Gustav Herling-Gruđinjski (1919–2000) tokom poslednje decenije XX veka slavljen je kao prvo ime poljske proze i esejistike. Prvu knjigu, Živi i mrtvi, objavio je 1945. u Rimu. U Londonu 1951. objavio je Drugi svet, logorska sećanja, koja su iste godine prevedena na engleski, a ubrzo i na druge jezike. Posle toga nastaju knjige njegovih pripovedaka, koje u okviru sabranih dela čine tri toma. Ispoljio se i kao izvrstan esejista. 1969. objavio je prvu knjigu eseja Utvare revolucije, čiji je veći deo posvećen ruskim i sovjetskim piscima, totalitarizmu, problemu dobra i zla. Pored eseja, proslavio se šestotomnim Dnevnikom pisanim noću, koji je počeo da objavljuje u pariskoj „Kulturi“ posle Gombrovičeve smrti i prestanka objavljivanja njegovog Dnevnika. U svom dnevniku se pojavljuje kao „opservator i hroničar“, mada je čovek i pisac neobično bogate i zanimljive biografije. Osnovna tema dnevnika je XX vek ili „istorija puštena s lanca“, moralni problemi čoveka druge polovine veka i, naravno, likovna umetnost i književnost. Kada je izgledalo da više ništa neće napisati, 1999. je objavio svoj prvi i jedini roman Bela noć ljubavi, s podnaslovom „Pozorišni roman“. Njegova osnovna tema su večni problemi – ljubav, greh i smrt.
