ROMAN

Iz te bizarne početne postavke razvija se priča o fetišizmu, lјubavi, zavisnosti i lјudskoj ranjivosti. Perec se zalјublјuje u petnaestogodilјnju devojku: nemirnu, ambicioznu, okrenutu Parizu, slikarstvu i bekstvu, dok istovremeno živi raspršeno, telesno i nemilosrdno. Gospodin Perec je uz nju. Vuče ga kroz gradove i krevete drugih muškaraca.

Opijeni idejama, ali i alkoholom, Kruduovi likovi sudaraće se sa stvarnošću kakvu nisu sami stvorili, već su rezultat režimskih zahteva i scenografije privida ispravnosti. Ni umetnost u takvom okruženju nije slobodna, ona se davi u okovima podobnosti, a ona organska nestaje u plamenu načinjenom samom rukom autora.

Autorka polazi od fragmenata, fiktivnog lika u romanu koji čita, nekolicine sačuvanih pisama, beležaka, usputnih napomena i iz njih rekonstruiše život stvarne žene, koja je godine provela u logoru. Od tih okrajaka i mrvica nastaje priča o ženi čije postojanje polako prerasta u opsesiju, o pokušaju da se razume neko koga je svet davno zaboravio.

Roman Vasilja Mahnoa „Večiti kalendar” je svojevrsna ukrajinska letopisna hronika, široka porodična saga u kojoj se prepliću, prožimaju, koegzistiraju i suprotstavljaju priče nekoliko ukrajinskih porodica od XVII veka do danas. Ovo je zemlja kroz koju prolaze narodi i pokolenja, ratovi i razne nevolje.

Život u rezervatu Indijanaca Okanagan u Britanskoj Kolumbiji u Kanadi 1956. godine za mnoge je bio život u siromaštvu, sa nedovoljno hrane, bez struje, bez izgleda za boljim životom. Kroz oči dečaka oslikana nam je dvostruka izolovanost – od sopstvenog kulturnog nasleđa, ali i od onog drugog, većinskog sveta kome, takođe, ne pripada. Odrastanje je obeleženo siromaštvom, predrasudama, gubitkom i tugom.

Veoma jednostavnim jezikom, bez cenzure i zadrške, Guliksen ponovo uspeva da verbalizuje ono najskrivenije, da gotovo arheološkim metodama rekonstruiše sve greške i secira situaciju do sitnih delova, verujući da je spoznaja moguća samo ukoliko postoji brutalna iskrenost.

Nakon pedeset godina, dve ćerke, dva propala braka i konačnim otkazom sa posla, Hening po prvi put ostaje sam. Nenaviknut na samoću, i uz stalnu potrebu za kontaktom telo-o-telo, njegova otkrića dobijaju novi pravac: ako sa ženama nije uspeo – možda je odgovor u muškarcima?

U trenutku dok razmišlja o dobijenom tosteru, u kuhinju jedne žene, nahrupljuje čitav svet u svoj svojoj brutalnosti i lepoti. Istorija genocida i koncentracionih logora učitana u tri jednostavna dugmeta tostera, paralela su sa celim životom. Predmeti kriju tajnu o prisilnom radu, globalnoj mreži eksploatisanja resursa, tehnološkim ubistvima, ali svedoče i o veštini stvaranja, umetnosti, spretnosti, zadovoljstvu, poklanjanju i primanju darova…

Započinjući krajem Marsel Sel nas vešto uvlači u radnju. Nestanak naslovne junakinje pokretački je motiv ovog romana u romanu smeštenom u dva vremenska i prostorna dela, sastavljenog od dve generacije očeva i sinova između kojih stoji veliko nerazumevanje.

Kao i u romanu Gospođica Papijon, belgijska književnica Alija Kardin podrobno je istražila temu koju će obraditi u svom delu. I ovog puta, bolničko okruženje i posvećeni rad bolničarki dati su verodostojno, a tema je duboko humana i prikazana na poetičan način.

Ričard Ruso, američki pisac ovenčan Pulicerovom nagradom, svojim romanom Ozbiljan čovek, na scenu postavlja zaveru budala novog doba i likom Vilijema Henrija Deveroa Mlađeg kroji rođenog brata Tulovom Ignaciju Rajliju. Ironiju postavljenu već u samom naslovu, Ruso vešto razvija kroz čitav roman, izvodeći na scenu plejadu likova okupljenih na Odseku za engleski jezik siromašnog univerziteta.

Kao što se soba ne može pojesti, tako se neki događaji ne mogu svariti. Opisujući gotovo blasfemičnu vezu devojčice i starijeg muškarca, Nikol Hoholcerova, na poglavlja troši svega nekoliko rečenica jer – sve više bilo bi fatalno. Žestinom jezika pažljivo rezbari svaku rečenicu od čije jačine hartija samo što ne sagori.

Žak Rišar je savremeni belgijski pisac, rođen u Alžiru, koji živi u Briselu. Studirao je klavir na Konzervatorijumu u Briselu i slikarstvo na tamošnjoj Akademiji, predavao slikarstvo i crtež na Akademiji umetnosti u Briselu i opredelio se da se bavi književnošću. Objavio je više zbirki novela i više romana, za svoj drugi roman Mali izdajnik dobio je 2012. nagradu Franc de Vever i bio finalista za dobijanje Nagrade Rosel, najprestižnije nagrade za književnost u Belgiji.
U svom romanu Žena koja peva Žak Rišar pokazuje različite slojeve svog umetničkog talenta. Daje na pesnički način sliku oporog života jedne žene rođene u Alžiru, koja se sa majkom vraća u Belgiju i kroz portret glavne junakinje Solanž prikazuje ne samo sliku njene opore sudbine, već i svih žena. Nije slučajno što posvetu upućuje svojim dvema sestrama i za svoje petoro dece. Prateći život glavne junakinje od njenog ranog detinjstva u Alžiru do odraslog doba u Belgiji, Rišar daje isečke iz života junakinje koji, kada ih čitalac pažljivo sklopi u jednu celinu, daju tipičnu sliku jedne žene. Koliko li bi se žena moglo poistovetiti sa Solanž, kada čuju kako joj majka u jednoj rečenici daje definiciju ženske sudbine: „Žena daje, kćeri moja, ona se daje, a muškarac uzima.“? Rišarov roman kritika svrstava u žensko pismo, jer se pisac bavi pitanjem identita žene, njenog mesta u porodici i u društvu, njene opore sudbine i stalne slobode da se ponaša kao i muškarac.

Gejr Guliksen, kao pesnik, romanopisac, esejista i urednik, već decenijama ostavlja značajne tragove na norveškoj književnoj sceni. Tokom poslednjih nekoliko godina Guliksen u svojim delima predano i na jedinstven način istražuje savremeni život u skandinavskoj socijal-demokratiji, postavljajući često u središte analize prirodne uloge polova, porodičan život i seksualnost. Priča jednog braka predstavlja vrhunac Guliksenove dosadašnje proze.

Gledajući unazad, vraćajući se na početak veze i prateći dinamiku odnosa korak po korak, narator pokušava da razume okolnosti koje su dovele do nedavnog razvoda, pokušavajući istovremeno da sagleda razdvajanje iz ugla svoje supruge.Ovo je priča o tipičnoj ili bolje rečeno arhetipskoj vezi dvoje ljudi današnjice, koja počinje zaljubljenošću, prijatnim osećanjem privlačnosti i razumevanja, prožetoj strašću; veza prerasta u brak u kojem je oboje supružnika ponosno na činjenicu da međusobna bliskost, prijateljstvo i erotska privlačnost nisu zamrli ni nakon proširenja porodice, a posebno na slobodu koju jedno drugom poveravaju. Slobodu za koju su uvereni da će ih spasti neizbežne dosade i sprečiti da posegnu za onim što im u braku nedostaje. Kada brak postane lik i započne svoju priču, pitanje je koji od supružnika biva izbrisan, a koji nastalu prazninu mora ispuniti za dvoje.Nakon uredničkog praćenja šestotomne Moje borbe Karla Uvea Knausgora, Gejr Guliksen ovim romanom pokazuje sopstvenu literarnu magiju.Takav susret, kratak i sasvim otvoren, odigrava se svuda, sve vreme. Svi sreću nekoga u koga bi mogli da se zaljube, svuda. Sasvim neočekivano pogledaš u lice nekog ko ti iskreno i znatiželjno uzvrati pogled. Neko ko ima nešto što želiš, određeno raspoloženje, sigurnost, vedrinu. Skoro nikad nije dobar trenutak, već si s nekim, on ili ona je takođe s nekim, pa svako produži svojim putem.

„… doslednost pisca i najglasnije izrečena potreba da se ostane živ, doživljena u tekstu Popodne Pisca, uzoran su podstrek drugima da pišu (baš zainat unapred trasiranom porazu) i da čitaju (baš zainat novocivilazicijskim vizijama o umiranju knjige).

A malo koji pisac danas, ne samo na nemačkom govornom području – poput Handkea – u tolikoj meri podstiče na Čitanje, a posebno na Pisanje (taj vid delovanja ovog veoma plodotvornog pisca jeste poglavlje koje ovde tek treba da počne)…“

Žarko Radaković

Neobično dugo je Pisac stajo na raskrsnici. Kao da je njemu, kome delatnošću nije bio propisan nikakav životni red, bila potrebna ideja, čak i za neka još tako majušna dnevna kretanja – ona je onda došla sa pomišlju da poveže oba, periferiju i centar; pešačiti kroz centar pa napolje na periferiju. Nije li ga upravo za pisaćim stolom vuklo da dođe u blizinu ljudi? I nije li tu postojalo i ono drugo zaricanje, uvek prezirano, da bar jednom dnevno pređe preko reke na čijoj su drugoj strani počinjale novije četvrti grada? Sa planom puta dođe i radost usputnosti.

......


Peter Handke jedan je od najznačajnijih savremenih pisaca nemačkog jezika. Rođen je 1942. godine u Grifenu, u Austriji, a odrastao je u Istočnom Berlinu. Studije u Gracu napušta 1965. godine, nakon objavljenog svog prvog romana Stršljeni, kako bi se potpuno posvetio pisanju.

Piše romane, priče, eseje i druge prozne tekstove. Režirao je tri filma, a sa Vimom Vendersom sarađivao je na scenariju za film Nebo nad Berlinom.

Dobitnik je brojnih književnih i pozorišnih nagrada, među kojima su nagrade Franc Kafka i Georg Bihner, Ibzenova nagrada i druge.