Proizvodi

U pričama Tanje Beljanski svakodnevica postaje prostor tihe napetosti i neizgovorenih emocija. Njene junakinje putuju autobusima i vozovima, rade, čitaju, kuvaju, odlaze na more, sele se, čekaju, posmatraju gradove i ljude oko sebe. Naizgled se ne događa mnogo, ali upravo u tim sitnim pomeranjima otkrivaju se usamljenost, čežnja, strah, bliskost i potreba da se pronađe mesto u svetu koji se neprestano menja.

Balon je zbirka povezanih priča izgrađena od preciznih opažanja, suptilnih detalja i izuzetnog osećaja za ritam savremenog života. To je proza koja ne traži spektakl – ona ga pronalazi u običnom danu, u pogledu kroz prozor, u razgovoru sa strancem, u letu ptice ili balona na horizontu.

Čuvar muzeja koji više veruje svojim strahovima nego onome što vidi. Umetnica koja pokušava da razlikuje ljubav od samoće. Udovica koja kreće u gotovo epsku misiju spasavanja jednog goluba. Ljudi koji se mimoilaze između poraza, navika, iluzija i svakodnevnih apsurda.

U pričama Ljiljane D. Ćuk nema velikih obrta ni lakih istina. Njeni junaci žive u gradovima koji se menjaju brže od njih samih, u odnosima koji traju duže nego što bi trebalo i u stvarnosti koja je istovremeno smešna, surova i previše prepoznatljiva.

Nečujno, iz nečijeg ambisa okuplja glasove ljudi koji pokušavaju da održe ravnotežu nad sopstvenim ambisima. Ponekad dostojanstveno. Ponekad nespretno. Uvek ljudski.

Tokom tromog letnjeg dana na selu, porodica Godli se okuplja oko postelje Adama, uglednog matematičara i glave porodice. Ali oni nisu sami u svom bdenju. Oko njih lebdi čitava družina nestašnih besmrtnika — među kojima su Zevs i Hermes — koji počinju da zadaju nevolje Godlijevima, ponekad sa potpuno nepredvidivim i neočekivanim posledicama.

Pred kraj postdiplomskih studija Ren Išida prima vest o iznenadnoj, nasilnoj smrti svoje sestre Keiko i odlazi u Akakavu da sredi njene poslove. Ubrzo preuzima njen posao u privatnoj školi i seli se u kuću bogatog političara, gde zauzvrat čita njegovoj katatoničnoj supruzi. Dok upoznaje ljude iz sestrinog života i vraća se njihovim zajedničkim uspomenama, Ren pokušava da otkrije šta se zaista dogodilo te noći, boreći se sa snovima i osećanjem praznine koje je Keikina smrt ostavila.

Dete od stakla je nesvakidašnje hrabar dokumentarni roman. Marja Kangro bez zadrške uranja u najintimniji i najtraumatičniji trenutak života – suočavanje s nemogućom trudnoćom i gubitkom deteta. Ono što započinje kao dnevnik medicinskog procesa prerasta u brutalno iskren, ironičan i lucidno promišljen obračun sa smrću, telom, nadom, kulturom, religijom i svim našim pokušajima da u patnji pronađemo smisao.

Dugogodišnji partneri Adam i Sara nalaze neobično stvorenje dok se jedne noći vraćaju kući. Odlučuju da ga odnesu u kuću Adamove bake, planirajući da sutradan pozovu veterinara. Koliba se nalazi u Stepi, delu grada koji se postepeno pretvara u pustoš, gde je ostalo samo nekoliko hrabrih i neobičnih stanovnika.
To stvorenje nazovu Flora — iako ne liči ni na šta što su ikada videli, niti deluje potpuno živo. Ipak, Sara počinje da se vezuje za njega. Par odlučuje da ostane u Stepi i brine o Flori, uprkos svim preprekama.

Ova nežna i istovremeno zastrašujuća novela s distopijskim elementima istražuje teme roditeljstva i nove prirode koja nastaje u našim rukama.

Roman o dečaku koji sanja da odraste i da više nema problema sa mentalnim zdravljem, i o njegovom ocu, koji sanja da se podmladi i ponovo proživi staru ljubav. U priču se uključuje i kletva zmije, lik koji se sveti zato što ga jednom preci sina i oca nisu valjano poštovali. Ona uništava njihove snove i pretvara njihove najveće strahove u stvarnost.
Otac sreće svoju bivšu devojku. Svaki put kada bi zrak svetlosti pao na automobil u kom su putovali, ona bi bila deset godina mlađa, sve dok ne bi stigla do uzrasta u kom još nije ni bila rođena. Sin sreće neobičnog čoveka koji je izgubio sposobnost govora i prenosio je ono što mu je govorila ptica koja mu je sedela na ramenu kao na krilu.
Njih dvojica, otac i sin, odvojeno kreću k tržnom centru i tamo zmija zadaje svoj poslednji udarac.

U svom drugom romanu Aglaja Veteranji omogućava odrasloj pripovedačici iz svog uspešnog prvenca Zašto se dete kuva u palenti da stekne novi, izmenjeni pogled na porodicu i život – razapeta između majke i tetke i neprestano prisutne rodbine.
Svojim prvim romanom Aglaja Veteranji stekla je ogroman broj čitalaca. U novom romanu, koji je uspela da dovrši pre svoje tragične smrti, pripoveda o junakinji koja je sada odrasla žena i koja, zapletena u sopstvenu prošlost, pokušava da se oslobodi svih mogućih stega. Tetkina smrt podstiče je da pogleda unazad na svoj život i da osvetli porodični kosmos. Još jednom autorka oduševljava svojom osetljivošću i snagom jezika. Aglaja Veteranji je romanom Polica s poslednjim dahovima ostavila svojim čitaocima upečatljivo, lično sećanje.

Možda je danas preostalo malo istinskih pank bendova. Možda na ulicama ne možete da sretnete prave pankere. Možda vam sve to nedostaje. Onda je ovo vaša knjiga.

Devojke sa ključem oko vrata je roman koji osvetljava odrastanje u doba diktature i sudbine porodica obeleženih „pogrešnim” poreklom. Prateći priču devojčice Ljodje Lemani, roman kroz njene oči oslikava život u represivnom sistemu, gde su klasna pripadnost i političke odluke određivale sudbine pojedinaca. Odrastajući pod senkom prošlosti svojih roditelja, Ljodja otkriva istine koje su dugo skrivane, dok ključevi oko vratova devojaka postaju simbol zatvorenih vrata, tajni i nemogućnosti bega. Moćna i emotivna priča o identitetu, nepravdi i borbi za sopstveni glas.

Priče su smeštene u savremeni, urbani kontekst, ali zbirka putem retrospekcije neretko referiše na Jugoslaviju, naročito na njen raspad i ratne devedesete godine. Jezik knjige prilagođen je njenom hronotopu, jednostavan i takav da svedoči o autorovoj upućenosti i preciznoj upotrebi najaktuelnijeg slenga. Junaci priča uglavnom su ljudi nesposobni da se prilagode savremenom, kapitalističkom društvu, sitni narko-dileri, neostvareni umetnici i zaljubljenici u muziku, takozvani mali junaci koji neodoljivo podsećaju na servantesovske lupeže. Uprkos tome što što se bavi otuđenošću pojedinca u odnosu na svet kojem bi načelno trebalo da pripada, atmosfera knjige nije hladna, a autor se prema svojim likovima odnosi s neskrivenim povlađivanjem, pa čak i ljubavlju. Iako se čine kao usamljenici i autsajderi, junaci priča pored sebe zapravo uvek imaju barem dvojicu saveznika – autora, a verovatno i čitaoca. Preispitivanje kapitalističke, konzumerističke savremenosti tekstu daje suptilnu, ali definitivno postojeću društveno-kritičku dimenziju.

Naratori priča Bojane Karavidić su žene i muškarci u godinama u kojima je u životu, bar prema stereotipiziranim predstavama, već sve ono što je bitno prošlo. Oni se postepeno prilagođavaju ideji kraja, ali se s njom suočavaju bespoštedno, i namerno, u jednakoj meri na ulicama svog grada i u svojim stanovima, kao i na pokojoj obali na koju se otisnu da bi i tamo, iznova, otkrili istu i istog sebe. Nije reč tu samo o pukom procesu starenja, o uslovljenošću fiziologijom, već o čitavom jednom kompleksnom sistemu kulturno-istorijskih, političkih pa i metafizičkih faktora života unutar određenih prostornih koordinata. Drugim rečima, starenje se u ovim pričama pokazuje u svim svojim nijansama, ali i s dozom ironije i humora koji je čine vedrom i inteligentnom.

Prvobitno objavljena 2024, Sagorevanja su druga knjiga priča Srđana Srdića, za čiji sinopsis je prethodno nagrađen stipendijom Fonda Borislav Pekić. U knjizi se nalazi devet priča koje na različite narativne načine tretiraju problem identiteta. Knjiga je prevedena i objavljena u Engleskoj 2028, a u Grčkoj 2023. „Ovakve svoje precizne analize psihologije i sistema vrednosti na kojima likovi uspostavljaju smer svog učešća u istoriji Srdić izvodi u vrhunskim literarnim oblicima. Susret s njegovim pričama u jednakoj meri je intelektualno podsticajan i predstavlja književno estetsko iskustvo prvoga reda. U Sagorevanjima, po mom uverenju, do sada je na najbolji razigrao paletu svoje poetike i izražajnih formi. Ta poetika, koliko god umela da bude tematski teška i neprijatna, u njegovim rukama je podatna i daje plodove koji ne prestaju da iznenađuju svojom raznovrsnošću i ubedljivom umetničkom snagom. Konstatovati, na kraju, da Srđan Srdić predstavlja prvi glas svoje književne generacije bilo bi sasvim nedovoljno, jer njegova proza relevantna je u mnogo širim okvirima. Sagorevanja to jasno pokazuju, a na čitaocima je sada lak i prijatan zadatak da njihove kvalitete prepoznaju i prisvoje.”

Jedan čovek sa pozajmljenim imenom izlazi iz elegantnog sportskog automobila crvene boje – takođe pozajmljenog – i ulazi na imanje gde je proveo mladost. Međutim, stvari nisu onakve kakvim se čine. U staroj kući kroz koju duva promaja živi neka nova porodica: Godlijevi, potomci pokojnog Adama Godlija, naučnika svetske slave čija je teorija postojanja bacila univerzum u haos. A taj misteriozni čovek, koji je upravo odslužio zatvorsku kaznu, oseća se kao da se vreme zaustavilo, ili je pokidano, ili se otvorilo na neke nove, neobične načine. On sada mora da se nosi sa članovima disfunkcionalne porodice Godli, kao i sa njihovom namučenom kućepaziteljkom, koja postaje njegova gazdarica, a takođe i sa biografom Godlija starijeg, koji je nedugo pre toga angažovan da obavi taj posao, a napokon i sa jednom bogatom, veoma lepom ženom koja mu se obraća sa jednim neobičnim zahtevom.

Formalin je roman o usponu i padu banatskog sela, ispričan kroz povest porodice Tadin. Narativ se kreće unazad dotičući najvažnije tačke dvadesetovekovne istorije – dva svetska rata i socijalističku Jugoslaviju s njenim protivrečnostima. Mudro zaobilazi užas devedesetih, premda je on čitaocima neprekidno u podsevsti. Tipičan primer banatske gotike, Formalin prizorima propadanja zapravo pripoveda o svima nama i stoji kao opomena i znamen.

Treći roman Miroslava Ćurčića nastavlja gde su prethodna dva stala, čineći s njima svojevrsnu trilogiju. On pripoveda priču o Lahoru, čoveku bez obaveza, koji na karakterističan način iskušava posledice življenja u ovoj zemlji u ovo nesretno vreme. Najpolitičniji i najhumaniji od svih dosadašnjih. Čovek bez obaveza upire prstom u svoje čitaoce s pitanjem da li znamo šta radimo.

Pet priča u knjizi Amalije Vrle govore o berlinskim sudbinama njihovih protagonistkinja. Nije slučajno upravo glavni grad Nemačke uzet kao poprište života u kojima dominiraju „seks, droga nasilje i strah”. Berlin jeste melting pot supkulture simbolizovane u elektronskoj muzici, umetnosti, sintetičkim drogama. Mladi tragači za smislom stižu u Berlin puni ambicija. Neki od njih ne sasvim slučajno završe na stranputicama. Ova knjiga pripoveda o usponima i padovima jedne generacije.

Pol Bouls je jednom rekao da priča treba da ostane napeta do kraja, poput strune. Takva napeta atmosfera vlada u svih 17 priča u ovoj zbirci autora najpoznatijeg po delu The Sheltering Sky (Čaj u Sahari).

Zbirka poezije o mogućnosti kuće i postojanju doma.

Nova zbirka poezije našeg proslavljenog neoavangardiste Radivoja Šajtinca.

Pompeja je zadiranje, infiltracija u ONO što očima ne može da se vidi, praiskustvo, klesanje reči u ritmove, smislove i parasmislove, prefinjena tenzija na asocijativnom raskršćima, šeretsko pevušenje nestajanju u lice. Ona svedoči o lakoći napora iskazivanja, konstitucije stiha kao verbalne arhiformule koju nije moguće hijerarhijski podrediti. A nije ni uputno pokušati. Šajtinac Pompeje jeste čovek koji peva pre i posle vlastite poezije, onaj koji se razobručio, raspojasao, razbaškario, raz, raz, raz, razneo i privid interne poetičke konvencije koju je sam decenijama gradio. I tako uspeo da bude sopstvena naredna inkarnacija, sebi na očigled.

Glavni junak romana, provincijski arhitekta kome su lokalni zgubidani posprdno prišili nadimak Kurvazije, pokušava da u rodnom gradiću M. sagradi Parnas – kompleks građevina sačinjen od kopija Le Korbizijeovih slavnih vila, kapija, kapela, manastira i paviljona – kulturni centar gde bi se umetnici okupljali i radili na svojim delima. Vrlo brzo se suočava sa bahatošću lokalnih političara, zakulisnim tajkunskim radnjama i čitavim rekvizitarijem opstrukcija, tipičnih za jednu temeljno devastiranu sredinu. Prepušten sam sebi i svom idealizmu, mladi arhitekta pokušava da dovrši svoje životno delo, da sagradi ono o čemu je oduvek sanjao. Ne shvatajući koliko je njegov poduhvat neostvariv, smešten u keliju kao osnovnu jedinicu stanovanja, Kurvazije dospeva u somnabulno stanje gde se mešaju java i san, a njegov svet biva nastanjen fantazmagoričnim prikazama.

“Ilegalni Parnas” je manifest poraza i nemoći, potresna priča o sudaru stvaralačkog duha i uskogrudog sveta palanke, ali i tragična pripovest o čoveku koji je krenuo putem umetnosti i doživeo sunovrat već na prvom koraku, jer nije imao dovoljno snage i talenta da se suoči sa neizlečivom stvarnošću. Sudbinu jednog junaka Babić je uspeo da pretvori u viziju o uzaludnosti svakog graditeljskog napora u zemlji koja je samu sebe dobrovoljno preinačila u ruševine. I urbanističke i ljudske.

EEG je možda i najporodičnija knjiga Daše Drndić (što sugeriše i izbor vizuelne građe) u kojoj figura oca, po prvi put, dobija povlašćenu poziciju. Hoću da napišem roman o ocu, na jednom mestu će reći Andreas Ban, ne o sebi i ocu, već o ocu. Pozicioniranjem figure oca i ispisivanjem njegove biografije, Daša Drndić obrće paradigmu velike teme (post)jugoslovenske književnosti, njen ego-maskulinistički koncept – sebepisanje u narativima o ocu. I mnoge druge patrijarhalne koncepte književnosti Daša Drndić je razbila svojom narativnom transgresijom, pripovedajući u muškom rodu, dajući glas Andreasu Banu.

Može se učiniti da je Gi Helminger u zbirci „Rđa” svet isteglio preko gubera, razvukao ga do nadrealnog, ali verujem da je svet mnogo nadrealniji u odnosu na to kako ga ovaj luksemburški pisac predstavlja. Ma koliko koketirale s fantastikom, ma koliko delovale kao noćna mora, ove nas priče prikazuju u punom svetlu, koje se neće svakom svideti. Ali sviđanje nikad nije bilo Helmingerova želja.

Popovićeva proza nije prestala da bude poezija. Na svojim počecima pesnik, on je u sve tri knjige priča uspeo da sačuva nešto od vlastitog lirskog temperamenta, bez obzira na to da li se ovaj iskazuje prema Banatu, odnosno Vojvodini, ili zadire u domen introspekcije, kako umetnika u mladosti, tako i onog koji je svojim iskustvom neuporedivo stariji od većine svojih vršnjaka. Jovan Popović to i jeste, naše strašno i lepo iskustvo, njegov spomenik je spomenik naše nekadašnje pobede, odluke da ne odustanemo. I trebalo bi da neko priča o tome svoj onoj deci koja danas mirno odrastaju pod senkom njegovog spomenika. A koje bi priče u tu svrhu bile bolje od njegovih?

Antologija šriča o cirkusu.

Elvira Navaro ispituje granice fantastičnog u ovim pričama.

Novo izdanje kultne Karanovićeve knjige.

Srebrni surfer je poezija otpora dominantnoj struji. Bije unapred-već izgubljenu bitku s establišmentom, utoliko značajniju što je osuđena na propast, jer je namernim guranjem u zapećak zapravo jačaju, daju joj apsolutni legitimitet pred generacijama koje dolaze. Surfer se čita i prekucava, kopira i prepisuje, postaje ono čega se zapravo dominantna struja najviše i plaši – poezija podzemlja i vere u mogućnost drugačijeg, boljeg i savremenijeg poetskog izraza.

Roman o otpadništvu i pogubnom uticaju srpske književnosti na ljude.

„Kako se jede nar“ priča je o deluziji izazvanoj srpskom književnošću, između ostalog, ali i priča o potrazi za izgubljenim sestrićem, negde u vrtlogu google mapa. Proverite zašto i kako se rađaju knjige ili kako se zaista jede nar kad si vrlo gladan.

Roman o povratku kući i otkrivanju porodičnih istina.

Otkačena potraga za "srpskom duhovnosti". Ali kako se snaći na takvom mestu, u republici Srbiji, a ne govoriti srpski? I to je ono što junakinja Ivana Bulatović, na način nezabeležen u našim književnostima, radi: uči srpski. - Srđan Srdić