Proizvodi

Prepoznavanje stranca Izabele Hamad neobičan je esej izuzetne sugestivnosti, koji istražuje načine na koje se istorija i pripovedanje prepliću u palestinskom narativu, preispitujući granice između književnosti, političkog sećanja kao i lične egzistencije. Hamad suptilno spaja lično i kolektivno sećanje, tražeći odgovor na pitanje šta znači biti stranac u očima drugih, otvarajući još jedan prolaz ka razumevanju Palestine – ne kao geopolitičkog pojma, već kao živog iskustva pripadanja, žrtvovanja i gubitka. Hamad nas vodi putevima od klasičnih mitskih modela do savremene proze i javnih govora, pokazujući moć narativa da oblikuje naše razumevanje sebe i drugoga. Rezultat je delo koje spaja analitičku oštrinu i poetičnost, pretvarajući čitanje u čin svedočenja i pozivajući nas da se suočimo sa mračnim licem sveta u kojem živimo.

Branislav Banjo Sarić, krajnje intrigantan mladi pesnik, uspeo je da svojom prvom pesničkom zbirkom pokaže neverovatan pesnički naboj. Šarolikost tema, različiti pesnički impulsi, svežina izraza, neobične metafore, neočekivani obrti – samo su neki od kvaliteta Sarićevog prvenca. Kada je već tu i kada je već na početku zaigrao na više pesničkih polja, ostalo je da vidimo u kom pravcu će se dalje razvijati njegov pesnički talenat.
Dragana Mladenović

Kad sam već tu je zbirka poezije taman dovoljno nežna da može da bude bezobrazna, taman dovoljno bezobrazna da može da bude duhovita, taman dovoljno duhovita da može da bude potresna. Kad je već tu, Branislav Banjo Sarić, neka bude tu da ostane.
Filip Grujić

U svom debitantskom romanu Tina Perić bavi se temom izbrisanih, neobičnim slučajem birokratskog progona neslovenačkog stanovništva posle raspada Jugoslavije oduzimanjem pravnog statusa, i to iz perspektive devojčice kojoj brisanje po mnogo čemu određuje detinjstvo i zrelost. Pišući o iskustvima mnogih sunarodnika neposredno i netendenciozno, autorka kroz mozaičku strukturu svog teksta uspeva da dočara kako izgleda živeti u burnim vremenima. Istovremeno, ovo je priča o različitosti i njenom prihvatanju, porodici, odrastanju i grubosti koja ga prati, ali i duhovito, hrabro i emotivno zadiranje u sudbinu malog čoveka, koja neretko o istoriji čovečanstva govori više od zvaničnih, sveobuhvatnih narativa.

Civili su naše naselje zvali Mala Bosna. Za njih smo ionako svi bili Bosanci. Bilo je podeljeno na dva dela, naš smo sami prozvali Meksiko i na to smo bili prilično ponosni. Zvučalo je neslovenački i sasvim kul. Kada se bolje prisetim, onima koji nisu bili stanovnici Meksika to ime je delovalo sasvim odgovarajuće. Impliciralo je nered, siromaštvo i prisustvo sitnih kriminalnih radnji. Veće ionako sebi mogu da priušte samo oni na položajima.

Pozdravite moga tatu portret je večitog, po mnogo čemu savremenog i jedinstvenog generacijskog sukoba između oca i sina. S jedne strane je zadrti, prema svemu i svima nepoverljivi i često bez povoda grubi penzioner, a s druge pedesetogodišnji sin bez rezerve uronjen u savremenost, potrebu za razumevanjem različitosti i afirmisanjem sopstvenog identiteta. „Dete” i roditelj naizgled se susreću jedino u samosažaljivosti, na kojoj počiva kompleksna matrica transgeneracijskog osporavanja oko koje autor zanatski vešto plete radnju ovog romana.

Prikazujući filmične isečke iz prinudne zajedničke svakodnevice oca i sina, Petrović pitkim jezikom sa dosta humora slaže mozaik čovekove prirode, porodičnog života i izazova savremenog doba. Vreme koje junaci pokušavaju da ubiju očekujući povratak ostatka porodice s letovanja, autor koristi da progovori o životu u Beogradu, sazrevanju u vreme tranzicije, (o)praštanju i introspekciji, dok hrabro i sa dosta autoironije dekonstruiše porodične uloge koje određuju više u životima svakog nas nego što bismo hteli da dopustimo.

Šta će se desiti sa svim tim prećutkivanim pričama? Da li je to naše porodično prokletstvo – biti zaboravljen pre vremena? Ili je zapravo blagoslov: osloboditi potomke tereta i jednostavno ih pustiti da žive kako znaju i umeju, kao da to samo po sebi nije dovoljno teško.

"Đurićevog junaka na početku romana zatičemo u ponovnoj emigraciji. Bežeći od otuđenosti života u Novom Sadu, strepeći od novog odbacivanja, on još jednom bira da život, naizgled, započne ispočetka. Ipak, duhovi prošlosti savladavaju prostor i vreme lakše nego što može i da nasluti. Borbu sa nostalgijom i podvojenošću dodatno produbljuje misteriozni Šlomo – prijatelj iz prošlosti i vesnik sveta u kom se možda može živeti i po drugačijim pravilima.

Zebaldova groznica roman je o večitom emigrantu, čoveku na razmeđi sveta koji naseljava i identiteta koji neumorno pokušava da održi na okupu. Pisan prepoznatljivim Đurićevim stilom sa dosta erudicije, on je fini amalgam naizgled dalekih književnih tradicija i postupaka – mešavina istorijskog i dokumentarističkog romana, autofikcijski narativ sa putopisnim i elementima emigrantske proze, ali pre svega: priča o potrazi za utočištem i prepoznavanjem u drugome.

""Možda je jednom neophodno otići odande gde te ne žele oni sa kojima imaš sve manje zajedničkog, tako sam ubeđivao sebe, možda u tome nema toliko tragedije; možda je to i dužnost čoveka, umaći pred napujdanim psima, trčati ka slobodi, ne obazirati se na bodljikavu žicu i kule stražare sa kojih štekću mitraljezi. Pa ko preživi."

U novoj pesničkoj knjizi Ilija Đurović radikalno dezintegriše pesničke forme i iznova ih gradi. Među razlomljenim stihovima i proznim odlomcima odjekuju naznake porodične traume, emigrantskog iskustva i prekarijata – ostaci straha koji uslovljavaju naše akcije i reakcije u svetu, koji se prepoznaje kao neprijateljski spram elementarne čovekove ranjivosti. Jezik, grafički razoren i semantički zamagljen, prostor je borbe, provokativan i oštar, ali i svestan sopstvenih ograničenja. Ulazeći u dijalog kako sa društvenom stvarnošću, iz vlastite izmeštene i nestabilne pozicije, tako i sa nekim od relevantnih pesnika XX veka, Đurović se bavi suštinskim nemogućnostima svake identitetske konstante, a samim tim i nedovoljnošću jezika da bilo šta od tih osećanja izrazi do kraja i konačno.
Srđan Gagić

U Ostacima straha Đurović smelo lišava čitaoca svih očekivanih i uobičajenih pesničkih obrazaca te ga primorava da umesto pukog konzumenta postane aktivni saučesnik u artikulaciji sveta knjige. Popunjavajući praznine i maglovitosti koje autor ostavlja za sobom, čitalac dolazi do oslobađajućeg otkrića: da se i oko njegovih nogu neprestano povlači gusta mreža koju je strah za sobom ispleo.
Ognjen Aksentijević

Aksentijević svog Emila Hubača upisuje u tradiciju književnih odlazaka, premda je reč o posve atipičnom i putovanju i junaku. Začudan je to romaneskni svet, ali nedvojbeno prepoznajemo odnose moći na kom počiva, političko i socijalno nasilje koje ga oblikuje, odstupnice za koje pojedinac nastoji da se grčevito drži. Hubač se kreće kroz političke mitologije koje su oblikovale državu, porodicu i pojedinca. I kreće se između ličnog i kolektivnog, privatnog i javnog, sećanja i lažnih uspomena, utopijskog i distopijskog, apatridstva i pripadanja, centra i periferije, delanja i pasivnosti. Ovi tenzični suodnosi zaptiveni su u pregnantan jezički izraz, čija precizna izvedba ima hipnotički efekat. Bildungs je ovo i pojedinca, precizno određenog generacijskog habitusa, koji i dobija svoj literarni glas u Tesnoj zemlji, ali i političkih ideja i projekata. U konačnici, suočeni smo sa resantimanom Hubačeve unutrašnje republike, nulte tačke delanja. Sa te tačke, pak, Aksentijevićeva Tesna zemlja postavlja nam pitanja uslova i mogućnosti imaginiranja zajedništva i solidarnosti danas i ovde, izmičući nam ugodnost samorazumljivosti tog ovde i mi. - Žarka Svirčev

Distopija odlaska iz teskobne zemlje koja se raspada uz prtljag porodičnih trauma. Fikcionalno pisanje preko mape dokumentarizma, egzilantske proze i intimne memorije. Pogled u istorijsku tragediju posleratne generacije koja ne rekonstruiše već stvara svoju predstavu na temelju svedočanstava koje smatra pouzdanim i oseća kao bliska i uz pripomoć poneke žanrovske matrice. Inicijalna proza koja je izrasla iz poezije otpora i preispitivanja ispoljivši se kao modernistički narativ kome su introspekcija i atmosferičnost bliži od dramaturgije događaja. Tesna zemlja je roman koji polazi od fenomena dezintegracije i poraza da bi tokom kretanja (koje je isto što i nemirenje, kao i potraga) otkrio šire vidike tog prinudnog izmeštanja. -
Saša Ćirić

Varljiva istorija doma nastojanje je da se putem povratka kući razlistani krajevi lične povesti sastave i ponovno uspostavi veza sa osećanjem prvog, i možda jedinog istinskog pripadanja. Iako je najpre karakteriše dubina poetskog izraza razvijene emocionalnosti te slojevitost upečatljivih pesničkih slika, ova knjiga ne zazire ni pred važnim društvenim aktuelnostima. Gagić im, netipično za mnoge savremene autore, pristupa zrelo i promišljeno, netendenciozno, neretko produbljujući pitanja koja su davno postavljena i na koja se pokušava odgovoriti u uvek istom maniru. Veštom dramaturgijom uvezana u zbirku, nova poezija Srđana Gagića organski proizlazi iz njegovim čitaocima poznatog poetskog sveta i donosi jednu od knjiga s kojom se daleko putuje, u čijoj gustoj šumi vredi zastajati, posmatrati i posle dugo ćutati. - Ognjen Aksentijević

Čini mi se da je jedna od najvažnijih motivskih odrednica poezije Srđana Gagića putovanje – kao mijenjanje boravišta na koje je primoran netko tko ima više pravih domova ili možda nijedan, ali i kao neprekidan organski razvoj pokrenut ne samo životnim okolnostima, nego i živom unutarnjom pozornicom koju ispisuju, i na kojoj se ispisuju, njegovi stihovi. Polazeći od prave i metaforičke kuće (ili joj se vraćajući) i njezine krhkosti, autorski glas zahvaća širinu i dubinu vremena i prostora, razotkriva se više nego ikad prije, a također se i potentnije no ikad društveno angažira. Ove stihove visokog napona piše sveobuhvatna, senzibilisana svijest, istovremeno dječja i staračka – i baš iz tog (prividnog) kontrasta izbija poetska snaga kojoj je nemoguće odoljeti. - Goran Čolakhodžić

Ova priča je, zapravo, dnevnik jednog nomada koji je uspio da probudi čovječanstvo. Pristup temi je kao kod Knausgora. Dakle, ni nalik balkanskom književnom diskursu. Iz teksta izbija stvaralačko ludilo, koje se nastanjuje u priču i čitaoca, u sobu sto pedeset pet nudističkog kompleksa na Adi i u vodu Bojane, koja ostavlja dilemu da li se uliva u more, ili iz njega izvire. Tema, način pisanja i postupak u ovom romanu bježe od uobičajenosti, od učmalosti tekstova naviknutih na prosječnost, na kliše, na velike teme, na istorijske događaje, na političko pamfletisanje i identitetsku patetiku. Tekst Anđele Bulajić je savremena Ljepota poroka, otvaranje književnog horizonta iznad crnogorskog plavog neba.- Kemal Musić

„Svako čita svoga Homera”, davno je napisao Gete. U kontekstu romana Kaliban Anđele Bulajić mogli bismo da kažemo da autorka čita (piše) svog Šekspira. Ostrvski demon iz drame Bura u simboličkom ključu, ne samo u eksplicitnosti naslova, glavni je junak ovog romana, ali kao (sve)prisutnost, a ne kao lik koji ima direktno dramaturško dejstvo. Anđela Bulajić je za mesto radnje izabrala ostrvo, „turistički raj” – Adu Bojanu, sa vidljivim pečatima soc-realizma i stihijom novih varvara u dionizijskim egzaltacijama godišnjih odmora i morske zabave. Nasuprot njima, „vladar ostrva” i htonsko biće izgleda kao setni starac prepunjen mudrošću trajanja i zgrožen civilizacijskim „vrednostima”. Očigledno je da je citirajući Šekspira autorka želela da pokaže sve aspekte dehumanizacije kroz iskustvo života jedne sobarice na ostrvu, ali i Kalibana koji se više ne bori protiv Prospera, već protiv mnoštva njegovih inkarnacija u likovima novih varvara. - Petar V. Arbutina

Preispitivanje sebe, ali i društva, posledica rata, pandemije ili samootuđivanja, samo su neke od tema sa kojima ćemo se susresti u prvoj zbirci pesama Stefana Basarića.

Lirski subjekat odvešće nas na put samospoznaje, za koju je potrebno sve ono što nas okružuje – prostor, društvo, tehnologija. Strahovi prouzrokovani svakodnevicom jesu, zapravo, ono što nas pokreće, što nas tera da budemo bolji, da ne ponavljamo greške toliko puta ponovljene u istoriji, ali, takođe, i da ne zaboravimo, jer u ovoj knjizi zaborav je prikazan kao najgora stvar koja nam se može desiti. Na tom putu samospoznaje lirski subjekat (ponovo) pokušava da prepozna prijateljstvo, ljubav, da uspostavi balans izgubljen uticajem svega onoga što ga je dovelo da se postavi pred ogledalo i, na kraju shvati, da je ipak srećan čovek. - Gorica Radmilović

Basarićeva zbirka poezije Prazne senke istražuje složene, realne i nadrealne, komične i uznemirujuće predele, od kojih se sastoji naše svakodnevno postojanje. U ovim predelima autor nam, vešto i uverljivo pokazuje da bez prolaska kroz druge ljude nikada ne možemo doći do samih sebe. Upravo zato njegova poezija povezuje individualno sa društvenim, svedočeći o dubokoj ljudskoj potrebi za smislom i zajedništvom. - Stevan Bradić

Sa dve vremensko-prostorne koordinate stižu svedočenja koja istovremeno i želimo i ne želimo čuti. Kao zabranjeno voće na visokim granama, privlačno je i okusili bismo ga, ali je spoznaja opasna i do kraja neizvesna.

Dušanić pripoveda o nasilju; s jedne strane je to ratna, nikad do kraja ispričana priča o devedesetima, s druge strane savremena priča o zlostavljanju, ispričana glasovima devojaka čija usta po prvi put ne ostaju nema. Dokumentarne niti upredene sa onima koje ispredaju pisci trajno obeleženi zapitanošću nad ponorima nasilja, od Daše Drndić do Danila Kiša, dobijaju svoju filmsku verziju pozivanjem na scene Bertolučija, Orsona Velsa, Injaritua, Puriše Đorđevića… Škola glume postaje scena na kojoj se odvijaju najteže životne lekcije, a glumačke bravure se urušavaju u gotovo dokumentarnim prizorima od kojih zastaje dah. - Jasmina Vrbavac

Sudbine devojaka, izloženih seksualnom uznemiravanju i nasilju, pokretačka su snaga nove knjige Nade Dušanić. Plovidba kroz zabranjene teme jeste vredan roman usredsređen na traženje odgovora na bitna pitanja statusa žene, njenog Tela i Duha. Roman jasne društvene artikulacije, čine na čudesan način ulančane priče, vanredno lepe umetničke tvorevine spojene u skladnu celinu. Kormilar plovidbe, u autoironijskoj igri nazvan „Enpeˮ, koji je ušao u Piščev život, lako će ući i u svet čitaoca rafiniranog nivoa osećajnosti, bez obzira na rodno, ideološko i kojegod određenje. - Milivoje Mlađenović

Reći da ovaj roman nema izraženu ideološku, pa i kontroverznu dimenziju predstavljalo bi zanemarivanje jednog od njegovih osnovnih svojstava: kroz živopisnu galeriju likova, mapirati društvene promene krajem prošlog i početkom ovog veka.

Pišući o teretu jugoslovenskog iskustva, zakasnelim sazrevanjima, političkom oportunizmu, dobitnicima i gubitnicima tranzicije i, pre svega, (željenom) vojvođanskom identitetu, Predrag Đurić za čvorište više tokova priča bira prepoznatljiv prostor – kafanu, nazvanu, nimalo slučajno, po Milošu Crnjanskom. To da su ugostiteljski objekti ne samo gastronomski, već i narativni prostori, odavno je poznato u istoriji književnosti, a Đurićevo raspričano, ali prijemčivo pripovedanje podseća upravo na jezičku dinamiku prisutnu na ovakvim mestima. Shodno tome, ko želi, uz mrvice na stolnjacima, da sluša šta su nam Pet debelih pesnika spremili, dobrodošao je! Biće i muzike, obećavamo. - Uroš Đurković

Pet debelih pesnika omaž je ispuštenoj generaciji mladih s kraja XX veka, ali, mnogo važnije, to je knjiga o Vojvodini, o vekovima rasturanim krhotinama tog posebnog i neponovljivog kulturnog prostora, njenim dubokim slojevima i brazdama koji se danas jedva naziru, kao bore za koje se veruje da su oduvek na licu. Želeći da obuhvati sve specifičnosti vremena o kom pripoveda, Đurić kroz svoje junake portretiše tipove karaktera koji su stvorili sadašnje društvo lišeno solidarnosti i empatije – ohole, surove, pohotne, zavidne, lenje i inertne, jalove idealiste i beskrupulozne ljude. Krivci ili nevini osuđenici, članovi Pet debelih pesnika kao da su sveci koji su rešili da oreole okače o klin, iskoriste svet u kom pravila ne važe, u kom nema granica ni ograničenja i provere još koliko ćemo ih posmatrati sa strane, okrećući glavu ili sležući ramenima. - Ognjen Aksentijević

Rebeka Čilović pisala je Živu vodu sa uvjerenjem da poezija mora mijenjati mnoga naličja
svijeta. Na sceni je korelacija jedinke i opštih trauma današnjice. Rebeka Čilović pjeva
slikama čiji niz kao ishod priziva ličnu slobodu, a početak slobode je riječ o nasilju. Pred čitaocima je uzbudljiva knjiga koja zasigurno nije nikla knjiškom eksperimentalnošću i
medijskim trendovima nego je iskopana iskustvom. Uzbudljiva poezija, puna zrelost i raskoš
talenta. Razigranost teških slika.
Enes Halilović
Postavljajući pitanje velikim neonskim slovima lma li slobode za žene? autorka nas vodi na
svoje pesničko putovanje skidanja velova zabluda, prema oslobadanju i širenju tema za neku
novu situaciju u kojoj ćemo se sresti drugačije, promenjene, samoopevane. Tražeći mesta na kojima (ne) možeš (n)i da se rodiš (n)i da umreš. Stvarajući mesta za poeziju ovu, i buduću.
Danica Vukićević

Poezija Bojana Babića je reklama koju niko neće videti a donosi brzi pogled na
propast/predratnim očima nade. Ona je i nepogled u koji staje dobar deo intimne istorije studenta književnosti, pokušaj da se zadovolji ljudska potreba za celovitošću noći, saznanje
da je sve mnogo lakše kada si ljudožder. Babićeve Glasine o slobodi su glas protiv nasilja i
femicida, antiratna himna, koja nas podseća da posle rata, odnosno između dva rata, ostaju samo strahovi i skepsa u postojanje boljeg sveta. Povremeno ispliva i neka izjava svedoka na
osnovu obavezujućeg naloga, koja umesto da pokopa i sakrije, na svetlost dana izvuče TO.
Dragana Mladenović

Zatečen na ruševini posuvraćenog sveta, nalik davljeniku u beskrajnom moru izbora među
kojima svaki može biti podjednako dobar i loš istovremeno, anesteziran dobrovoljnim
konformističkim ropstvom ili ušuškan u snu o nedostižnoj slobodi o kojoj kolaju
(neproverene) glasine, Babićev čovek i po ili polučovek uvek je u provaliji između činjenja
(uz punu svest o nemogućnosti pobune) i usavršavanja veštine nestajanja, nesposoban da se,
po Pazoliniju, bezbolno oslobodi samog sebe. Provokativna poezija Bojana Babića – jedan
brz pogled na propast – zaista jeste privilegija koja boli, kadra da osvetli mrak u kom smo se,
možda i svojom voljom, svi našli.
Ognjen Petrović

Ispovedan, duhovit, istovremeno gorak i pun nade, roman Tvoje srce, zeko jedini je roman jednog od velikih pesnika našeg jezika, esejiste i prevodioca Stevana Tontića. Antiratni roman, nepretenciozan u svojoj nameri, svojevrstan je intimni izveštaј o prvoј godini ratne opsade Saraјeva, o bekstvu iz tog grada te o doživljajima iz egzila u Berlinu i obavezna je lektira u korpusu ratne i antiratne proze koja tretira temu jugoslovenskih ratova devedesetih. Njegovo reizdanje značajan je događaj za našu književnost, što svojim pogovorom potvrđuje i Mihajlo Pantić.

Nakon zbirke poezije Žene koje nisu videle more, Marija Marković pokazuje da pored pesničke suvereno vlada i kratkom proznom formom.

Njene priče okupljene u ovoj knjizi nas, nekad silovito, a češće suptilno, uvode usvetove koji nas okružuju, a kojih možda i nismo svesni.

U tim svetovima, u životima junakinja, kroz njihovu svakodnevicu, ono ovde i sada – prelamaju se slojevi sećanja, katkad celoviti, katkad dati samo u konturama. To su priče izuzetno jake atmosfere, muzikalnosti i kolorita. Marija Marković zna da Habia Rubica nikada ne doleti slučajno.
- Bojan Krivokapić

Junakinje u pričama Marije Marković duboko su upletene u vlastita sjećanja. Bilo da nam priča o izgubljenim ljubavima i životima, ili o biljkama i pticama, mlada autorica jako dobro zna: prošlost se nikada ne dovršava. Nezaustavljiva kao voda, ona konstantno protječe našim unutrašnjim svjetovima. I ako je nešto u svemu tome izgubljeno, onda smo to mi danas, u svim njenim vrtlozima i bujicama.
- Lejla Kalamujić

"Jezik je u ovim stihovima korišten kao objektiv foto-aparata. Objekti bivaju izoštreni i zamućeni,
ostavljani izvan kadra i svaki taj fotografski a jezični manevar naglasak stavlja na samoću
objekta ili subjekta u kojem god kontekstu se nalazio. Pokušaj je to da se svemu i svakomu
pronađe mjesto u svijetu koji tone u kaos. Od lutalica stvara zalutale, od putnika turiste, od
ljubavnika strance. Autor fotografskim postupkom pokušava razriješiti drevnu ljudsku dilemu –
kako pomiriti svijet koji nosimo u sebi sa svijetom kroz koji kročimo, kako pronaći svoje mjesto.
Time čini ono jedino ispravno – trudi se u ime najveće tajne, u ime ljubavi proniknuti u tajnu
samoće.
Marko Tomaš"

"Ništa ne opisuje poetiku Gorana Čolakhodžića koliko reč složenost. Guste slike, poput slojeva
šumskog rastinja, prekrivaju fragmente ličnih reminiscencija, oštreći čitalačko oko koje ulazi u
začudni svet za dvorišnim vratima Zemlje. Nigde svet prirode nije toliko ličan i urban kao u
zbirkama ovog pesnika, nigde seoska jednostavnost više ispunjena kulturnim i istorijskim, nigde
ljubav i smrt tako pomešani. Lirski junak istovremeno progovara rečima i putnika i patnika, i
sina i ljubavnika, i filologa i težaka, pokušavajući da bar poezijom nekako objedini sva
disparatna iskustva koja ga čine onim što jeste. Svojom trećom knjigom autor nam jasno
pokazuje zašto u nizu vanrednih regionalnih glasova koji su se pojavili na pesničkoj sceni
prethodne decenije njegova zvezda sija toliko visoko.
Bojan Vasić
Goran Čolakhodžić ušao je u pjesništvo na velika mala vrata – nagradom Goran za mlade
pjesnike, zrelim, prepoznatljivim rukopisom, koji je odlikovala generacijski atipična mirnoća
njegovih redaka. Pjesnik i novom zbirkom, u koju je uklopljeno nekoliko ranijih pjesama, ostaje
izvan trendova i zavodljivih konfeta miljea i epohe, prteći vlastitu, na rafiniranom visokom
modernizmu i nenametljivoj konfesionalnosti temeljenu trasu. Jer, njegovim rečima: Moglo bi se
beskrajno posati,/moralo svašta još reći. Čitatelju, pokucaj na Dvorišna vrata Zemlje, provali, ili
čekaj da ti se otvore, ali ih nemoj zaobići.
Marko Pogačar"

,,Sveža, ekskluzivna proza. Nove beogradske kvazihoror priče koje će vam zavrteti mozak! Ako nađete ključ za njihovo čitanje i zaplovite putevima piščeve podmornice, nagrada će se očitovati u vidu prodora kroz vrata percepcije u jednu pomerenu, pa ipak poznatu, našu stvarnost, koja je „iskočila iz zgloba”, iščašena. Iščašenost je jedina prva realnost, a Đorđe Aćimović nam to s obe ruke, znalački, nabija na nos. Odlična prva knjiga! '' Borivoj Gerzić