SAVREMENI ROMAN

Između redova jednog opsesivnog monologa šezdesetogodišnje Šarlen koji upućuje ćerci odvija se istinski roman. Tim beskrajnim telefonskim razgovorom dominira portret jedne usamljene i razvedene, krhke i potencijalno bipolarne žene, majke koja ujedno i priželjkuje i odbija pažnju svoje dece, a naposletku i žene u najboljim godinama koja bi posle razvoda volela da živi onako kako dotad sebi nije dozvoljavala.

Autorka, koja je po struci i psihoterapeut, piše direktno i bez suvišnih ukrasa. Uspeva da ostane objektivna i uzdrži se od komentara, puštajući čitaoca da sam stekne uvid u psihološko stanje junakinje.
Teme: Knjiga istražuje "opšta mesta" odnosa majka-ćerka, starenje žene koja želi da živi po svojim pravilima, i tanku liniju između brige i opsesije.

„Tata me je zamolio da mu pomognem da okonča sve. Ponavljam ovu rečenicu u sebi; zvuči čudno. Šta tu nije baš tačno? „Tata“ i „okončati sve“?“
Krajem 2008. godine, u 88. godini života, otac Emanuele Bernem je hospitalizovan nakon moždanog udara. Kada se probudio, oslabljen i zavisan, ovaj čovek, radoznao u vezi sa svim i strastven prema životu, zamolio je ćerku da mu pomogne da umre.
„Kako mogu ovo da prihvatim? I šta uopšte znači „pomoći nekome da umre“?“
Sa romanom „Sve je dobro prošlo“, Emanuela Bernem pruža zadivljujući i dirljiv prikaz ove nezamislive avanture, ove dramatične, a ponekad i komične staze sa preprekama. Ovo je prvi roman koji je Emanuela Bernem napisala u prvom licu jednine.

Nakon putovanja kroz koje nas vodi autor ove knjige, i čitalac je u prilici da bude bliži sebi. Neki ljudi shvate na vreme, neki kasno, a neki nikada da ne treba propuštati nemi dijalog sa sobom i tihi dijalog sa prirodom. Život nam prođe u čekanju onog za šta smo u mladosti mislili da je još rano a u starosti da je već kasno. Uvek imamo priliku za pravi trenutak, pre nego što ga izgubimo. Hajde da, kao Branko Vasiljević, ispijamo arhivska vina čekajući kasnu berbu.

Ruski roman je prikaz ličnog i kolektivnog potonuća, knjiga kakvu mogu da ispišu samo okolnosti i ujedno reportaža izvedena na živo, u dokumentarno-fiktivnom stilu po kojem je Emanuel Karer postao svetski prepoznatljiv.

Drama „Jare u mleku“ ruskog pisca Jurija Poljakova je urnebesna i oštra ruska satira u kojoj se oslikava današnje vreme kada „slušamo pevače koji nemaju glasa, a naš život određuju političari koji za vreme svog rada nisu doneli nijednu ispravnu odluku“. Junak Poljakoovog romana `Jare u mleku` odlučuje da napise knjigu u kojoj nema ama baš ni jednog jedinog slova ali je svežanj papira toliko debeo da se niko ne usudjuje od `književne` i ostale javnosti da kaže bilo šta loše o knjizi koju nije ni čitao.Knjiga je podržana od književne kritike i `stručne`javnosti. Sve u svemu glavni lik u knjizi ubira sve nagrade i počasti koje idu uz iste - da do kraja romana niko, ama baš niko knjigu koju je ovaj, kao napisao, nije-ni otvorio. Zaplet toliko smešan da ćete se glasno smejati ...

Po sećanju se hoda kao po mesečini - to je Crnjanski, i sam junak ovog romana, znao bolje od drugih. Otuda izvesna blagost u autorovim sećanji ma kojima nije dozvoljavao da sasvim predju u svedočenja...Ali Memoroman i nije knjiga o živima. To je, uglavnom, knjiga mrtvih....

U romanu „Pesma o večnoj seti“ Vang Anji postavlja Šangaj kao jednog od aktera priče, kao živi subjekt i nosioca bezbroj značenja za likove u knjizi, kroz različite istorijske momente. U njenom romanu, istorijski, fiktivni, lični, društveni, umetnički i surovo realni Šangaj oživljavaju stapajući se u jedan identitet koji na neki način postaje glavni lik u knjizi. Ona se zapravo poigrava idejama predodređenog, datog i neizbežnog, prikazujući kako grad kroz svoje istorijske i kulturne promene oblikuje, gazi i ponovo stvara likove i njihove intimne živote, dok oni opet svojim izborima i prateći neki svoj unutrašnji glas prolaze kroz njega i oblikuju ga nekom svojom percepcijom i estetikom. Iako se Vang Anji ne bavi eksplicitno političkim okolnostima, eho političkih zbivanja je konstantno prisutan, na tih, diskretan i suptilan, a opet razarajući način u „malim“ životima stanovnika Šangaja. Još jedan odnos kojim se autorka u knjizi bavi jeste odnos javnog i intimnog i na neki način pokazuje kako su se stanovnici Šangaja kroz XX vek borili da stvore svoje male svetove daleko, uprkos i unutar opštih društvenih zbivanja.