MONTAŽA ANONIMNIH DOJAVA

„Sećanja moraju da budu kriva jer su ogledala kriva, jer su uglovi zakrivljeni, jer je pogled iskošen a svetlo nije uvek idealno.“ U toj rečenici iz zapisa „Sećači“ sažet je i naslov i postupak nove Glišićeve knjige: pred čitaocem je lirska proza u kratkim, aforistički zaoštrenim tekstovima-ogledalima u kojima se stvarnost vidi tačnije baš zato što je odraz iskrivljen. Knjiga je uokvirena prologom i epilogom, a njeno središte čine dva ciklusa: „odraz na usnama“ i „senke sa jezika“. U njima se smenjuju prizori isušene zemlje i betonskih dvorišta, laptop pred spavanje i fotografije „pretvorene u niz brojeva i šifri“, istorija koja se ponavlja kao telenovela i čovek koji „polako umire u lepoti“ dok se sve upreže za nova žrtvovanja. Glišićev otpor „invaziji digitalnih i korporativnih elemenata“, kako u pogovoru piše Vladimir B. Perić, „duhovito je i cinično artikulisan“: srž ove poezije je igra, homo ludens koji „urnebesno spaja insekta žižka sa posthegelijansko-frojdo-marksističkim filozofom sličnog imena“, a „aura vrcavog, vedrog smeha kruži ovim ostvarenjem“. Otud se knjiga, uza svu dijagnozu epohe, zatvara mirno i čisto, rečima posejanim „uzgred, kao na putu“: „Lepa reč je došla i izrekla cenu. Ako treba da se plati, onda nije lepa.“

Nemanja Radivojević je pozorišni glumac, reditelj i rep muzičar koji u „Ludaku na kiši“ spaja ulicu i scenu: njegov stih ima repersku rimu i ritam, a glumačko uho za rečenicu. Zbirka ide kroz tri kruga. „Gordost i sujeta“ je bunt: pesme o gradu koji te „polagano žvaće“, o poltronima, o rodama koje odlaze iz pustih mesta. „Tama i sećanje“ je razgovor sa smrću, s kojom se pesnik, kako sam kaže, sprijateljio: „Često pijemo zajedno. Ne plašim se ja nje a ni ona mene.“ A „Ljubav usamljenog dživdžana“ donosi ljubavne pesme bez holivudskih iluzija – od srednjoškolskih do današnjih – i završava „Besmrtnom“, pesmom o jedinom što prolaznosti odoleva. Poezija koja je oštra, iskrena i, uprkos svemu, emotivna.

„Ne znam kuda nas sve ovo vodi, / svud oko sebe mržnju sejemo, / zato bi moglo da se dogodi, / da zaboravimo da se smejemo.“ Tako počinje naslovna pesma ove zbirke i tako je najkraće opisana njena namera: protiv zaborava smeha, stih po stih, „bar jedno zrno vedrine“. Petrović piše u pravilnoj, zvonkoj rimi bliskoj narodnoj i pevanoj pesmi, a njegova se knjiga prirodno deli na dva raspoloženja. Jedno je satirično: tu bogataš bira koju će diplomu da kupi („šta volim, a nisam želeo da učim?“), Krizni štab objašnjava da je za sve kriva „čorba od šišmiša“, a redom prolaze poltroni, noćni žderači, taksisti, lažni profili i druge figure našeg doba. Drugo raspoloženje je lirsko i nostalgično: bagrem koji zamiriše kraj Morave, uspomene na čvarke ispred seoske prodavnice, na oca, rakiju i kućno vaspitanje – svet koji se pamti sa setom, ali bez gorčine. Između jednog i drugog stoji ista, jednostavna mera: da se o ozbiljnim stvarima može govoriti vedro, a o veselim s ljubavlju.

„Istina“ je zbirka koja je u morala da se odživi: rani gubitak oba roditelja, baš kada je autorka ulazila u svet odraslih, ali i sve ono što drži kad se tlo izmakne, brat, uz koga ništa ne bi bilo isto, sestra, prijatelji koji se ne biraju, nego se stvore; muž, i dva sina koji je bude svakoga jutra. Ove pesme ne kriju ništa, o tome govori i sam naslov. Aleksandra Zdravković piše direktno, ispovedno, u rimi bliskoj govoru, a njene pesme nose imena stvarnih ljudi: tu su portreti majke i oca, zatim žene koja je godinama bila i mama i tata. Na kraju, ovo nije knjiga tuge nego knjiga zahvalnosti: svaka rana u njoj ima i svoju utehu, a zbirka se zatvara pesmom koja kaže da „posle duboke tuge, sigurno ide raj“.

„Gledaj me u oči“ pesnički je prvenac Aleksandre Ranđelović, zbirka od četrdeset pet lirskih zapisa u kojima se pesničko i stvarno „ja“ otvoreno podudaraju, bez maske i bez zadrške. Složene u pitke, rimovane katrene, pesme govore o ljubavi kao sili „iz koje se sve rađa“, ali i o svemu što uz nju ide: strepnji, sumnji, krivici, nežnosti i nadi. Svet ove knjige sazdan je od suprotnosti: svetlost i senka, gorko i slasno, ponor i visina, i svaka od njih poziva čitaoca da u tuđem iskustvu prepozna sopstveno putovanje. Iskrenost ovde nije tema nego čin hrabrosti, pogledati drugog u oči i reći: ma šta da se desi, gledaj me.

„Teško je pisati o srećnoj ljubavi“, priznaje Aleksandar Ilić Ilke na prvim stranicama ove knjige, a zatim upravo to čini, kroz šezdeset pet pesama posvećenih jednoj ženi. Ilić piše u pitkoj, pevljivoj rimi, svoje stihove, uostalom, i komponuje, i veruje jednostavnim rečima i postupcima: rukama oko vrata, osmehu koji podiže kad se greškom stigne na dno, sedim vlasima koje ljubavi ništa ne znače. Njegov lirski junak je nežan, ljubomoran, zahvalan i samoironičan; u istoj knjizi staju zavet do groba i priznanje da dragu voli „više od Lige šampiona“. Zbirku prate autorske ilustracije i pogovor Marije V. Ilić, koja o ovim pesmama piše: „I ovaj šal od svile greje, kroz nežno tkanje pesama među koricama […] jer pesnik ima moć da čistotom čestite reči razgali dušu čitaoca.“

Eksperimentalna zbirka poezije prof. Želimira Vukašinovića sa anatomijom reči (tj. znakovnim sistemom novog sveta) prof. Kornelije Ičin.

Nova zbirka pesama Velimira Kneževića.

Velimir Knežević rođen je 15. oktobra 1985. u Zemunu. Diplomirao je na Grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je četiri knjige pesama: „Mrazovnik“ (Srpska knjiga, Ruma, 2008), „Dunav stanica“ (Povelja, Kraljevo, 2019), „Slušni aparat“ (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 2021), „Lido“ (Povelja, Kraljevo 2024).
Dobitnik je književnih nagrada „Novica Tadić“ (2021) i „Pero despota Stefana Lazarevića“ (2025). Živi i radi u Zemunu.

Ka pešačkoj zoni

Tu je zvonki red kuća
Nanizanih na traku vetra
Čiji se slobodan kraj
U nevidljivim krošnjama
Gubi. Ciljaš centar u sebi
Uvek kad bližiš se gradu.
I sve je dobro u hodu,
Dok želje nisu reči –
Uznemirena šarena pera
Na zabodenom pikadu.

A sada,

i da me pitaš, šta li smo to
naučili, rekao bih to

da dobra vremena dolaze, da treba
verovati Danajcima, da naše su
najbolje dagnje

i da nismo naučili ništa.

Lazar Bukumirović, rođen 11. juna 2001. u Čačku. Od osnovne škole do doktorskih studija književnosti je živeo u Bresnici, Kragujevcu, Madridu i Novom Sadu. Istražuje špansku i srpsku književnost.

Objavio je zbirku pesama „Udžbenik svakodnevice“ (Matica srpska, 2021) za koju je ovenčan „Matićevim šalom“. Pesme su mu zastupljene u brojnim domaćim i stranim antologijama. Pored poezije, piše književnu kritiku i prevodi sa španskog jezika.

Naslovni motiv ove knjige provlači se kroz nju kao tihi refren: svetleći brojčanik sata javlja se u nesanim noćima, „usred dana“ kad se smrkne pred očima, na zglobu kao „roleks“ kojim se meri zadovoljstvo, pa i „u paklenoj mašini“, jer vreme je, u ovim pričama, i uteha i pretnja. Aleksić o njemu piše iz perspektive čoveka koji je „pronašao samoću“ ukraj Knjaževca: otud pogled koji podjednako pripada kafani i kosmosu, komšiluku i književnosti. Zbirku otvara antologijska priča „Kaspar i magnum crimen“ o dečaku zaustavljenog rasta koji kod penzionisane profesorke francuskog uči „pevajući i kotrljajući jezik“, a od nje dobija lekciju koja se ne zaboravlja, začinjenu okrutnom rimom: „Gospodine Kaspar, mudrače prinče… možda neko drugo veče!“ Slede meditacije nad bilijarskim stolom gde se kredom beleži „crta za još jedan dan od sto i više istih, kloniranih“; priče o dve smrti, o hrastu i konopcu, o govoru tela; autopoetički ogled, u kome se jedna reč iz timočkog kraja prati kroz smrt i povratak – „pozornica, koju nisam video već samo čuo – i završni ciklus „Nasumični razgovori: mala noćna prosvetljenja“, zapisi dijaloga koje autor noću „predaje svojim pesmama i pričama na milost i nemilost“. Proza pesnika u punom smislu: sažeta, čulna, samoironična i uvek sa uhom uz otkucaje.

Sve što sam prećutao, progovorilo je pesmama. / Sve što sam rekao, izgubilo je oblik. / Zato pišem ne da bih objasnio – / već da bih čuo tišinu kako diše.“ Radoja Savić, profesor kineskog i engleskog jezika iz Branjeva kod Zvornika, u svojoj prvoj zbirci spaja ono što se retko sreće u istim koricama: strategijsku oštrinu Sun Cua, lirsku smirenost Li Baija i ničeovski uspon „na vrh planine gde je vazduh redak, a istina oštra kao čelik“. Kroz tri ciklusa – „Mač i vetar“, „Odjek ljubavi“ i „Kroz pepeo i svetlost“ – njegov stih ide putem od bunta („Svet je hteo da me vidi u ramu. / Ukroćenog.“) preko ljubavi i gubitka do zrelosti u kojoj „čovek prvi put vidi sebe onakvim kakav jeste“. Poezija sažeta kao aforizam i mirna kao planinsko jutro, sa savetom koji sažima celu knjigu: „Ako želiš da razumeš put, / nemoj da ideš brže – / idi tiše. / Neke istine se čuju samo kada staneš.“

Knjigu skoro svih pesama Bore Ćosića čine njegove pesme bilo da su ranije objavljene po časopisima pojedinačno ili kao zasebne zbirke, bilo da su nove iz rukopisa. Knjiga je autobiografskog karaktera jer je, u lirskoj formi, sabrala sve faze Ćosićevog lirskog izraza i stvaralačkog puta, od dečačkih pesama, preko futurističkih i angažovanih, do emigrantskih i kritičkih iz novijeg vremena. S obzirom na popularnost, svestranost i originalnost pisca, kao i narativnu prirodu njegovih pesama, ovom knjigom kruniše se Ćosićev samosvojan obiman i raznorodan književni opus.

„Ćosić je objavio nekoliko knjiga stihova, zasebnih zbirki. U slobodnom stihu su Zapisi iz mrtvog doma i Irenina soba, pa rimovane Profane, a između njih je stala zbirka Mrtvi objavljena u Italiji. Upravo za Profane prošlog je 2024. u Šibeniku dobio nagradu ’Stjepan Gulin’, te je napokon javnost mogla upoznati šta poznavala nije, pjesnika koji piše čudesne pjesme i do izraza dovodi sve što mu se hoće dovesti do izraza.“ – Sinan Gudžević (iz pogovora)