DOK SPAVAO SAM SVUDA JE PADAO SNEG

Iz recenzije Nenada Miloševića:

Šta su zapravo Rižijeve pesme? To su ispovesti, o poe-ziji i pesničkom životu, o dečačkim katastrofama i nespo-razumima, ljubavnim jadima, bračnim nedaćama, očinskoj i supružničkoj savesti, pokajanju; to su slike prizora tranzi-cijske Rusije između Perestrojke i Putina, svedočanstva o sudbinama ljudi i tragičnoj nemogućnosti da se oslobode mnjenja, navika i oblika socijalističkog života s jedne stra-ne, a sa druge strane, nemogućnosti da se prilagode novim društvenim uslovima, novim, tranzicionima vrednostima i moralu.

No, možemo unedogled tražiti istorijski kontekst u kojem deluje Rižij. Pesnici uticaj trpe i iz prošlosti, svaki je pesnik specifičan slučaj. Obično se intertekstualnost i kontekst sukobljavaju prilikom objašnjavanja teksta. I sama stvarnost proizvedena je kulturom koja daje značenja bezobiličnosti i haosu iskustva. Upravo taj svet od bezob-ličnosti i duha pesnik predstavlja, na trenutak nas vraćajući u dramu oblikovanja haosa u lepotu.

Osamdesete, brkate,
Repate i grlate.
Tramvaje jurimo besplatne.
Padaju pahulje neverovatne.
Šipak smo živeli među ljudima.
Tako ti je to, pa ipak, Vovka,
Pogledaj, kakvim je čudima
Ispisana moja vetrovka.
Na leđima Leviʼs ušiveno,
West Island na rukavu prikačeno.
Petorubljovka sva iskidana,
Sergeju Žilinu konfiskovana.

13 godina. Stojim u ringu.
Uzbek blista pocrneo na pripeci.
Gubim meč, alʼ ne beri brigu,
Ja ću pobediti u diskoteci.
U klubu ćemo se lepo družiti,
Gusar sam, vetropir od značaja.

Mene će na mostu srediti
Tri huligana iz drugog kraja.
Jutro će sâmo da mi se javi,
Budi me s glavom na šinama:
Po utrobi mi gaze tramvaji,
Tramvaji zvone na krivinama.
Jurimo tramvaje besplatne.
Padaju pahulje neverovatne.

Život je bit poezije, smrt se u prozu broji.
Napola ožalošćena banda kraj odra stoji.
Pola oblaka visi nad glavama. U grob telo
spuštaju – blesak – i obnovljeno je čelo
koje su mu u ofisu razbili armaturom.
Stojim, uznemiren jambom i cezurom.

Tri puta sam u stihovima ubio realnog čoveka,
I treba znati: jednom će on stihove te pročitati.
Poslednje što ću ja videti biće osmeh zeka –
Tip: u umetnosti ovakav, u životu bolje ga ne
znati.

U mračnom prolazu, još iz vremena zala
U stomak će ubosti i skriti ispod kaputa nož.
Trebalo je izmisliti a ne pisati sa originala.
Ko je sredio Borisa? Ko toga poznaje, ko?

Kroz drugi prolaz proći će suteren bez srama,
Uvući će dim, češući muda i bez ijednog slova.
…U rejonskoj biblioteci baleći nad revijama
Sede ljudi iz unutrašnjih poslova.

Dogovorimo se ovako: kada umrem,
ti krst mi postavi nad grobom.
Neka spolja izgleda kao svi krstovi,
ali, obojica ćemo, druže moj, znati
da to nije obično raspeće.
Kao što na papiru
nepismeni ostavljaju trag,
hoću i ja da krst ostavim na svetu.

Hoću da krst ostavim. Ne bejah
u dosluhu sa gramatikom života.
Pročitah sudbinu, ali ništa razumeo nisam.
Samo sam se na udarce privikao,
na udarce od kojih, kao zubi,
ispadaju reči iz usta.
I mirišu na krv.