijama u kojima se veliki broj čitalaca može prepoznati.

Bora Gerzić kao da je svojom hronikom smrti i ludosti najavio ovu zbirku, i dalje stabilno smešten u poziciji Čoveka u današnjem nestabilnom svetu, do pucanja natrpanog nerazumevanjima: između muškarca i žene, različitih pokolenja, dobrih i loših, bogatih i ubogih, između različitih nacija, boga i đavola.

Ratovi koji bukte oko čoveka, i u njemu, možda se mogu prevazići (samo na trenutak) iluzijom ljubavi ili plotskim uživanjem – uvek nedovoljnim za trajniju sreću, ili bar nekakav smisao. Jedan od mogućih izlaza možda vodi kroz religiju, ali ne onu konvencionalnu već s obaveznim trunkama misticizma, pa kao da je pred nama neki staroverac, koji nam je, baš takav, potreban. U pokušajima da sazda išta pouzdano u svetu odavno polomljenom na sitne delove, njegov pesnički glas ume da zvuči propovednički.

Da je ovo knjiga i od samo jedne pesme, a da je to poema „Ako ikad umrem“, čiji samoironični naslov zaklanja retko bogatstvo upečatljivih slika i veličinu jednog života kakav jeste, bila bi, van svake sumnje, izvanredno vredno delo.

Tamara Mitrović

Zbirka poezije „Pod obrisima lampe” Aleksandra Mrdaka pripada onoj sve ređoj vrsti poetskih rukopisa koji ne nastaju iz literarne mode, nego iz unutrašnje potrebe da se posvjedoči o čovjeku, o prostoru, o pamćenju, o ambijentu, o odnosu.

Ova poezija ne traži da bude moderna; ona traži uski put prema istini i kolikogod istinitom, približno realnom, iako nastaje u sjenci mističnijih tonova pod lampom, u okrilju noći i noćnog pejzaža. Upravo u tom okrilju i u toj odluci da se ostane vjeran sopstvenom glasu leži osnovna vrijednost ovih poetskih zapisa. Mrdakova pjesma poput sjenke dolazi iz iskustva gorštačkog prostora, ali ne kao folklorna slika ili dekor, već kao egzistencijalni okvir: marolnost planine, vjetri gorski, rijeka u neporecivom toku, koliba sa krovom od trave, putnik izmeđ dva svijeta, ali i između noći i svjetlosti, i, sve to, zajedno, nisu motivi goli i gotovi, nego stalna stanja duha. Subjekt ove poezije je čovjek kojeg uvijek zatičemo na graničnom između odlaska i povratka, između vjere i sumnje, između pripadanja i usamljenosti, i samoće pod okriljem svjetlosti i sjenke poodavno zaboravljene lampe.

Zato se putovanje u ovoj knjizi ne čita kao kretanje kroz dati i eventualni prostor, već kao unutrašnja migracija – tiha, tiha seoba duše.

U poetskom traktatu Gaza, jedno telo Malika Berak gradi pesničku mapu prostora u kojem se istorija i lično sećanje prepliću u jednu celinu. Gaza u ovim pesmama postaje metafora živog tela – tela koje pamti, trpi i opstaje uprkos razaranju. Kroz sažet i sugestivan pesnički izraz autorka promišlja pitanja pripadanja, gubitka, otpora i ljudskog dostojanstva, pokazujući kako poezija može da sačuva ono što istorija nastoji da izbriše.

„Huk donosi dan / Vaseljena je samo jedan zvižduk...“: poezija Tamare Sokolov diše punim plućima, i to doslovno: u njenim ciklusima „Prizori“ i „Sličice“ rastu vetar, čičak, detlić, šoljica čaja i naslovni hlorofil, zelena materija od koje sve počinje. Kako u recenziji ističe Anđela Tošić, ovaj lirski izraz „unosi neuobičajenu boju u spektar savremene poetike“ pretežno obojene tonovima besmisla i pesimizma: Sokolova peva svetlo, začuđeno i zahvalno. Zbirka za čitaoce kojima je poezija način da se ponovo primeti svet – i krošnja kroz koju vetar „kao prstima pravi sebi puteve“.

„Stojim kraj reke, ne protiču lađe / sito se vreme u nedogled vuče...“ U vezanom stihu i strogo rimovanim strofama, Svetislav Travica ispisuje poemu-brojanicu o Tisi: reka je „svedok i zbir naših htenja“, pratilja posustalog leta, mera prolaznosti u „krnjem i načetom svetu“. Travica (1939), vojvođanski pesnik i najzaslužniji prevodilac ruske poezije Bronzanog veka na naš jezik, u ovoj knjizi spaja klasičnu formu sa savremenom setom – tiha, muzikalna lirika za čitaoce koji znaju da se kraj reke ne stoji slučajno.

„Godo ne stiže. / Umesto da ga čekam, / hodam unazad.“ Prva haiku zbirka Radoja Radosavljevića drži se stroge japanske forme od sedamnaest slogova, ali u nju smešta prepoznatljivo svoj svet: prirodu i porodicu, školsku tablu i prazne džepove, Hrista smeštenog „u kutiju s praznim bocama“. Kako u recenziji piše Slađana Gvozdenović, biti bar malo drugačiji književna je opsesija ovog pisca – pa je i njegov haiku čas tradicionalan, čas satiričan, čas filozofski. Pedesetak minijatura koje se čitaju u dahu, a pamte dugo: stope u pesku koje vode „u duboko i mračno – a nema nazad“.

„Netrag“ je reč koje u rečniku nema, a upravo o tome ova poezija govori: o tragu koji ostane kad nešto nestane – i o nestajanju koje je i samo trag. Zbirka je komponovana kao putovanje kroz devet stanica, od Prologa do Epiloga, a između njih se smenjuju „Najzaljubljenija“, „Magični realizam“, „Upravljač snova“, „Ples i bol“ i „Graditelj dana“. Stih je sažet i muzikalan, sintaksa namerno izokrenuta – „Se prekrije snegom / iz snega obličje lica“ – kao da pesma počinje usred daha, po ugledu na Momčila Nastasijevića, čiji motivi prate cikluse i čija se maternja melodija ovde nastavlja novim glasom. Lirsko ja rastvara se u snegu, kiši i vetru – „prolazi telo belo kroz noć“ – da bi se u epilogu vratilo kao graditelj dana: poezija u kojoj se nestajanje i nastajanje drže za ruke.

„Ukrala sam pero faberovo germansko Ciganima na buvljaku, sve samu istinu da zapišem – a najradije bih se najela pečenja i zaspala.“ Ovako se predstavlja lirska junakinja „Numerisanog“, zbirke koju je Milijana Rajčić počela da piše, kako sama beleži, posle „telesne havarije“ 2022. godine. Nastala je poezija oštrog oka i još oštrijeg jezika: o istini i epigonima, o balkanofiliji, o Alpima koji „nisu moji“. Uz moto Fernanda Pesoe („Boli me mašta...“) pesnikinja iz Požarevca numeriše svet oko sebe – ironično, samoironično i bez anestezije. Edicija „Vrtlog“.

„Imaš pravo da ćutiš“ i „Može biti upotrebljeno protiv tebe“ – ciklusi ove zbirke nose ime policijskog upozorenja, jer se u „Putu u samicu“ o samoći govori kao o presudi koju sami sebi izričemo i prostoru u kome, paradoksalno, bivamo najslobodniji. Ljiljana Đurđević Stojković, beogradska pesnikinja i autorka studije o pesničkim prozama Tina Ujevića, ispisuje zrelu, preciznu liriku: o zbirkama koje ostaju posle nas, o zaveštanju organa, o pomeranju kazaljki unazad i o tome da „ponekad vaskrsnemo“. U pogovoru Aleksandra Stojaković čita ovu knjigu kao mapu „postojanja van sopstvenih zidova“. Edicija „Vrtlog“.