Proizvodi

Čitajući „Molusijske Katakombe“ Gintera Andersa, osetio sam potrebu da napišem nešto što bi bio moj omaž misliocima i piscima dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka koji su bili svetionici humanizma svoga vremena i koji su (Brehtovim rečima) „učili ljude kako se prepoznaje zlo i kada se maskira u red, zakon ili patriotizam“. Da podsetim na ljude koji su svoje principe i pisanje stavljali iznad sopstvenih života i bezbednosti. Koji su pisali čitalačkoj publici u metaforama i alegorijama ne razmišljajući nego podrazumevajući široku bazu predznanja onih koji su uzimali njihove knjige u ruke. Da se poklonim Manu, Andersu, Brehtu, Heseu, Adornu, Horkhajmeru, Toleru, kao i besmrtnim perima španskog internacionalizma, Orvelu i Hemingveju.
Ljudima koji su proživeli svoje živote bez maski.

Autor

Roman Ane Pantić ubraja se u roman prividne autofikcije; krajnje savremenog izraza. On nam rečima deteta ili detinjstva stilski dopunjava sliku njenog odrastanja u razlomljenoj porodici. Ovo je priča o ljubavi, odsustvu ljubavi, mladalačke i školske.

Majkl Harner je ovim novim uvodom i vodičem kroz delo predstavio konačni priručnik o praktičnom šamanizmu. Šta je to, odakle dolazi i kako se u njemu učestvuje.

Kao moto ove knjige stoji rečenica Rastka Petrovića „Ja sam i suviše zadovoljan što je napisana, da bih želeo reći drugo šta o njoj“, U njoj su sabrani ogledi, pisani različitim povodima, važnim za srpsku kulturu i historiju. Knjigu čine i tekstovi rađeni iz želje i potrebe da se iznova i iz drugačijeg ugla nešto kaže o bitnim temama i imenima kulture. Bilo da se radi o najvećim srpskim piscima, pesnicima i knjigama, ili o ličnostima i fenomenima, koji spadaju u trajne vlastite, autorske i intelektualne preokupacije.

Najveći broj tema u knjizi je vezan za autorovu profesiju arhitekte, urbaniste i prostornog planera. Tako je i knjiga organizovana u tri dela. U prvom delu autor pokušava da osvetli ponešto posebno i drugačije o arhitekturi jer ocenjuje da se kod nas, a i šire, o njoj uglavnom piše jednostrano i suviše usko sa estetskog stanovišta, čime se znatno umanjuje njen veliki društveni značaj.
U drugom delu su tekstovi o urbanizmu kao pokušaj da se osvetli teška i apsurdna sudbina ove aktivnosti od javnog značaja u našem društvu danas. a treći deo tekstova posvećen je budućnosti, sa nizom prividno različitih tema koje su povezane generalnom idejom održivog razvoja.


Najveći broj tema u knjizi je vezan za autorovu profesiju arhitekte, urbaniste i prostornog planera. Tako je i knjiga organizovana u tri dela. U prvom delu autor pokušava da osvetli ponešto posebno i drugačije o arhitekturi jer ocenjuje da se kod nas, a i šire, o njoj uglavnom piše jednostrano i suviše usko sa estetskog stanovišta, čime se znatno umanjuje njen veliki društveni značaj.
U drugom delu su tekstovi o urbanizmu kao pokušaj da se osvetli teška i apsurdna sudbina ove aktivnosti od javnog značaja u našem društvu danas. a treći deo tekstova posvećen je budućnosti, sa nizom prividno različitih tema koje su povezane generalnom idejom održivog razvoja.


Najveći broj tema u knjizi je vezan za autorovu profesiju arhitekte, urbaniste i prostornog planera. Tako je i knjiga organizovana u tri dela. U prvom delu autor pokušava da osvetli ponešto posebno i drugačije o arhitekturi jer ocenjuje da se kod nas, a i šire, o njoj uglavnom piše jednostrano i suviše usko sa estetskog stanovišta, čime se znatno umanjuje njen veliki društveni značaj.
U drugom delu su tekstovi o urbanizmu kao pokušaj da se osvetli teška i apsurdna sudbina ove aktivnosti od javnog značaja u našem društvu danas. a treći deo tekstova posvećen je budućnosti, sa nizom prividno različitih tema koje su povezane generalnom idejom održivog razvoja.

U knjizi autor opisuje genezu svoje karijere uspešnog psihijatra. Željko Leon ukazuje na tri pravca koje bi trebalo slediti prilikom čitanja ovog dela.

Prvo: da je reč o stvaralaštvu u najširem mogućem smislu, jer je poznavanje struke, zanata, umeća, veštine i znanja, uvek stvaralački process.
Drugo: da je taj proces skopčan sa teškoćama, mukom i odricanjima, i treće: da je u svemu tome, po pravilu, prisutno pitanja izbora „materijala“ odnosno,osnova iz kojih će nastati željeno umetničko delo.

A svaki izbor, sam po sebi, podrazumeva lutanja, dileme i zablude, što je sve zajedno jedna od osnovnih pretpostavki i samog ljudskog postojanja.

Knigu „Šapat istorije – Non-Fictional Story Fringes“ čini 16 tekstova – fringes, tekstualnih repova kojima se dovršavaju brojne price, ispričane u obimnoj monografiji Divlja sloboda umetničke avangarde, koje tamo nije bilo moguće ispričati. Ovom Bogdanovićevom monografijom u velikoj meri zaokružena je priča o novosadskoj avangardnoj umetničkoj Grupi KÔD. Istovremeno, autor u knjizi ukazuje i na otvoren prostor za nova istraživanja – o društvenom kontekstu u kojem je ta avangardna umetnost nastajala i njenim aspektima kojima se struka do sada uopšte nije bavila.

Nikola Nestorović jedan je od najznačajnijih arhitekata u Srbiji, čije je stvaralaštvo obeležilo i obogatilo, beogradsku i srpsku arhitekturu tokom poslednje decenije devetnaestog i prve decenije dvadesetog veka. Iako je u istoriografiji prepoznat kao nosilac novog stila secesije, kao i da je njegov graditeljski opus imao uticaj na razvoj novije srpske arhitekture, celokupan stvaralački, naučni i stručno-publicistički rad, do sada nije bio predmet posebnog istraživanja. Ova disertacija ima za cilj da istraži sve aspekte delovanja Nikole Nestorovića, sa posebnim osvrtom na kontekst u kome je stvarao, kroz definisanje uticaja i izvora pod kojim su dela nastajala, kao i podsticajnih ali i negativnih uticaja sredine, koji su se odrazili na njegovo stvaralaštvo.
Težište rada je na rasvetljavanju pojedinačnih faza i pojava, poređenjem sa primerima iz okruženja, kao i iz sredina koje su mogle da imaju neposredni uticaj na njegovo profesionalno delovanje i graditeljski opus. U skladu sa predmetom i ciljevima istraživanje je temeljeno na istoriografskom metodu zasnovanom na prikupljanju, analiziranju, klasifikaciji i kvalifikaciji svih dostupnih primarnih i sekundarnih izvora od značaja za iscrpno istraživanje uloge i stvaralaštva Nikole Nestorovića. Do danas je poznato da je projektovao šezdesetosam objekata, uglavnom javne, poslovne i stambene namene, dok se u domenu sakralne arhitekture oprobao na dva projekta, odnosno konkursna rada.Stvaralačka delatnost od tri decenije i velika produktivnost, omogućili su sveobuhvatno sagledavanje, ne samo projektantskog opusa autora, nego i srpske arhitekture tog perioda i pojedinih njenih najznačajnijih primera, čiji je upravo Nestorović autor.
Obrazovan u duhu akademizma, a savremen u shvatanjima, tokom celog stvaralačkog rada kretao se između akademskih postulata i savremenih secesijskih težnji, pod uticajem sredine u kojoj je stvarao.Na početku karijere kanoni akademizma su mu poslužili kao sigurni i provereni oslonac, da bi kroz saradnju sa arhitektom Androm Stevanovićem, ostvario veću sigurnost i slobodu u individualnijem umetničkom izrazu.

Da li naša sredina smatra neophodnim poboljšati status i položaj džez instrumentalistkinje u cilju kreiranja raznovrsne i rodno ravnopravne regionalne muzičke scene? Da li ova sredina stremi ka razvijanju potencijala džeza kao društvene i kao umetničke prakse ili će se i dalje polirati izvrsnost stila od pre sto godina? Kao predstavnici srednje generacije, čast mi je upoznati i svedočiti promenu smera na džez sceni kod nas. Mladi umetnici i umetnice ruše barijere, putuju i donose nova iskustva, ne osvrću se na pravila i prepreke koje su im stari ostavili i hrle ka novom izrazu.

Tekstovi sabrani u ovoj knjizi proistekli su iz različitih istraživanja i objavljivani su u različitim publikacijama. Knjigom se ukazuje na jednu specifičnu istoriju „radikalnih“ ili „asimetričnih“, „inovativnih“, „interdisciplinarnih“, „alternativnih“ i „transgresivnih“ umetničkih, kulturalnih i društvenih praksi tokom dvadesetog veka.

Opšti pojam avangardnosti je otvoreni i relativno neodređeni naziv za vanstilske, radikalne, ekscesne, kritičke, eksperimentalne, projektivne, programske i interdisciplinarne prakse u umetnosti i kulturi. „Avangardnost“ se interpretira kao mnoštvo impakta, intervencija i produkcija unutar umetničkih i kulturalnih praksi uslovljenih složenim kontradikcijama uspostavljanja nacionalne buržoaske modernosti pre Drugog svetskog rata i izvođenja socijalističkih modernosti u epohi hladnog rata posle Drugog svestkog rata, odnosno, razgradnje ili, čak, ubrzavanja modernosti na kraju hladnog rata.
Prvim delom knjige „Mainstream konteksti: umetnost i politika“ indeksiraju se i predočavaju dominantne političke, kulturalne i umetničke paradigme vizuelnih/likovnih umetnosti u Srbiji i Jugoslaviji. Ponuđene su skice državnih makrokoncepata kulture i umetnosti u Kraljevini Srbiji, Kraljevini SHS/Jugoslaviji i Socijalističkoj Jugoslaviji i Srbiji.
Završno poglavlje prvog dela govori o krizi socijalističkog društvenog modela, sugerisanog filmskim i slikarskim crnim talasom.

Tekstovi drugog, trećeg i četvrtog dela fokusirani su na bitne, a otvorene i nestabilne, umetničke pojave karakteristične za antagonizme, obrte, prelome i emancipatorske učinke:

1) istorijske avangarde
2) neoavangarde
3) konceptualnu umetnost.

Knjiga Avangarda, neoavangarda, konceptualna umetnost – izabrana poglavlja o taktičkim, eksperimentalnim i kritičkim umetničkim praksama u Srbiji je proširena zbirka autorskih tekstova Miška Šuvakovića o ranim radikalnim umetničkim praksama. Urednik i autor Miško Šuvaković i izdavač Dragorad Kovačević su čitaocima omogućili pristup I i II tomu ISTORIJE UMETNOSTI U SRBIJI – XX VEKA u elektronskom obliku – na CD-ovima koji su priloženi uz ovu knjigu.

Putujući 1971. god po Sahari autor je posetio magičnu planinu sa tragovima drevne civilizacije - o kojima se veoma malo znalo

PRILOG broj 1. VEK MODERNE ARHITEKTURE
Izazovi modernog doba nametnuli su i nove trendove u arhitekturi. Nastala su arhitektonska dela različitijih struktura - upotrebnih kao i estetskih vrednosti. Grade se objekti sa odlikama dekonstruktivizma, eksperimentaln, i minimalistički objekti koji podsećaju na velike skulpture fantastičnih oblika. Ono što im je zajedničko je pažljivi izbor prirodnih, recikliranih, inovativnih građevinskih materijala kao i upotreba napredne tehnologije u fazi projektovanja i izgradnje, što omogućava gradnju raznovrsnijih, lakših, viših i jačih građevina. Zgrade su najčešće projektovane sa željom da budu primećene, da dominiraju u okruženju i budu predmet divljenja. Neobični oblici, asimetričnost, skulpturalnost, obloge od stakla ili aluminijuma, svetlucave fasade, zeleni krovovi (poput parkova) i druge, do tada neviđene forme, su odlika nove arhitekture.

PRILOG broj 2. Monografija BEOGRAD U POKRETU, sportski objekti u Beogradu XIX I XX veka:istorija, arhitektura i društveni kontekst
Knjiga je nastala iz namere da se na jednom mestu predstavi sveobuhvatna studija beogradskih terena i objekata, nastalih u rasponu od dva veka, a u kontekstu celokupne istorije i arhitekture Beograda.
Prvo poglavlje predstavlja opšti urbanističko- arhitektonski razvoj Beograda, dok su sledeća podeljena kroz pregled istorijskog razvoja beogradskih objekata po sportovima.
Na taj način možemo pratiti čitav niz promena i preobražaja u arhitekturi, gde nove tekovine potiskuju stare.S tim u vezi istaknuta je i važnost i prilika u kojima su objekti nastajali.

PRILOG broj 3. Monografija DIVLJA SLOBODA - Umetničke avangarde, Grupa KÔD u dokumentima i vremenu
Monografija je rezultat istraživanja novosadske avangardne Grupe KÔD kroz analiziranje, teorijske interpretacije i kontekstualizovanje njihovog rada u jugoslovenske, evropske i svetske tokove savremene umetnosti. Već u momentu nastajanja, njihova umetnost je bila izložena razornom uticaju poltički motivisane represije kako na same članove Grupe KÔD, tako i na celokupnu novosadsku avangardu.
Struktura ove obimne i dragocene studije zasnovana je na ideji da se rad i efekti njihovog delovanja, bilo kroz parateatarske događaje ili kroz same akcije u prostoru kroz činjenje i delovanje, prikažu u jednom preciznom kontekstualnom poretku kroz četiri vremenska razdoblja. Rad i delovanje Grupe KÔD, kao značajnog učesnika umetničke scene je u istraživanju i preispitivanju granica između umetnosti, politike i kulture.