ROMAN

Između redova jednog opsesivnog monologa šezdesetogodišnje Šarlen koji upućuje ćerci odvija se istinski roman. Tim beskrajnim telefonskim razgovorom dominira portret jedne usamljene i razvedene, krhke i potencijalno bipolarne žene, majke koja ujedno i priželjkuje i odbija pažnju svoje dece, a naposletku i žene u najboljim godinama koja bi posle razvoda volela da živi onako kako dotad sebi nije dozvoljavala.

Autorka, koja je po struci i psihoterapeut, piše direktno i bez suvišnih ukrasa. Uspeva da ostane objektivna i uzdrži se od komentara, puštajući čitaoca da sam stekne uvid u psihološko stanje junakinje.
Teme: Knjiga istražuje "opšta mesta" odnosa majka-ćerka, starenje žene koja želi da živi po svojim pravilima, i tanku liniju između brige i opsesije.

„Tata me je zamolio da mu pomognem da okonča sve. Ponavljam ovu rečenicu u sebi; zvuči čudno. Šta tu nije baš tačno? „Tata“ i „okončati sve“?“
Krajem 2008. godine, u 88. godini života, otac Emanuele Bernem je hospitalizovan nakon moždanog udara. Kada se probudio, oslabljen i zavisan, ovaj čovek, radoznao u vezi sa svim i strastven prema životu, zamolio je ćerku da mu pomogne da umre.
„Kako mogu ovo da prihvatim? I šta uopšte znači „pomoći nekome da umre“?“
Sa romanom „Sve je dobro prošlo“, Emanuela Bernem pruža zadivljujući i dirljiv prikaz ove nezamislive avanture, ove dramatične, a ponekad i komične staze sa preprekama. Ovo je prvi roman koji je Emanuela Bernem napisala u prvom licu jednine.

Ruski roman je prikaz ličnog i kolektivnog potonuća, knjiga kakvu mogu da ispišu samo okolnosti i ujedno reportaža izvedena na živo, u dokumentarno-fiktivnom stilu po kojem je Emanuel Karer postao svetski prepoznatljiv.

Drama „Jare u mleku“ ruskog pisca Jurija Poljakova je urnebesna i oštra ruska satira u kojoj se oslikava današnje vreme kada „slušamo pevače koji nemaju glasa, a naš život određuju političari koji za vreme svog rada nisu doneli nijednu ispravnu odluku“. Junak Poljakoovog romana `Jare u mleku` odlučuje da napise knjigu u kojoj nema ama baš ni jednog jedinog slova ali je svežanj papira toliko debeo da se niko ne usudjuje od `književne` i ostale javnosti da kaže bilo šta loše o knjizi koju nije ni čitao.Knjiga je podržana od književne kritike i `stručne`javnosti. Sve u svemu glavni lik u knjizi ubira sve nagrade i počasti koje idu uz iste - da do kraja romana niko, ama baš niko knjigu koju je ovaj, kao napisao, nije-ni otvorio. Zaplet toliko smešan da ćete se glasno smejati ...

Po sećanju se hoda kao po mesečini - to je Crnjanski, i sam junak ovog romana, znao bolje od drugih. Otuda izvesna blagost u autorovim sećanji ma kojima nije dozvoljavao da sasvim predju u svedočenja...Ali Memoroman i nije knjiga o živima. To je, uglavnom, knjiga mrtvih....

U romanu „Pesma o večnoj seti“ Vang Anji postavlja Šangaj kao jednog od aktera priče, kao živi subjekt i nosioca bezbroj značenja za likove u knjizi, kroz različite istorijske momente. U njenom romanu, istorijski, fiktivni, lični, društveni, umetnički i surovo realni Šangaj oživljavaju stapajući se u jedan identitet koji na neki način postaje glavni lik u knjizi. Ona se zapravo poigrava idejama predodređenog, datog i neizbežnog, prikazujući kako grad kroz svoje istorijske i kulturne promene oblikuje, gazi i ponovo stvara likove i njihove intimne živote, dok oni opet svojim izborima i prateći neki svoj unutrašnji glas prolaze kroz njega i oblikuju ga nekom svojom percepcijom i estetikom. Iako se Vang Anji ne bavi eksplicitno političkim okolnostima, eho političkih zbivanja je konstantno prisutan, na tih, diskretan i suptilan, a opet razarajući način u „malim“ životima stanovnika Šangaja. Još jedan odnos kojim se autorka u knjizi bavi jeste odnos javnog i intimnog i na neki način pokazuje kako su se stanovnici Šangaja kroz XX vek borili da stvore svoje male svetove daleko, uprkos i unutar opštih društvenih zbivanja.