P, kao panika. Drhtim. Pariz. Poslednji tango u Parizu. Zamišljam da je mrtav, da leži tu, u dnevnoj sobi: Marlon Brando kleči kraj odra svoje voljene neverne žene i priča joj. P, preživeću. P, kao priča. P, kao pričest. Kao plač. S, strah. Snovi, sin. N, neizvesnost. K, košulje, njegove košulje, ispeglane. P, pakovanje. Peglanje. Z, zauvek. ’Ovaj put zauvek’, kao u onoj pesmi. Z, zbogom. Zvaću te. K, kofer, samsonajt. Kravate. O, oprosti.
U, umreti, uvek, uvuci kragnu. Uvrede.
T, telefon. "Doći ću predveče", rekao je, "ako ti odgovara, da uzmem svoje stvari."
R. Razmislio je, tako je rekao, za sve je bolje da ode.
Za nekoliko sati, doći će, da bi otišao. Strah me je, sada, kad smo se dogovorili, odjednom, strah me je da ga vidim, ponovo, oči u oči, dok ulazi, dok mu predajem kofer, dok uzima svoj život, spakovan i ispeglan. Strah me je da se ne rasturim od te nepodnošljive scene, samo od toga me je strah. Nije me strah od samoće.
Preživeću.
Roman Azbuka mog života mogao bi da bude azbuka svake žene – to je priča o ljubavi, planovima, razočaranju, rasturanju porodice, usamljenosti i pokušaju da se uhvati krpica sreće, da se izbegne proćerdano vreme među licima i viljuškama. Ali pre svega, ovo je priča o tome kako lako zaboravljamo da imamo čega da se sećamo i kako treba da se sećamo da ne bismo zaboravili ono što je važno.
