Proizvodi

Godine 1973. mlada novinarka iz Beograda putuje za Beč na ugovoreni susret sa Elizabet Turi, jednom od osnivača Austrijske pres-agencije (rođena kao Milica Vukobranković de Vuko et Branko, poslednja srpska princeza), koja je posle Prvog svetskog rata bila u zatvoru u dva navrata zbog optužbi za trovanje, a Drugi svetski rat provela zatočena u logoru Ravensbrik.

Svetska izložba lepih umetnosti u Rimu 1911. stecište je nekoliko ukrštenih životnih priča skupljača narodnih pesama, književnika, naučnika, slikara i vajara. Glavni junak knjige Đakomo Staniscija sudbinskim preokretom dospeva od italijanskog zapećka Kampobasa do centra svih zbivanja, Rima „Treće civilizacije“, gde dolazi u dodir sa Nadeždom Petrović, Ivanom Meštrovićem i njegovom ženom Ružom, Dimitrijem Mitrinovićem, Zoe Boreli, Poleksijom Todorović i ostalim učesnicima.Nastojeći da osvetli prelomne, mada gotovo zaboravljene kutke istorije i geografije, autorka se služi blagom ironijom a katkad i groteskom u slikanju važnih ličnosti i nudi svež alternativni pogled na kulturu u vremenskom rasponu od zadarske Ženske škole u drugoj polovini XIX veka do početka Prvog svetskog rata.Erlangenke su žene koje su igrale važne uloge i nestale, baš kao i zemlja iz njihovih snova, ili efemerna građevina Paviljona Kraljevine Srbije.

Zastupnica carice stoslojne baklave preispituje prisustva u prošlosti, sopstvenu ranjivost, prirodu pesme, gadluke, stanje stvari ovde-sada (ali nije to Opra, ovde Opra ne važi; tu-ovde ništa i niko nije lep/o tu su nasadi, bujad, grane, mleko-more, sojenice, ćilimčići, suknjice, paketići kvasca, kljun koji iz zida izviruje). Stendap komičarka/tragičarka, junakinja svoga sitkoma zna sve o prodaji muda za bubrege. U kontrarazmetljivosti a za samoodržanje u smehu i prablatu (sa frotirom belog luka po dnu), pod alfa senkom, u sebi noseći dušek na naduvavanje ta industrijska špijunka, cepačica hartije (a u stvari, pesnikinja, pripovedačica pred Baba Jagom) zna za koga postoji sve to nesećanje u nama.

Selo žena kraj manastira Rakovica srušeno je kada i grad Žrnov na Avali, aprila 1934. Pisani dokument o ovom događaju pronađen je tek osamdeset godina kasnije. Potraga za materijalnim dokazima i svedocima vodi do nepouzdanih pripovedačica čije priče skrivaju granice između onoga što se odigralo i onoga što je napisano.
Zbivanja u autorkinom trećem po redu romanu i dalje ostaju u okvirima šire teritorije Beograda. Radnja se odvija u rasponu od centra do daleke podavalske periferije između kojih se kreću junaci iz nekoliko različitih epoha. Naslovi delova romana aludiraju na podelu narodnih epskih pesama: najstarija vremena govore o periodu od 1923. do 1934; srednja vremena o 1966. godini, a novija vremena su savremeno elektronsko doba. Tri žene koje se bave pisanjem prikazane su u odlučujućim trenucima u kojima lična priča biva savladana od istorijskih okolnosti. Moguće je da će skrivene i nepouzdane pripovedačice čitaoca uputiti na pogrešan trag, jer se upravo iza objektivnog i realističkog pričanja krije postupak pretvaranja stvarnosti u tekst, dok se na planu realnosti odvija suprotno – iako je fikcionalan, tekst dobija snagu autentičnog dokumenta i počinje da figuriše kao dokaz. Autorka se poigrava sa porodičnim romanom i sindromom otkrivenog rukopisa protežući fabulu od XIX do XXI veka u tobožnjem linearnom i hronološkom toku pripovedanja. Zatamnjene su granice između onoga što se stvarno odigralo i onoga što je o tome zapisano, pa je potrebno vratiti se po vremenskoj osi i sagledati povezanost (i preslikavanje) ženskih sudbina u ratnim i mirnodopskim godinama na ovim prostorima.

Antinoj 24, vikend-roman, govori o tri dana u životu jedne porodice i njihovih prijatelja koji se spremaju za otvaranje izložbe slika i skulptura. Sažetim i jezgrovitim kazivanjem sveznajući pripovedač postepeno otkriva porodične i druge tajne, i obelodanjuje šta se krije iza privida. Svako od junaka ima svoju priču i svoju verziju onoga što bi trebalo da bude istina. Poglavlja (od kojih neka mogu biti i kratke priče) okupljena su u čvrstu celinu sa elementima krimi-romana, ili romana tajne. Predistorije junaka jesu predistorije izložbe. Razmatranja o umetnosti, životu, o odnosu prema bližnjima i daljnjima, pitanja bolesti i smrti, duhovne i telesne krize data su u čvrstim narativnim segmentima koji svedoče o sveopštoj povezanosti. Ton izlaganja je blago humorističan a katkad i sa dozom crnog humora i satire. Kao što se siže odnosi prema fabuli, tako se i javna i opšta istina odnosi prema ličnim istinama junaka ove knjige. U zavisnosti od toga na koji se način čita i šta se učitava, može se shvatiti i kao svojevrsna parodija svega prikazanog. Autorka traži angažovanog čitaoca koga ne opterećuje suvišnim detaljima, već samo onima koji se tiču neposredne radnje.