Reč je džungla, reč je poljana, reč je pustinja, planinski venac, rečni sliv ili jezerska zemlja. Može biti prostor s mnogim strminama, kao što je to kod Brkovića, pa se u urvinama reči, među stenjem, nedri čudesno bilje i razmnožava svakojaki životinjski svet. Urvine se uzajamno dozivaju, povezuju, njihovi odjeci se ulančavaju. Iz takvih sazvučja dobijamo neočekivana značenja, zagonetna, ali za koja naslućujemo da nagoveštavaju ponešto o tome kako su stvari ovog sveta sačinjene, ne fizički koliko o čovekovom duhu. To je čitava jedna kosmogonija. To je Brkovićevo opredeljenje: u urvinama reči otkriti prirodu stvari.
