Proizvodi

Dnevnik detoksikacije 1930. sa Koktoovim crtežima.

Crteži i beleške datiraju iz vremena provedenog na klinici Sen-Klu 1928. i 1929. godine. Upućeni su pušačima, pacijentima, neznanim prijateljima koji su na okupu zahvaljujući knjigama i koji su jedini izgovor i opravdanje pisanja.

Okovan u realnom svetu, čovek čezne za izmišljenim, nevidljivim i nepojmljivim: čovek traži Veštačke rajeve. Na tom putu se kreće između padanja i uzdizanja, ushićenja i gorčine, svetlog i tamnog, užasa i blaženstva… Idući napred, vraća se unazad, tražeći Nešto nadnesen je nad ponorima donjim i ponorima gornjim. I težnja za uživanjima je oblik metafizičke potrage neraskidivo povezane sa čovekovim bićem i imaginacijom. Tema knjiga iz Biblioteke Cveće Zla njegovi su pratioci na ovom dvosmislenom i neizvesnom putu. Naslov Bodlerove knjige iskorišćen kao naslov Biblioteke to potvrđuje.

Bogoslov i istoričar, učitelj Crkve, autor mnogobrojnih komentara na knjige Svetog pisma.
Smatra se najvažnijim piscem i bogoslovom posle pape Gligorija i Svetog Avgustina.

Smatran je s pravom jednim od najvećih biblijskih egzegeta na Istoku, a njegov metod
može i danas poslužiti kao uzor kako se Biblija mora tumačiti naučno...

Slikar Dado Đurić rođen je na Cetinju 1933. godine, a nakon Drugog svetskog rata odlazi u Ljubljanu kod ujaka, umetnika Mirka Kujačića. Po povratku u Crnu Goru pohađa Umetničku školu u Herceg Novom, a potom upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Marka Čelebonovića. Đurić u Beogradu ubrzo postaje deo grupe „Mediala“, a potom i društva prijatelja „Baltazar“. Od odlaska u Pariz 1956. godine aktivno učestvuje na francuskoj umetničkoj sceni, a prvu samostalnu izložbu u umetničkoj metropoli imao je dve godine kasnije. Bio je dopisni član Crnogorske akademije nauka i umjetnosti, a 2009. predstavljao je Crnu Goru na 53. Bijenalu u Veneciji. Preminuo je krajem novembra 2010. u Parizu u 78. godini, posle duge i teške bolesti, a sahranjen na Cetinju.

an Žene je jedna od najzanimljivijih ličnosti francuske i svetske književnosti XX veka. Rođen je u Parizu 1910. go-dine. Majka mu je bila spremačica po kućama i ostavila je malog Ženea u jednom domu za neželjenu decu kad mu je bilo samo osam meseci. Odbačeno dete je tek u osmoj godini zbrinuto u jednom selu u unutrašnjosti Francuske.Žene je bio darovit učenik, zaljubljenik u književnosti i, povremeno, lopov. Kao petnaestogodišnjak je dospeo u jednu kazneno-popravnu koloniju i u njoj ostao tri godine. Kao osamnaestogodišnjak je pristupio Legiji stranaca, ali ubrzo je dezertirao i otpočeo jednogodišnje lutanje po Evropi, s privremenim zaustavljanjem u Tangeru, Barseloni, Marseju, Brestu, Anversu, Napulju, Rimu, Užičkoj Požegi, Beogradu...
Putuje kao lutalica i sitni lopov, zbog čega često dospeva u zatvore. Tako u Užičkoj Požegi provodi mesec dana u “kućnom pritvoru” i uči da peva srpske pesme, a u Beogradu ga hapse, proteruju i šalju u zatvorskom vagonu u Sušak, do italijanske granice. Voz na putovanju po tadašnjoj Jugoslaviji zastaje kod svakog zatvora kraj pruge, pa Žene u svakom od njih provodi po dva-tri dana. Ovo putešestvije iz 1936/37, uključujući i jugoslovensku epizodu, opisaće kasnije u čuvenom romanu Dnevnik lopova. Godine 1937. vraća se u Pariz, gde ga ubrzo hapse, ovoga puta zbog krađe knjiga po knjižarama (krađa knjiga je bila njegovo često zlodelo). Žene tako dospeva u tamnicu u Frenu, i tu počinje svoju spisateljsku karijeru.
Prvo delo koje je u zatvoru napisao bila je poema Osuđenik na smrt. Izlazi iz zatvora, krade u jednoj knjižari Prustov roman U senci devojaka u cvetu, i ponovo dospeva u zatvor u kome piše čuveni roman Bogorodica od Cveća. Ubrzo po njegovom objavljivanju 1943. Žene postaje slavan. Žan Kokto je oduševljen njegovim romanesknim prvencem, u kome se Žene na dotad neviđen način poigravao formom, jezikom i sadržajem, eksplicitno prikazujući homo-seksualnost i nasilje i raskrinkavajući moralno licemerje društva, i uzima ga u zaštitu. Nakon objavljivanja romana Čudo ruže (1946) i Dnevnik lopova (1949), među njegove poštovaoce upisuju se Pikaso i Sartr, zatim Derida, Fuko, Dejvid Bouvi i mnogi drugi, i Žene s vremenom stiče kultni status. Nakon literarnog uspeha više se nije vraćao u zatvor, ali je zato od šezdesetih godina do kraja života bio politički veoma angažovan – pored ostalog, podržavao je Palestince, Crne pantere, Crvene brigade i grupu Bader–Majnhof. Umro je 1986. godine.

Miroslav Milović (1955-2021) bio je doktor je filozofskih nauka i univerzitetski profesor. Osnovno i gimnazijsko obrazovanje stekao je u Čačku. Filozofiju je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1978. godine. Potom je doktorirao filozofiju na Univerzitetu Johan Volfgang Gete u Frankfurtu na Majni. Na Sorboni u Parizu odbranio državni doktorat takođe iz filozofije. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu radio je kao docent za predmet Etika u periodu od 1987. do 1996. godine. Bio je predsednik Filozofskog društva Srbije (1990 – 1992) i član Evropskog pokreta u Jugoslaviji, kao i gostujući profesor u Turskoj, Španiji i Japanu. Radio je kao redovni profesor filozofije na Univerzitetu u Braziliji (Brazil). Objavio je knjige Refleksivni argument (Beograd, 1989), Etika i diskurs (Beograd, 1992), Filozofija komunikacije (Brazilija, 2002) i Zajednica razlike (Rio de Žaneiro, 2004).

Martin Hajdeger (1889 — 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije.
Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu.
Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio "Istorijski poziv Nemačke...". Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera.
Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976.

Najznačajnija dela Martina Hajdegera su :
Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze...

Sajmon Tojn je dvadeset godina radio na britanskoj televiziji kao pisac, režiser i producent. Njegovi televizijski programi višestruko su nagrađivani, a jedna od emisija osvojila je i nagradu BAFTA. U decembru 2007. godine dao je otkaz i preselio se u Francusku na šest meseci, u nadi da će ispuniti dugo potiskivanu želju da napiše triler. Posle neprospavane olujne noći na trajektu dok su prelazili Lamanš, on i njegova porodica odustali su od osmočasovne vožnje do svog novog doma i oteturali se u Ruan u potrazi za hotelom. Ugledavši sablastan prizor šiljatog tornja ruanske katedrale koji probija nebo pre zore dobio je ideju za fiktivnu Tvrđavu u Sanktusu.Po povratku u Englesku, Sajmon je dugo pisao kao honorarni novinar kako bi plaćao račune do objavljivanja romana. Sanktus, izuzetno dobro dočekan od strane publike, preveden je na više od dvadeset jezika.

Autor nas upoznaje s osnovama svog izvanrednog poznavanja evolucije naučne i filozofske misli u svetu, ukazajući pri tom kakve su sve perspektive i posledice stvorene modernim prodorima fizike. Pri tome se naročito bavi refleksima postignutih rezultata nauke na celokupan način mišljenja i čovekovog osećanja, što knjizi daje posebnu težinu...

Poznati indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore, rođen je Indiji u gradu Kalkuti, 7. maja 1861. godine, a umro je na današnji dan 1941. godine u istom gradu.
Tagore je najmlađi sin hinduističkog filozofa i verskog mistika Devendranaha.
Još kao dečak pokazao je zainteresovanost za poeziju, pa je već u osmoj godini napisao svoje prve pesme.
Na očevo insistiranje upisao je studije prava u Engleskoj, ali se ubrzo vratio u Indiju i opredelio se da se bavi književnošću. Na bengalskoj Akademiji studirao je istoriju i kulturu.
Za vreme boravka u Londonu, Tagore je objavio svoje prve zbirke pesama - ""Večernje pesme"" i ""Jutarnje pesme"". Tagore je napisao više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i veliki broj eseja.
Pored toga pisao je i pozorišne komade, mjuzikle, putopise i memoare. Njegova poezija se odlikuje jednostavnošću emocija, a romani društvenom svešću. Glavni cilj ovog književnika bio je povezivanje istoka i zapada.
Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1913. godine za zbirku pesama ""Gitandžali"", koju je napisao 1910. godine, a sam je preveo sa bengalskog na engleski jezik.
Ova zbirka sadrži pesme koje je Tagore napisao nakon ženine i ćerkine smrti.

Nikola Kuzanski bio je filozof i teolog, diplomata i naučnik. Uprkos brojnim funkcijama koje je obavljao kao crkveni velikodostojnik, napisao je četrdesetak dela, uglavnom filozofsko-teološkog značaja. Među njima je možda najznačajnije, njegov spis u tri knjige, O učenom neznanju.

Mirča Elijade (Bukurešt, 28. II 1907. Čikago, 22. IV 1986) diplomirao je filozofiju u rodnom Bukureštu sa radom o filozofiji renesanse (1928) i u Kalkuti, Indija (decembar 1928. - decembar 1931.). Doktorirao je filozofiju u Bukureštu, tezom o metodama mišljenja i prakse u jogi (1933). Između 1933. i 1940. istovremeno se bavi obimnim naučnim radom, beletristikom, publicistikom, kao i predavanjima iz filozofije i istorije religije na Univerzitetu u Bukureštu. Tokom rata bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu (1940. 1941.) i u Lisabonu (1941. 1945.).Od 1945. živi u Parizu, gde predaje istoriju religije, najpre na École Pratique des Hautes Études (do 1948), potom na Sorboni. Nakon što je pozvan u SAD, posle godinu dana predavanja u svojstvu vanrednog profesora za Haskell Lectures (1956. 1957.), prihvata mesto redovnog profesora i upravnika Katedre za istoriju religije na Univerzitetu u Čikagu, koja od 1985. nosi naziv Katedra Mirča Elijade. Iz njegove izuzetno obimne bibliografije izdvajamo hronologiju radova iz beletristike (prva izdanja objavljena na rumunskom): Izabel i đavolje vode (1930); U manastiru na Himalajima (1932); Majtreji (1933); Povratak iz raja (1934); Svetlo koje se gasi (1934); Indija (1934); Gradilište, indijski dnevnik (1935); Huligani (1935); Gospođica Kristina (1936); Zmija (1937); Svadba na nebu (1938); Tajna doktora Honigbergera (1940); Novele (1963); Sećanja i Mansarda (1966); Na ulici Mantuleasa (1968); Kod Ciganki i druge priče (1969); Tri gracije (1971); U dvorištu kod Dionisa (1977).