Kada je 1972, godinu dana posle pojave romana Malina, izašla zbirka od pet pripovedaka Ingeborg Bahman, izdavač (Piper Verlag) je delo oglasio kao delo jedne „nove Bahman“. Simultano je zbirka lakih tekstova, tako je obećavao oglas, koji predstavlja jedan „svet apsurdne istovremenosti snova i iskustava“. Reklamni tekst se u tome poziva na ocenu same autorke koja je svoje pozne pripovetke razumevala kao zabavne i komične priče. I obećanje novoga odgovaralo je izjavama same Bahman: u jednom intervjuu Bahman je skrenula pažnju na rascep između njenog pripovedanja u ranom i kasnom delu. U tom smislu se
izjasnila o romanu Malina: „To još ne smatram ispripovedanim, ili samo u malim partijama, spram onoga što danas razumem pod „pripovedanjem“. Iako ni taj roman nije direktno ispripovedan i uvedeni su elementi koji još u potpunosti polažu pravo na ono što dolazi iz poezije, više se ne pokušava da se od rečenice pravi umetničko delo, već je važno samo: ŠTA TREBA REĆI. Ne mogu da preopterećujem čitaoca pojedinačnim rečenicama, moram da mu skrenem pogled na celinu unutar pojedinih odseka. To je za mene veliki rascep između tada i danas.“ Ipak, oglas izdavača nije se odnosio na taj poetološki aspekt pod kojim Bahman razlikuje ranu od kasne proze. Naprotiv, reklamni tekst obećavao je nadovezivanje kasne proze na raniju zbirku pripovedaka Trideseta godina. Time je definisao kvalitet pripovedaka u odnosu na roman Malina. Pozne pripovetke stavljaju se nasuprot mračnom i teškom romanu koji opisuje mučnu priču jednog ženskog Ja i njegovo ubijanje. Prve kritike neretko uzimaju zdravo za gotovo taj model tumačenja koji je ponudio izdavač.
.png){kind=logo}
