HIROSHIMA MON AMOUR
Es war kein Traum
Ich habe gesehen:
Die Shnee brannte
Prevodila je Hiroshima mon amour na katalonski. Kosa joj je bila veoma crna i šiške su joj padale u obliku polumeseca preko levog oka, tamnog, i kože na čelu, tako bele. Imala je lepo uobličene usne, kao iscrtane crvenom bojicom, i jednu pegicu na rubu brade idući ka vratu. Bila je mršava i sitna i nije znala da puši. Kad je pušila – često kad bi malo popila – dugo je palila cigaretu, koja bi pocrnela, i nije uvlačila dim. Onda bi se staklasto nasmejala, zabacivši glavu unazad i izdisala vazduh, koji se gubio, beo i konfuzan, duboko u noć.
Prevodila je Hiroshima mon amour dok smo u krevetu ležale, gole, a mene je uspavljivala spora kadenca njenog govora, meka i baršunasta kao rane breskve. I blaženstvo trenutka zagospodarilo je pred tragedijom teksta, poput ratnika što gospodari bojnim poljem. Tako smo živele: tom smelom, prkosnom, ispravnom srećom u svetu koji se raspada. Kako su joj samo oči blistale kad je čitala gola, usredsređena na određenu reč kojom je trebalo objasniti zverstvo. Ljubavi moja, Hirošimo.
