Temeljno dirljiva i tiha, ovo je knjiga osame i kontemplacije. U razmerama radosti i tuga, tuge vode kao kvalitet naizgled prisutniji i utvrđeniji. Ipak, dok tuga u knjizi zadobija skoro pa čitavu ontologiju, radosti su uvek pojedinačne, iskričavije, ipak vidljive i prisutne, Dovoljne, ako smem da se usudim, da spreče krajnje životno osujećenje svakog od Kupšinih junaka. Dovoljno je to dobro polazište i za predsatvu o jednoj nama žalosno nepoznatoj knjjiževnosti, koja s tako bolnom lakoćom postaje naša, kao divni, netraženi partner koji je sve vreme strpljivo čekao na nas. - Srđan Srdić
