Druga zbirka poezije Vladana Savića nosi naslov Tragovi. Nipošto nije reč o nekakvim površinskim obrisima, već o onim dubokim, koji nam nedostaju, koje smo zaboravili i zanemarili, a tako nam fale. Nahranimo duh, čitajući Vladanovu poeziju, sa neverovatnom lakoćom postojanja, baš iz razloga što nam sve deluje poznato, a nepravedno zapostavljeno i zanemareno. Kao da sve to znamo, a ne upražnjavamo, kao da je to bilo, ili je deo svih nas „na nekoj drugoj planeti”. Iz tih razloga, prvi od pet ciklusa se zove Možda na nekoj drugoj planeti u okviru koga lirski subjekat:
I možda saznam bӥt postojanja,
prepoznam onaj premudri glas
što nudi oprost za pokajanja ‒
možda u njemu pronađem spas...
Hvata tu nit sa prošlošću (pesma posvećena stricu, kao i čitava zbirka), zahvaljujući kojoj se odvija i sadašnjost i zavređuje bolja budućnost.
Drugi ciklus ‒ Što ćutiš, pesniče? ‒ otvara pitanje glasa pesnika i sveopštu zanemelost pred ponorom i padom svih vrednosti:
…Njišu se zvonâ, bar da zaćute...
Život je draga igračka Vragova!
Novim su snegom
ulice zasute,
na njemu nema ljudskih tragova…
I dalje je prisutan motiv traga i čoveka koji je nosilac tog motiva kome pesnik zamera što, ili nedovoljno, ili na pogrešan način upotrebljava svoje moći.
Treći ciklus je vedriji, donosi večitu poetsku temu ‒ ljubav, a nosi naziv Ako se ponovo budemo sreli. U okviru ovog ciklusa se postavlja i kontrapitanje:
… Nisam ti više ni ljubav ni „brat”,
prođoše godine i život ceo,
umoran, zastaje moj stari sat...
Šta ako te nikada ne budem sreo?
Odgovor na ovo pitanje morate sklapati na osnovu mozaika koji će činiti utisak nakon čitanja ove poezije u okviru koje se opevavaju i anomalije savremenog duštva, te će se u pesmi Skupi snovi uskliknuti:
… O, kako su lepi snovi danas skupi
i pretežak teret zemlji kojom hodaš.
Pljuni u tu šaku što bi da te kupi!
Pljuni svoje lice, ako joj se prodaš.
Put ka odgonetanju potpunog odgovora se nastavlja i u četvrtom ciklusu koji se zove Impresije, u okviru koga je refleksivna poezija u kojoj se opevavaju različiti utisci: od onih iz ranog detinjstva do apstraktnih pojava kakav je Psaltir, koji je predstavljen metaforično, preko izraza čovekovog traga, po kome:
Nek’ uživa život u svome životu ‒
tren si beskonačnog
i taj tren postojiš.
Potpuna slika i svi odgovori će se složiti u petom ciklusu koji potvrđuje da je potreban pogled Iznad oblaka pomoću koga ćete saznati gde se čiji tragovi kriju:
Tvoji su tragovi niz ove ulice,
tvoje je vreme ovo gluvo doba.
Moje je tmurno, zgužvano lice
putokaz neznanih memljivih sobâ.
Bez obzira na melanholiju koja često provejava iz lirskog ja ove poezije, ono nije pasivno i uspavano, već vrlo svesno:
Izgubili smo se ‒
negde usput,
tragajući
za potrošenom mladošću.
Na zemlji nismo
pronašli právi put,
možda se na nebu sretnemo
c radošću.
Niti je izgubilo osećaj radosti i zadovoljstva, naprotiv. Ovo lirsko ja je prefinjeno i sofisticirano, ume da prekori lažne vrednosti i ljude, pa je zbog toga zaista prerano na ovaj poeta kaže „Doviđenja” ‒ kao što je naglašeno u poslednjoj pesmi ove zbirke, koja će vas podstaknuti da ponovo pročitate sve ispočetka, što će predstavljati posebnu vrstu uživanja, jer ovi Tragovi Vladana Savića su taman za jednu meru dublje i više od onog Traga iz Lirike Itake kojim je nedostižno uhvaćen trenutak.
Marina Đenadić
