ROMANI

Između redova jednog opsesivnog monologa šezdesetogodišnje Šarlen koji upućuje ćerci odvija se istinski roman. Tim beskrajnim telefonskim razgovorom dominira portret jedne usamljene i razvedene, krhke i potencijalno bipolarne žene, majke koja ujedno i priželjkuje i odbija pažnju svoje dece, a naposletku i žene u najboljim godinama koja bi posle razvoda volela da živi onako kako dotad sebi nije dozvoljavala.

Autorka, koja je po struci i psihoterapeut, piše direktno i bez suvišnih ukrasa. Uspeva da ostane objektivna i uzdrži se od komentara, puštajući čitaoca da sam stekne uvid u psihološko stanje junakinje.
Teme: Knjiga istražuje "opšta mesta" odnosa majka-ćerka, starenje žene koja želi da živi po svojim pravilima, i tanku liniju između brige i opsesije.

„Tata me je zamolio da mu pomognem da okonča sve. Ponavljam ovu rečenicu u sebi; zvuči čudno. Šta tu nije baš tačno? „Tata“ i „okončati sve“?“
Krajem 2008. godine, u 88. godini života, otac Emanuele Bernem je hospitalizovan nakon moždanog udara. Kada se probudio, oslabljen i zavisan, ovaj čovek, radoznao u vezi sa svim i strastven prema životu, zamolio je ćerku da mu pomogne da umre.
„Kako mogu ovo da prihvatim? I šta uopšte znači „pomoći nekome da umre“?“
Sa romanom „Sve je dobro prošlo“, Emanuela Bernem pruža zadivljujući i dirljiv prikaz ove nezamislive avanture, ove dramatične, a ponekad i komične staze sa preprekama. Ovo je prvi roman koji je Emanuela Bernem napisala u prvom licu jednine.

Trideset godina je Selin vodio prepisku sa najuglednijim francuskim izdavačem: najpre kao autor u nastajanju, čije je "Putovanje na kraj noći" ostalo neprepoznato, a zatim kao ozloglašeni pamfletaš koga u posleratnoj Francuskoj niko nije hteo. Ovaj nesvakidašnji susret donosi nesvakidašnje razmene, u kojima Selin uporno, do poslednjeg daha, brani svoje delo, svoj književni stil i samog sebe kao radnika i "pronalazača". Značajna i kao istorijski dokument, prepiska rasvetljava političku klimu u Francuskoj pre i posle rata, kao i silnu želju da se po oslobođenju pošto-poto okrene novi list. Među ovim pismima nalaze se možda najžešće, najžučnije stranice koje je pisac ikad uputio svom izdavaču, a koje mu je izdavač s bezgraničnim strpljenjem oprostio samo zato što je bio siguran da ima posla sa književnim genijem - ili, Selinovim rečima "zlatnom kokom za narednih sto godina književnosti".

"Nije bilo gužve. Gotovo nikog, pa ni kroz grad, a imao sam te neke propusnice pa mi se moglo. Grad je ličio na onaj u kom sam rastao. Nekoliko kola je bilo na ulicama tek. I oni su imali propusnice. Nije taj narod odavno hrabar, a kamoli junački, pa da je izašao neko na svoju ruku da prkosi represiji. Represija plaši, mediokritete ponajviše, palanka je leglo mediokriteta. Leglo. Kao leglo zmija. Leglo, u administraciji zavaljenih, mediokriteta, gmizavaca, poleguša palanačkih, naskakuša..." Novi roman Saše Đurovića.

Nakon putovanja kroz koje nas vodi autor ove knjige, i čitalac je u prilici da bude bliži sebi. Neki ljudi shvate na vreme, neki kasno, a neki nikada da ne treba propuštati nemi dijalog sa sobom i tihi dijalog sa prirodom. Život nam prođe u čekanju onog za šta smo u mladosti mislili da je još rano a u starosti da je već kasno. Uvek imamo priliku za pravi trenutak, pre nego što ga izgubimo. Hajde da, kao Branko Vasiljević, ispijamo arhivska vina čekajući kasnu berbu.

Ruski roman je prikaz ličnog i kolektivnog potonuća, knjiga kakvu mogu da ispišu samo okolnosti i ujedno reportaža izvedena na živo, u dokumentarno-fiktivnom stilu po kojem je Emanuel Karer postao svetski prepoznatljiv.

U godini kad se obeležava 200 godina od rođenja Knez Mihaila, štampali smo knjigu koja sadrži 7 izabranih drama, koja svaka na svoj način, priča priču o ovom znamenitom vladaru Srbije. Obuhvaćeni su naši poznati pisci: Svetlana Velmar-Janković, Miodrag Ilić, Đorđe Maletić, Živorad - Žika Lazić, Miladin Ševarlić, Zorica Simović i Olivera Pantović Kolarić.

Knjiga Čovek po meri šinjela izdeljena je na poglavlja, od kojih svako ima za cilj da čitaocu približi neko vojvodi tipično uverenje, osećanje ili reakciju. Svako poglavlje počinje uvodom koji nije primarno analiza njegove ličnosti, ali jeste slika vremena u kojem je živeo i psihološko sredstvo povezivanja ličnog i kolektivnog narativa, koji su u ovom slučaju veoma bliski. Drugi deo svakog poglavlja je daleko više psihobiografski, ali i dalje pisan u emotivnom tonu vremena u kome je Mišić živeo.

Ovaj roman pisan je u prvom licu, a glavni junak je srednjoškolac, sa svim problemima tog doba: odvajanje od roditelja, "sukobi" sa starijom sestrom, škola i ocene, prve i prave ljubavi... Prema navodima izdavača, reč je o jednom drugačijem Albahariju, budući da roman ima i krimi zaplet, a možda će podsetiti i na Bulgakova ili pisce rado čitane u mladosti.

Izdavač je objavio pet dramskih tekstova Leonida Andrejeva (1871-1919), jednog od najznačajnijih pisaca takozvanog srebrnog veka ruske književnosti. Jovan Ćirilov, taj sveznadar pozorišne umetnosti, kaže: „Leonid Andrejev, tanan kakav se rodio, u takvim je vremenima preživeo tri pokušaja samoubistva, smrti voljenih žena i velike poraze posle trijumfalnih uspeha. Umro je kao emigrant, razočaran u Oktobarske promene. Prevodilac Novica Antić je izabrao drame iz raznih perioda. Drame Leonida Andrejeva, kao i njegova još popularnija pripovedačka proza, bile su izraz velikih stvaralačkih muka jednog kompleksnog ruskog intelektualca”. U knjizi su drame „Dani našeg života”, „Čovekov život”, „Anatema”, „Profesor Storicin” i „Pseći valcer”

„Pred sobom imamo monumentalnu i kompaktnu dramsku građevinu podijeljenu na deset komada, koja iznosi sveobuhvatni katalog ovdašnjih beščašća i detaljno prokazuje kriminalnu i nasilnu prirodu naše svakodnevnice. Ako je Paković, u brehtovskoj maniri, često u svojim komadima izvodio pisca na scenu, moglo bi se reći da je ovdje majstorski uveden režiser u tekst. Rezultat je vrhunska književnost. Dramsko stvaralaštvo Zlatka Pakovića predstavlja jedinstvenu odu nemirenju sa sudbinom.“

Knjiga sadrži sledeće drame:

Ibzenov „Neprijatelj naroda“ kao Brehtov poučni komad
Filosofija palanke, božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću
Othello, nezakonita liturgija
Kapitalizam, geometrijskim redom izložen
Don Kihot, ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva
Krleža, ili što su nama zastave i što smo mi zastavama da tako za njima plačemo
Vox dei, građanska neposlušnost
Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo
Crkva bosanska
Papa Franjo se hrva sa svojim anđelom

Dnevnički zapisi, za vreme karantina, dugogodišnjeg profesora novinarstva na FPN, Nede Todorović. Autorkina ambicija pokazala se kao nastojanje da se uspostavi makar i fragmentarna slika o haotičnosti koja je više izmicala poimanju nego što se ustaljivala. A bio je to i pokušaj oslobađanja od vlastitih teskoba, pritisaka, opsesija i stresova. Za autorku je bilo važno da se upusti u istraživanje stanja u kome se našla i ona sama. U spisateljskoj nameri bila je misaono najbliža ideji Virdžinije Vulf: „Ako ne kažeš istinu o sebi, ne možeš je reći ni o drugima“. Zato se autorkina istina o sebi i našla kao polazište za ono što se dešavalo u njenom vidnom polju, što je za nju bilo relevantno.

Antologija drama našeg dramskog pisca Miodraga Ilića. Deset žanrovski raznovrsnih dramskih tekstova koje je autor odabrao za ovu knjigu, u celosti dokazuju, da svaki dramski rukopis predstavlja celovit, zaokruženi isečak iz života odabranih dramskih junaka. Drame su nastale u različitim vremenima, ali ih određuje zajednički imenilac: moralni stav koji pripada današnjem vremenu, ali koji nije u suprotnosti sa osnovnim humanističkim načelima.

Drama „Jare u mleku“ ruskog pisca Jurija Poljakova je urnebesna i oštra ruska satira u kojoj se oslikava današnje vreme kada „slušamo pevače koji nemaju glasa, a naš život određuju političari koji za vreme svog rada nisu doneli nijednu ispravnu odluku“. Junak Poljakoovog romana `Jare u mleku` odlučuje da napise knjigu u kojoj nema ama baš ni jednog jedinog slova ali je svežanj papira toliko debeo da se niko ne usudjuje od `književne` i ostale javnosti da kaže bilo šta loše o knjizi koju nije ni čitao.Knjiga je podržana od književne kritike i `stručne`javnosti. Sve u svemu glavni lik u knjizi ubira sve nagrade i počasti koje idu uz iste - da do kraja romana niko, ama baš niko knjigu koju je ovaj, kao napisao, nije-ni otvorio. Zaplet toliko smešan da ćete se glasno smejati ...

Knjiga izabranih drama poznatog ruskog dramskog pisca Nikolaja Koljade, koje je priredio i preveo Novica Antić. Deset odabranih drama (Poloneza Oginskog, Lažljivica, Praćka, Kokoška, Murlin Murlo, Violine daire i pegla, Bajka o mrtvoj carevoj kćerki, Šuplji kamen, Zlatna zmija i Velika sovjetska enciklopedija) po prvi put u prevodu, u jednoj knjizi. Da citiramo pisca: "Nadam se da ćete i vi, dragi moji čitaoci u Srbiji, pročitavši ovu knjigu, pustiti neku suzu ili se nasmejati, kao i ja, dok sam pisao te drame. I ja ću, onda, biti srećan."

"Mnoge priče počinju opisom karakterističnog šarma malih gradova. Grad u kom sam rastao je, moguće, imao neki šarm, ne znam koliko karakterističan. Možda sam zaboravio.. Palanka k’o palanka, makar u vrijeme mog odrastanja. Palanka koja je tekla kolotečinu. A i ta palanka tad je bia velegrad za isti taj grad kasnije. Grad čine ljudi.
U „gradu“ je ruralna svijest postala dominantna pa ne ispunjava elementarni uslov taj prostor da bi se tretirao kao grad. A nekad jeste, ispunjavao taj uslov. Bio je to grad, u provinciji. Istine radi ima malih gradova sa šarmom karakterističnim. Plzen je takav grad. U Plzenu sam boravio jedne zime, baš onda kad su se civilizovano odvojile Češka i Slovačka. Pa i u Vojvodini ti gradovi neki, imaju taj karakterističan šarm. Oni mali kao Titel, a pogotovo oni veći, kao što je Sombor.
„Karakteristični šarm malih gradova..“ Ekvivalentno zakonu malih brojeva.. ili ne? I u karakterističnom šarmu malih gradova prošlost je jedino izvjesna. I nepromjenjiva je. Štivo je ovo, u većini, o prošlosti jednoj. O prošlosti jednoj, socijalnoj, individualnoj.
Nije „portret umetnika u mladosti“. Štivo je ovo o prošlosti jednoj sociološkoj, psihološkoj. O prošlosti ambijentalnoj pogotovo. Filmskoj prošlosti. O prošlosti svakovrsnoj."

Prvi roman Danka Ćosića. Odličan politički triler iz doba bivše Jugoslavije. Tajne službe, špijunske igre velikih sila oko SFRJ. U duhu velikih majstora Le Karea, Ladlama i Forsajta.

Po sećanju se hoda kao po mesečini - to je Crnjanski, i sam junak ovog romana, znao bolje od drugih. Otuda izvesna blagost u autorovim sećanji ma kojima nije dozvoljavao da sasvim predju u svedočenja...Ali Memoroman i nije knjiga o živima. To je, uglavnom, knjiga mrtvih....

"Monografija Izuzetni parovi Srbije XX i XXI veka druga je po redu, posle monografije Izuzetne žene Srbije XX i XXI veka, u ediciji Druga strana istorije.

Ediciju je inicirala gospođa Madlena Zepter, izdavač, inspiratorka i finansijer projekta. Radu na knjizi prethodilo je dugotrajno, brižljivo istraživanje: intervjui sa akterima, razgovori sa članovima njihovih porodica, pregledanje prašnjivih arhiva i zaboravljenih materijala iz legata, zavirivanje u dokumenta i prepiske, traganje za požutelim biografijama u bibliotekama, čitanje ranije objavljenih intervjua… Za autorke to je bilo uzbudljivo, atraktivno putovanje, svojevrsni vremeplov u našu bližu prošlost uz pomoć dostupne literature i svedočenja savremenika o jednoj manje poznatoj, često skrivenoj, ličnoj istoriji odabranih parova."

www.nedeljnik.rs

Antologija savremene francuske drame u izboru teatrologa Jovana Ćirilov. On je kazao i da "Pre i posle Balkona" predstavlja i svojevrsnu malu istoriju ili hroniku "našeg odnosa prema francuskim dramama" i njihove uloge u domaćim pozorištima.

U romanu „Pesma o večnoj seti“ Vang Anji postavlja Šangaj kao jednog od aktera priče, kao živi subjekt i nosioca bezbroj značenja za likove u knjizi, kroz različite istorijske momente. U njenom romanu, istorijski, fiktivni, lični, društveni, umetnički i surovo realni Šangaj oživljavaju stapajući se u jedan identitet koji na neki način postaje glavni lik u knjizi. Ona se zapravo poigrava idejama predodređenog, datog i neizbežnog, prikazujući kako grad kroz svoje istorijske i kulturne promene oblikuje, gazi i ponovo stvara likove i njihove intimne živote, dok oni opet svojim izborima i prateći neki svoj unutrašnji glas prolaze kroz njega i oblikuju ga nekom svojom percepcijom i estetikom. Iako se Vang Anji ne bavi eksplicitno političkim okolnostima, eho političkih zbivanja je konstantno prisutan, na tih, diskretan i suptilan, a opet razarajući način u „malim“ životima stanovnika Šangaja. Još jedan odnos kojim se autorka u knjizi bavi jeste odnos javnog i intimnog i na neki način pokazuje kako su se stanovnici Šangaja kroz XX vek borili da stvore svoje male svetove daleko, uprkos i unutar opštih društvenih zbivanja.