ROMAN

Šmeljov pokazuje ljude koji stradaju u svetu zbog toga što tačno i duboko osećaju ovaj svet – svet koji leži u strastima, koji sakuplja u sebe ove strasti i odapinje ih u forme svetskih eksplozija. I nama, zahvaćenim sada jednom od ovih eksplozija, Šmeljov otkriva same izvore i samo tkivo naše sopstvene sudbine.Stvarajući i pokazujući, Šmeljov sam strada. Ali kao veliki i odlučan umetnik, on strada ne zbog svojih junaka, već u njima samima, njihovim stradanjima, i pritom tako autentično, tako iskreno. tako potpuno, da se tajna samozaboravnog preovaploćenja uvek stavlja pred duše čitatelja: Šmeljova nema, i čitatelja nema, već postoji lanac događaja i stanja koji se razbijaju…

Puskin...ja sam ga gutala. Vec znas stranicu,
scene i iscitavas iznova; ali to je hrana.
Uslo je u mene, juri kroz krv, osvezava mozak,
cisti dusu od grehova. Njegovo *Kada za smrtnika
umukne bucni dan* jednako je sa 50. psalmom
(*Pomiluj me, Boze*). Takodje je veliko,
zaglusujuce i religiozno.
Takva je istina...

Zaplet deluje jednostavno. U skrajnutoj i zaboravljenoj ruskoj provinciji tri prijatelja će pokušati da se, makar na nekoliko dana, prepuste zaboravu i lakoj zabavi u jednom očajnikom begu od nesavršenog lica stvarnosti. Senčin nas brzo i bespoštedno uvlači u mikrokosmose svojih likova, u potrošenost i umor savremenog sveta, i večitu težnju čoveka za onim što je daleko, strano i neosvojeno. Međutim, da li je u savremeno doba takav iskorak uopšte moguć, i da li će Senčinovi junaci, uz cinizam i svu okrnjenost jednoličnošću i obavezama uspeti da dotaknu neki bolji svet i smisleniji život?

Roman „Lice sa ožiljkom“ je nezvanična i slobodno interpretirana biografija možda najslavnijeg gangstera svih vremena, Ala Kaponea. Ekranizovan je 1932. godine a Kaponeovi ljudi su prethodno pregledali scenario kako bi se uverili da događaji prikazani u filmu neće ugroziti njihovog gazdu.

Autor romana nije dočekao premijeru filma pošto je umro u 28. godini života od srčanog udara. Ostavio je za sobom dva romana i veliki broj kriminalističkih priča objavljivanih u raznim časopisima. Počeo je da piše u šesnaestoj godini i celog svog kratkog života se borio sa morbidnom opsesijom, a preuranjena smrt pod nerazjašnjenim okolnostima predstavlja dodatnu notu misterije u čitavoj priči o «Skarfejsu». Oliver Ston početkom osamdesetih, dok se i sam borio sa zavisnošću od kokaina, adaptira scenario i Toni Kamonte postaje srčani i beskrupulozni kubanski diler kokaina, Toni Montana. Brajan de Palma po ovom scenariju snima slavni istoimeni film koji skoro odmah stiče kultni status. Sada je pred našom publikom po prvi put originalni izvor legende o Toniju sa ožiljkom.

Glavni junak Solomonove Zvezde okusivši ogromnu moć i ogroman teret koju nosi, odlučuje da se vrati u mali sopstveni život zadovoljan onim što ima. Ozbiljan roman Aleksandra Kuprina, po prvi put na srpskom jeziku.

Kako je velikog francuskog pisca Morijaka, dobitnika Nobelove nagrade za knjiženvnost predstavio Bunjin u predgovoru za rusko izdanje ovog romana.Kako ga ukratko predstaviti? Hrišćanin, katolik, vaspitanik marianita, koji nosi u sebi strastveno nasleđe vatrene krvi ljudi koji su živeli i umrli pod plamenim nebom Landa – njegovi preci su bili zemljoradnici, farmeri i bogati industrijalci u Landu – on je uneo protivrečnost tih dvaju priroda i u svoja dela. Retko ko tako poznaje i oseća svu dubinu pada i greha čovečije prirode i ujedno ume da slika toliko zavodljivo tu grehovnost. Po njegovom sopstvenom priznanju, on je od mladosti autorima plemenitih namera pretpostavljao – Bodlera, Remboa i druge „uklete“. „Jesam li umeo ikada da svedočim o stvorenjima sa dobrom dušom, koja blistaju vrlinama? Dobrodušni nemaju priču; ali povest duša, duboko skrivenih i pritajenih u telu, punom greha, poznajem“ – piše on u predgovoru jednom od svojih romana. I dodaje, obraćajući se jednoj svojoj junakinji: „Hteo bih da te tvoj bol dovede do Boga“.

"Onda oni najmanji vrisnuše, dok je najstariji dečko odgovarao: -Mi ne hajemo za put u Jerusalim; hoćemo kući! I dugo još pošto su vraćena na stanicu i sedela već u vagonima nastavljala su da plaču i da jadikuju: -Ne hajemo za put u Jerusalim; hoćemo kući!" - Odlomak iz knjige

.

.