Proizvodi

Nagrada Jutarnjeg lista za najbolje prozno delo

Da li je pod određenim okolnostima opravdano ubiti nedužno ljudsko biće?

„Ubit ćete nekoga?“, pogledao me ravno u oči, bez okolišanja, ali i bez straha.
„Morat ću“, odgovorio sam tiho. „Zbog toga sam došao.“
„Koga?“, upao mi je mališan nestrpljivo u riječ. „Koga ćete ubiti?“
„To je prilično duga priča“, naslonio sam se na zid i gledao maloga ravno u oči. „Vidiš, Adolfe, ovdje živi dječak koji će, kad naraste, biti jako zao čovjek i ubit će mnogo, mnogo ljudi.“
„Ne razumijem“, šapatom je odgovorio dječak.
„On je danas mali, ali kad odraste, bit će... on će unesrećiti milijune ljudi“, govorio sam polako. „U stvari, on sad ide u tvoj razred, čak i pjeva u crkvenom zboru.“
„Debeli Effi!“, uskliknuo je tada Adolf. „Ubit ćete debelog Effija!“

Negde u dubokoj austrijskoj provinciji pred kraj 19. veka stranac dolazi u varoš i raspituje se za jednog dečaka. U pansionu u kojem je odseo pronađen je leš devojčice i na njemu trag vampirskog ugriza, a na istom mestu nekoliko meseci ranije odseo je Brem Stoker, autor Drakule. Nekoliko dana kasnije s mosta u reku pada lokalni pijanac, a meštani pričaju kako su dotičnog nesrećnika ubili ili vampir ili lutajuće duše Napoleonovih vojnika. Tragajući za dečakom, stranac će doći i do odgonetke tragičnih smrti, ali on ima važnija posla. Junak i narator Dežulovićevog nagrađenog romana ima zadatak da ubije osmogodišnje dete ne bi li ga sprečio da kao odrasli neurotični degenerik pobije milione ljudi. Otkud junaku ovo znanje o budućim događajima? Pa jednostavno, poslat je vremenskom mašinom iz Splita s kraja 20. veka da izmeni tok istorije.

Vi, naravno, znate“, opet se nakon kraće pauze Pave malo ohrabrio, „da je ta vaša priča potpuno… mislim, besmislena.“
„Naravno da znamo“, upao je muškarac do Starog. „Zato ti je i pričamo. Zato ćemo te, najzad, i pustiti odavde da se vratiš kući. Zato što je naša priča dovoljno besmislena da ti nitko ne bi vjerovao ni da je ispričaš na detektoru laži.“

Bilo da piše o misterioznoj bolesti, morskim psima ili fudbalskim navijačima, Boris Dežulović čini to vešto, duhovito i zabavno. U šest antologijskih priča njegovi junaci, obični, mali ljudi, naći će se u sasvim neobičnim okolnostima i situacijama. Pišući o njima, autor ispisuje blago ironičnu analizu hrvatskog društva koja će vas u isto vreme nasmejati do suza i duboko dirnuti.

„Dežulović se pokazuje kao pripovjedač koji se dobro snalazi u posve različitim registrima pripovjedanja, kao pripovjedač s mjerom koji zna poentirati stvar i čija se duhovitost ne utapa u jeftinoj banalnosti i pukom prepisivanju stvarnosti.“
– Jutarnji list

„Izvanredno parče najboljeg proznog štofa!“
– Teofil Pančić

- Glavno da smo naši.
– Eto...
– Naši, jašta – odahne i Papac.
– Svi smo, znači... naši.

Jebo sad hiljadu dinara je antiratni roman čija radnja počiva na komediji zabune. Dve grupe vojnika, hrvatska i bošnjačka, 29. avgusta 1993. naći će se jedna drugoj na nišanu ne znajući pri tome koga na nišanu drže. Obe grupe, naime, doći će na vrlo „originalnu“ ideju da za potrebe tajnog zadatka obuku neprijateljske uniforme. Tako će potpuno obesmisliti najvažnije pitanje u svakom ratu: „Ko su ’naši’ a ko ’njihovi’?“

Dok pokušavaju da smisle razrešenje pat pozicije, dvanaest vojnika prepričavaju dogodovštine iz prošlosti. Na obe strane spominju se ista mesta, isti događaji i ličnosti zbog čega njihov položaj postaje još besmisleniji i apsurdniji.

„Boris Dežulović pokušava odgovoriti na najvažnije pitanje svih naših ratova: tko je tu kome neprijatelj i što biva s neprijateljem kad presvuče uniformu? U vrijeme kada je napisan, roman je govorio o još uvek bliskoj prošlosti i o ratnim ranama koje su poslovično svježe. Danas, prošlost se udaljila, ali rane su svježije. To domoljubi čupkaju kraste. Pitanje tko je tu kome neprijatelj aktualnije je nego što je bilo...“ Miljenko Jergović