Silovito i bez zadrške, kao kad zacvrči vrelo ulje zapapreno crvenim praškom zaprške. Nezaustavljivo, žudnjom i željom, žarom i žestinom… Zbilja tako peva Biljana Stanisavljević. I neće da stane, ni da se utiša, ni da predahne. Tako peva, tako živi, tako sneva. Hoće sve, prezire ništa, grize i grca i peva kroz zube i kroz slatkost žensku koja se rascvetava umangupluk i šeretluk, saopštava nam neporecive istine. Onda se namah u smernost preodene, munjevito. U slasti krikne, u žalbi jaukne. Žena koja u sebi vatre objavljuje, i prebira ih. I nežno u mesečevoj svili svom suđeniku gnezdo svija, svetlošću zasvođava… I ne vraća se iz svoje slobode, čak ni samoj sebi. Goloruka i bosonoga. - Dragan Marković
