Proizvodi

Živeo život Tola Manojlović je roman srpskog književnika Mome Dimića po kojem je nastala legendarna drama, premijerno prikazana u režiji Petra Teslića 28. januara 1967. u beogradskom Ateljeu 212. Ovu pšredstavu je gledalo 250 000 ljudi a glavnu ulogu je igrao Petar Kralj. Protagonista, inspirisan stvarnom ličnošću, je drvorezac iz jednog sela na Kosmaju čiji se život odvija oko poseta bolnicama.

Životne realistične priče iz pera Momčilo Mome Dimić ( 1944 —2008) književnika, pesnika, prevodioca, romansijera, putopisca, esejiste, dramskogi pisca i filmskog scenariste.Najpoznatiji je po romanu "Živeo život Tola Manojlović", pretvorenom u popularnu pozorišnu predstavu i TV dramu kao i scenariju za film „ Kako sam sistematski uništen od idiota“, baziranom na njegovom romanu „Šumski građanin“.

Knjiga „Romani Mome Dimića“ sadrži tri Momina dela:
– Maksim srpski iz doma staraca
– Šumski građanin
– Mala ptica

Čitalačku publiku koja je možda zaboravila, posebno onu mlađu, treba podsetiti da su se po romanima Mome Dimića snimali filmovi (pomenimo kultni film sa Batom Stojkovićem u glavnoj ulozi „Kako sam sistematski uništen od idiota“) i izvodile pozorišne predstave („Živeo život Tola Manojlović“).
Onore de Balzak je odavno napisao: „Svakom delu njegov oblik.“ Moma Dimić ga je poslušao. Svaka njegova knjiga ima svoj oblik. Dimić je poslušao i Rolana Barta koji je tvrdio kako „sve (u tekstu) je značajno“. U njegovim knjigama romanima nema centra i nema periferije. Ma koliki njihov obim bio, svaki njegov roman velika je priča.

Moma Dimić hrupio je u srpsku poeziju hajdučki navlas onako kao što je, u Balzakovom Čiča Goriu, Votren savetovao mladom Eženu de Rastinjaku: u visoko francusko društvo uleti poput topovskog đuleta!
Dimić je, mlad i obestan, nalik na – ranije – isto tako mladog i obesnog Rastka Petrovića, vihorno „upao“ u našu liriku, sa svim svojim mladalačkim strastima i drskostima. Njegova poezija je, poput poetskog đuleta, i ranjavala, i izazivala pometnju, i budila reakcije uspavanih i učmalih „po dužnosti“ čitalaca, treznila ih, sablažnjavala.
Moma Dimić je, da parafraziramo Predraga Palavestru (ovaj to veli za Ivu Andrića), „skriveni pesnik“. Iako je kritičarima, zavedenim dokumentarnošću, ili – pre – „dokumentarnošću“ Dimićeva prvenca Živeo život Tola Manojlović, to ostajalo skriveno i neuočeno, Dimić u srži jeste lirik. Lirskoje kičma, koštanik (izraz Laze Kostića) čitavog njegovog književnog opusa.
Varka je i prividna potpuna različitost dveju faza u Dimićevom stvaralaštvu. Prva bi bila avangardna. Druga bi faza bila, tobože, bliža klasičnijim poetičkim postavkama.
Dimić je vrlo specifičan avangardni pisac. Avangardan pomalo i protiv svoje volje. Avangardnost njegove literature tiha je i svetlucava. Ona kao da je pisca na samim njegovim literarnim počecima uzela pod svoje.