Nije Todosije birao trenutak, vreme. Apsolutno vreme je išlo u susret apsolutnom čoveku. Njemu, koji je Srbin, ali bez nacionalnih ograničenja. On je čovek bez granica. Stanovnik sveta, s onim grumenom vranićkog blata na cipeli koja uveliko hodi nemačkom kaldrmom. Nikada se nije oprostio sa Vranićem. Nikad mu nije rekao zbogom, ali jeste „doviđenja“. To je uvek značilo da ga Ibarska magistrala čeka šira, nego onomad, kad je istom otišao u drugom smeru. Zato je Todosije „nekud i negde“.
