Dogodovštine jednog pušača na početku trećeg milenijuma. Prolazimo kroz teška vremena, mi pušači. To mi se potvrđuje i sad dok sedeći u vagonu voza kojim putujem iz Trsta u Veneciju, otkrivam onog istog gospodina koji je pre petnaest dana počeo da narušava moj mir. Tada sam izabrao vagon za nepušače jer sam upravo bio doneo odluku da više ne pušim u jutarnjim satima. Nije to bila nikakva drastična, a pogotovo ne dramatična odluka; jednostavno sam uočio da koliko god mi dve-tri popodnevne lule prijale, toliko me one jutarnje razdražuju, pa ne samo da su mi se činile nepotrebnim nego su izazivale suprotan efekat od željenog. Radilo se, dakle, o tome da se usaglasim sa svojim telom, jednostavna filozofija otporna na svaku vrstu anksioznosti. Uživajući u pejzažu – veličanstvenoj obali Tršćanskog zaliva, s moje leve strane, i žutocrvenom zelenilu jeseni na pobrežjima Karsa, s desne – osećao sam ono za šta bi filozof rekao „nadnaravni spokoj“. I tako, da bih upotpunio svoj nevini užitak, gotovo odsutno i zaboravivši na svoju skorašnju odluku, kao po uslovnom refleksu pripalih lulu. Nisam bio zapazio da se dotični putnik, čije su crte lica neobično podsećale na Bastera Kitona i čiji prekorni pogled sam ja pogrešno protumačio kao saučesnički u onom užitku izazvanom prizorom pejzaža, upravo spremao, sa strpljivošću i cinizmom, da interveniše. S razdaljine od tri reda sedišta ispred mene i glasom koji, doduše, nije grmeo ali je bio dovoljno visok da bi ga čuli svi putnici, upozorio me je da se nalazimo u vagonu za nepušače. Pogledah u natpis na vratima dajući mu na znanje da se radilo o trenutnoj rasejanosti, i klimnuh glavom potvrdno. Tiho, toliko tiho da do njega mora da nije doprlo ništa sem kretnje mojih usana, zamolih za izvinjenje. Uljudnost je jedna od malobrojnih osobina koje me ne napuštaju. U odgovor na moje izvinjenje pogled mu je postao još prekorniji i nije mi bilo druge nego da se dublje zavalim u sedište, već svestan da je moj izraz naličio izrazu derana uhvaćenog u nevaljalstvu. Uzalud sam čekao da mi neko od putnika dobaci barem stidljivi pogled, ako ne podrške ono barem razumevanja. Ali, ništa; u severnoj Italiji čovek može s nekim da deli – koristim ovaj glagol samo zato što sam lenj da tražim drugi – tri ili četiri sata putovanja a da mu pri tom taj putnik koji sedi naspram njega ne udeli ni letimičan pogled, a kamoli reč. Moja potreba je bila – ako se uzme u obzir da je reč o nečem tako nepostojanom kao što je dim – prilično apsurdna. Suvišno je i reći da su od tog trenutka, i uprkos mom vazdašnjem običaju da prelazim preko minornih problema, iščezli za mene i more i pobrđa, tako da mi je bilo nemoguće da obnovim ono stanje blagougodnog spokoja. I što je najgore, svaki put kad bih ja pokušao da podignem pogled on se sudarao s prekornim pogledom Kitona koji je na moje oči rastao i rastao, sve dok se nije pretvorio u džina, komično zavaljenog u sedište koje mu je postalo pretesno. Kad je stigao kondukter, učinilo mi se da mu putnici nekako nespretno daju karte na pregled. Svi sem džina: on je podigao ruku sa elegancijom i tako neuobičajenom sigurnošću da sam se zaprepastio. Kad je na mene došao red, napravih glupost da pogledam u Kitona, i ruka poče da mi drhti. Ko zna kakvo zločinstvo sam tajio da bih se osetio tako krivim zbog jednog tako beznačajnog incidenta? Nije mi pomoglo što sam ostatak puta proveo sklopljenih očiju kako bih se vratio svojim mislima i prizvao, makar samo na minut, onaj izgubljeni čudesni spokoj. Kako je moguće, upitah se, da mi neko koga sigurno nikad ne bih odabrao za sagovornika, tako upropasti jutro. Kad sam stigao na Fakultet, skromni natpis protiv pušenja prikaza mi se umnožen na hiljade.
