Proizvodi

Zamislite sliku: Nebo mutno i sivo, kovitlaju se vode Dunava i Save, na obali, kraj lađe, ćutke stoje ljudi, brkati i grubi, mrkih vučjih pogleda koje ne pokazuju nikome, i među njima jedna žena, blistavih očiju od suza, gneva i ljubavi; to Ustavobranitelji i kneginja Ljubica u progonstvo ispraćaju muža i vladara, kneza Miloša Obrenovića. Beogradske vode potom i dalje huče, a u svom krilu terazijskog dvora, za pisaćim stolom pretrpanim hartijama, s glavom uronjenom u šake i olujom u grudima, sedi stasiti knez Mihailo i nehotice grči usne, kao da nemo potvrđuje ispravnost svoje odluke da se Julijino ljubavno pismo, koje je presreo verni Anastas Jovanović, ponovo zatvori i pošalje grofu Arenbergu, na označenu adresu.

Nebo postaje još mračnije dok Laza Lazarević, zamišljen i grudobolan, stavlja poslednju tačku na svoju novu i poslednju pripovetku: možda je trebalo biti hrabriji, možda nije morao da spali Švabicu, možda je mogao da se odupre Hristićima, poljubi kavaljerski Poleksijinu ruku, pa požuri natrag u Berlin. Možda, jer možda je naposletku ipak značajnije biti ceo čovek nego dobri sin. Zračak sunca zatim probija oblake, a jedan suvonjavi čovek s dugim zulufima, u crnom redengotu, stojeći pred ogledalom na vratima svoje kuće maši se za cilinder, koji mu načas beži iz ruke; nešto iznenađen, čovek se prene, posegne za šeširom, pa u susretu sa toplim ženskim očima led iz njegovog turobnog pogleda namah nestaje; Sofija Ristić mazno svom Jovanu pruža šešir i dugo, vrlo dugo, popravlja mu besprekorno uvezanu mašnu. A kako ljubav nikad nije usamljena, Jovanovu i Sokinu priču prate mnoge i bezbrojne: Draga Mašin i Aleksandar Obrenović, Elodija Liton i Čedomilj Mijatović, Beta i Rista Vukanović, Tomanija i Milan Nedeljković, Katinka i Miloš Savčić, Ita Rina i Milan Đorđević, Frida i Stanislav Binički, Ivanka i Aleksandar Deroko.

Sad zamislite kako sve ove predstave u svom beskonačnom nizu, oživljene i budne, titraju u duhu Beograda, a Beograd nastavlja da nam pripoveda staru priču o svetlosti i tami, besu i srčanosti, padu i letu, ljubavi i mržnji; naše priče grade ovaj grad, dok se mi – prošli, sadašnji i budući – ogledamo se u Gradu. Ovo je knjiga o Beogradu, a uspešno pročitati beogradske kodove znači utrti put svetlijoj stvarnosti.

Lenka Mihajlović već godinama traži utočište u umetnosti. Iz beogradskog kruga pesnika i slikara odlazi u Pariz, a zatim je nemirni duh vodi u Beč na izložbu njenog prijatelja Pavla Jovanovića.

Proslavljeni srpski slikar postaje Lenkin vodič kroz glavni grad Austrougarske monarhije, kroz njegove palate i predgrađa u kojima ideje i strasti klijaju i trule, a secesija doživljava procvat i pad. Lenka upoznaje umetnike željne da se otrgnu iz čvrstog stiska tradicije, umetnike koji tragaju za novim. Ali njen prijatelj Pavle je suviše krut i predvidiv, nasuprot ekscentričnom Gustavu Klimtu i kontroverznom Rudolfu Štajneru. U tom klupku intelektualnih konflikata i kompromisa Lenka će biti upletena u događaje sa nepredvidljivim posledicama, događaje koji će joj pomoći da na nov način sagleda sebe i preispita svoje životne stavove.

Vodeći nas kroz umetnička stremljenja Beča, Pariza i Beograda početkom 20. veka, Lara Đorđević priča o neizbežnim suprotnostima i životnim prekretnicama, i granicama koje je teško preći čak i onda kada stari život više nije dovoljan.

„Prvi put se oslikava mogući karakter i status čuvenog srpskog slikara Paje Jovanovića, ali i naučnika, političara, industrijalaca, slikara i glumaca koji su bili njegovi naručioci i modeli.“ Jasna Marković, istoričar umetnosti

„Junakinja Lenka Mihajlović izrasta u pravi simbol jedne epohe. S mnoštvom izuzetnih detalja iz istorije i znalački ispripovedanih likova, sve je u romanu nenametljivo i skromno, a opet veliko i značajno.“ Bratislav Petković, dramski pisac i reditelj