PRIPOVETKE

"U zbirci priča Moje pesme Edina Svoren istražuje krhkost i dinamiku ljudskih odnosa. Gradeći zatvorene mikrosvetove koji funkcionišu po sopstvenoj logici, autorka pokušava da osvetli napore da se prevaziđe nesklad između fluidnosti identiteta i porodičnih uloga. Svet njenih junaka istovremeno je prirodan i začudan, a ta neobična ravnoteža često se razvija do apsurda – bilo da je reč o rivalstvu dve majke, detetu koje u prazninama pronalazi značenja, ili umetniku rastrzanom između samodovoljnosti i potrebe za razumevanjem.
Svorenine priče, prožete čudnovatim humorom, često nose sa sobom tajanstvenost, prazninu i minus prisustvo, čime uvlače čitaoca u jedan poseban doživljaj atmosfere, iako ni jezik, ni radnja, ni likovi na prvi pogled ne opravdavaju taj doživljaj. U priči „Pribor za šivenje nije mesto za noćne životinje” bračni par odgaja sina, suočavajući se ne samo sa borbom za roditeljsku ulogu, već i sa sopstvenim senkama. „Eva Popa” osvetljava suptilnu invaziju podstanarke koja postupno narušava odnos majke i sina, brišući granice između prisustva i odsustva, dok u priči sa naslovnom sintagmom umetnički uspeh baca senku otuđenja na porodične veze, što je u skladu sa čestom temom Svorenine proze: „Sve je bilo tako daleko, neopipljivo, strano: moje pesme, moje ime.”
Istovremeno surova i zavodljiva, proza Edine Svoren prostire pred nas neponovljive živote, koji – uprkos svojoj predodređenosti – uspevaju da iznenade.
Knjiga Moje pesme ovenčana je nagradama Miklós Mészöly i Libri 2019. godine, a iste godine našla se i u užem izboru za prestižnu mađarsku nagradu Aegon.
O AUTORU:
Edina Svoren (1974) jedan je od najoriginalnijih glasova savremene mađarske proze. Rođena je u Budimpešti, gde je i diplomirala na Muzičkoj akademiji „Franc List”. Predaje solfeđo u srednjoj muzičkoj školi „Bela Bartok”, a od 2005. godine aktivno se bavi pisanjem.
Njene zbirke priča istražuju teme ljudskih odnosa, identiteta i umetničkog stvaralaštva, često balansirajući između realnog i mogućeg. Dobitnica je brojnih priznanja, među kojima su nagrade Šandor Brodi (2011), Artisjus (2013) i prestižna Nagrada Evropske unije za književnost (2015). Njena dela Pertu, Nema i neka ne bude i Moje pesme prevedena su na više jezika, uključujući srpski, italijanski, holandski i turski."

"A. L. Snejders majstorski oblikuje književnost u njenom najsažetijem obliku. Praktični sanjar zbirka je „veoma kratkih priča” (ZKV) – žanra po kojem je ovaj pisac postao prepoznatljiv. U samo nekoliko rečenica on uspeva da skicira čitave svetove, spajajući humor, melanholiju i duboke refleksije.
U zbirci od 147 priča Snejders istražuje život kroz neobične susrete, seciranja prošlosti i meditacije o naizgled trivijalnim događajima. Susret u vozu postaje tačka razmišljanja o prolaznosti, kupovina meda pretvara se u melanholični dijalog sa smrću, a jednostavni opisi svakodnevice otkrivaju dublje slojeve značenja.
Njegov stil je nenametljiv i precizan – opisi su sažeti, sa nepogrešivo izgrađenom atmosferom, koja predstavlja okvir za priče o ljudima, mestima, mašinama, alatima, umetnicima i istorijskim ličnostima. Snejders piše intuitivno, s lakoćom improvizacije, ali u njegovim pričama svaki detalj je pažljivo odabran. Praktični sanjar je jedna od onih zbirki koje se nose sa sobom, otvaraju nasumično i čitaju iznova, jer ove priče nastavljaju da žive u dugom nizu otkrivanja.

O AUTORU:
A. L. Snejders (1937–2021) istaknuti je holandski pisac i majstor „veoma kratkih priča” (ZKV), koje je uzdigao do vrhunaca književnog izraza. Radio je kao profesor holandskog jezika i kolumnista, a kao pisac debitovao je 1992. godine zbirkom kolumni i pisama uredniku novina.
Njegove priče redovno su emitovane na radiju i objavljivane u časopisima, a često je nastupao na književnim manifestacijama. Od 2015. svake nedelje objavljivao je ZKV priče u belgijskom DS Weekblad. Za celokupni književni opus dobio je nagradu Constantijn Huygens (2010), dok je 2012. ustanovljena nagrada A. L. Snijders za priče do 220 reči. Njegova dela odlikuju se erudicijom, filozofskom dubinom i lakoćom izraza."

U ovoj zbirci je obuhvaćen dvadesetogodišnji rad jednog od najznačajnijih afričkih pisaca, Činue Ačebea, autora romana Svet koji nestaje, koji je zasluženo našao svoje mesto u samom vrhu afričke književnosti. Devojke u ratu i druge priče sastoji se od dvanaest priča koje nas vode u samo srce afričkog kontinenta, čiji se ponos i ideali prepliću sa društvenim i političkim pitanjima, koja i danas predstavljaju značajan deo svakodnevnog života u Africi. Međutim, baveći se mnoštvom raznolikih tema, Ačebe ne namenjuje svoje delo samo Nigeriji, pa ni samo Africi, već čitavom čovečanstvu.
Njegov jezik je jezgrovit i sugestivan i sa lakoćom uvlači čitaoca u atmosferu pretkolonijalne Afrike pa sve do vremena građanskog rata u Nigeriji. U ovim pričama susrećemo se sa malom paziteljicom dece kojoj dobrostojeća porodica lažno obećava školovanje, mladom čovekom opsednutim šećerom, uglednim Nvibeom kome je umobolnik ukrao odelo i ostavio ga nagog da trči kroz pijacu, dok naslovna priča „Devojke u ratu” govori o tragičnim posledicama rata na civilno stanovništvo, posebno na jednu devojku čije želje i ideali polako nestaju kako se rat odugovlači i zamenjuje ih potreba za hranom.
Ačebe duboko saoseća sa ljudskim stradanjima i ceni sposobnost čoveka da podnese životne nedaće. Junaci njegovih dela često su poraženi i unesrećeni, ali nikada ne gube poslednju nadu u snagu i pobedu ljudskosti. Bez obzira na sugestivnost i silinu izraza, ovaj pisac svom književnom materijalu prilazi objektivno i sa potrebne distance. On nam slika običaje, način života, sujeverja i verovanja Afrikanaca, i njihovu filozofiju. Ali ta sociološka strana njegovih priča ne garantuje po sebi estetsku i književnu vrednost, već samo predstavlja bazu za njegov neverovatni pripovedački talenat zbog kojeg ga s razlogom smatraju ocem moderne afričke književnosti.

"U Teškim ljubavima Kalvino isticanjem zatvorenosti likova u subjektivnim doživljajima naglašava mešavinu zabluda, utisaka i činjenica koja karakteriše svakodnevne situacije običnih ljudi. Njegovi likovi − čovek koji se zaljubljuje u svog modela dok uči tehniku fotografisanja, sredovečna žena koja gubi donji deo kupaćeg kostima na pučini, činovnik koji ne uspeva poznaniku da se pohvali svojom ljubavnom avanturom – ostaju nesvesni komike svog položaja, dok Kalvino, kao izuzetan pripovedač, prati proces njihovog mišljenja, stvarajući igru značenja u priči i čitaocu.

Taj deo grada nije bio prenaseljen niti previše živahan rano ujutru. U tramvaju su bili jedna vremešna domaćica, dva radnika udubljena u razgovor i on, zadovoljni čovek. Pristojan jutarnji svet. Bili su mu simpatični; on je, Enriko Gnei, za njih bio tajanstveni gospodin, zagonetan i zadovoljan, kojeg nikada ranije nisu videli na toj liniji. Kuda li je krenuo, možda su se pitali. A on ništa nije odavao; posmatrao je glicinije. Bio je čovek koji posmatra glicinije kao čovek koji ume da posmatra glicinije: Enriko Gnei je bio svestan toga. Bio je putnik koji kondukteru daje novac za kartu, a između njega i konduktera vladao je savršen sklad između putnika i konduktera, bolje nije moglo. Tramvaj se spuštao ka reci; lepo je bilo živeti.
"