ROMANI

Nagrada Isidora Sekulić

Poslednji argonaut je živ, zanimljiv i uzbudljiv antropološki triler. - Petar Pijanović

U romanu Poslednji argonaut, u polifoniji sudbina, vremena, ideja, u vavilonskoj vrevi jezika, glasova, melodija, krika, tepanja, pokazana je sva nakaznost i lepota sveta. Onaj ko putujeka Itaki, kao Odisej, misli da je, videvši Troju, video sve. Potraga za Zlatnim runom je putovanje u suprotnom smeru. Argonauti idu ka neviđenom i slućenom. Duboko veruju da je njihova iluzija stvarnija od stvarnosti. Konstantin Kon, pisac i pripovedač u Poslednjem argonautu krenuo je njihovim tragom. - Ana Stišović Milovanović

Gatalica u Poslednjem argonautu evocira mit o piscu, o njegovom služenju kulturi sećanja, moći da rememoriše izgubljeno i povrati našu strast i naš život. - Jovan Zivlak

Poslednji argonaut je autobiografski roman. To je unutrašnja, intimna, moguća i sanjana biografija duše, mašte, biografija snova. Autor ne piše u prvom licu, ali čitalac, uvučen u vrtlog prostor-vremena kroz niz sjajnih priča, neminovno pomišlja da autor piše o sebi, kao što svako pravo umetničko delo govori prvo o onome ko ga je stvorio. - Velibor Žitarević

„Kako prevoditi grčku peoziju, to je danas poslednje pitanje s kojim mora da se suoči svaka savremena kultura. Pred svakim prevodiocem ove poezije, ne treba obilaziti, stoji ništa drugo do gola muka. Kako pronaći pogodno stajalište za
poeziju koja je, kako je rečeno, bila i lirika, ali i kletva, obaveštenje, poklič i poziv na boj? Jedino se to može učiniti radikalnom promenom stihovnog obrasca, karaktera prevedene poezije i razno vrsnom upotrebom leksike. Tek takav pristup
ima šanse da Helene prikaže onakvima kakvi su zaista bili – kao gospodare i žonglere mnogih čuvstava kojima barataju u isto vreme.“

Aleksandar Gatalica

Roman Aleksandra Gatalice Nevidljivi alegorijska je pripovest o istoriji moderne umetnosti oblikovana u posebno teškom trenutku kada je svet zahvatio rat. Ni danas nije razjašnjena sudbina moderne umetnosti, kao ni to da ona nešto govori i o savremenom čoveku, što je posebno teško prihvatiti. Gatalica u romanu postavlja pitanje kako je posle prve izložbe impresionista 1874. došlo do tako neočekivanog razvoja modernog slikarstva koje je dočekano sa prezirom i ismevanjem. Nevidljivi se razvija kao pravi bildungsroman o karakterima koji od malih igrača epohe postaju kontrolori istorijskog toka umetnosti.

Roman Nevidljivi napisan je u 33 pisma koja dr Dimitrije Gerasimović Gerasim iz bolesničke postelje, počev od 1953. godine, šalje svom mladom prijatelju u Čikago i u kojima otkriva svoju ulogu u najvećoj umetničkoj zaveri veka.

To nisu uobičajeni tragovi prepiske, već epistole koje obuhvataju opis epohe, događaja, razmišljanja i, naravno, grade snažan romaneskni zaplet. Na srpskom jeziku tako se pojavio roman u pismima u kojem su pored fikcionalnih karaktera, junaci i Mark Šagal, Andre Deren, Pablo Pikaso, Salvador Dali... Tako se u Nevidljivima već začeo onaj dijalog sa umetnicima koji je Gatalica u Velikom ratu nastavio sa Gijomom Apolinerom, Žanom Koktoom, Fužitom, Manom Rejom, Kiki sa Monparnasa...

Šta je istorija? Neko je shvata kao orijašku silu koja lomi narode, briše pokrete, uništava ili inauguriše dobre ili loše ideje, svejedno, silu koja u osnovi nema veze s ljudima samim. Drugi, poput Lava Tolstoja, kažu da je istorija podvodačica koja traži ljude prekomerne, ljude s one strane normalnog postojanja da bi od njih načinila marionete povesti, koji će narode voditi u pobedu ili češće u propast.
Junaci ove knjige, svi odreda, imaju treći pogled na istoriju. Oni na povest gledaju kao na složni rad ogromnog mnoštva malih ljudi, zapravo svih koji su oduvek živeli, od kojih svi imaju ličinku istorije u svom malom i efemernom genomu, larvu koja udruživanjem s nebrojeno mnogo drugih ličinki može da porodi leptira istorije – crnog ili belog svejedno.

– iz Uvoda

Postoje različite književne teorije o tome šta se dešava na relaciji pisac-čitalac, to jest, kakav je čitaočev horizont očekivanja. Da li je sama knjiga objekat lepote, ili je to štampani tekst? Pisac ovog predgovora veruje u lepotu samih knjiga, pa i u lepotu prelomljenog teksta na stranicama, ali ne veruje u to da je to atribut lepote same književnosti. Ono u šta pisac ovih gotskih priča veruje jeste ono što je sadržaj fenomenološke teorije u recepciji književnosti.
Jednostavno rečeno: čitalac dobija tekst kao predložak za maštanje i pravljenje slika u svojoj glavi. Pisac takođe ima svoje slike kada piše knjigu i on ih na najprecizniji način saopštava lepim tekstom.

Čitalac, međutim, svaki za sebe, ima svoje slike u glavi dok čita knjigu. Nema dva ista čitaoca i nema dve iste vizuelne predstave književnosti.
Tu negde, u tim slikama, stanuje i književni strah. Čime se on meri?

– Iz Uvoda

Gospodin Astrik imao je neobičan šešir. Nije više bio siguran kako je s tim čudesnim šeširom sve počelo. Kupio ga je još u prošlom veku u najčuvenijoj šeširdžinici u Lon¬donu, kod „Loka“ u ulici Sent Džejms. Slagao mu se s omiljenim frakom svilenih revera. Cilindar je bio golubije boje, sa sivom trakom po obodu. Probao ga je, name¬stio malo ukoso na čelo i kupio. Nekoliko dana kasnije saznao je njegovu tajnu. Dok ga je nosio na glavi, mogao je da čuje tuđe misli. Ušao bi tako u kočije i saznao da se kočijašev sin opija i da je opet odbegao sa nekom musavom devojkom; da kočijaša boli zub, pa onda opet da je ta devojka možda Ciganka... Začudio se isprva koliko su ljudske misli zbrkane. Konji su bili jednostavniji, mada dosadni. Razmišljali su samo o zobnici i senu u njoj. Neke je bolela noga, a jedno kljuse je patilo kao da ima početak pneumonije. Njegov kočijaš još ništa nije znao o tome, ali gospodin Astrik jeste. Dok je izlazio sa svojim čudesnim šeširom, pred njim se niko nije mogao sakriti.

– Iz priče Šešir i njegov sluga

Pandemija je. Die Pandemie, ovako izgovaraju ovu strašnu reč u Nemačkoj. La pandémie, kažu je na francuskom. Kroz prozor gledam proleće. To je prvo čega se sećam u živim slikama na početku ovih smutnih i zbunjujućih događaja. Proleće ne zna za epidemiju, a ona ipak pokreće mračne tokove lјudskog taloga. Šezdeset dana jedem ostatke iz konzervi, mrvice hleba i proklijali krompir. Problem dvojnika jeste to što i jesu i nisu mi, a naš – što i jesmo i nismo oni. Svi smo tu polutani, a niko celina. Ne pomažu tu mnogo istočnjačke mudrosti o celom iz više organskih delova, niti zapadnjačke ideje o mašini kojoj svi delovi rade kao skladna celina, koja postiže, samohodno, sve veću i veću brzinu u odnosu na nezainteresovan krajolik kroz koji juri.Svi smo mi izbeglice, svi smo mi antikomunisti. Nekom je antikomunizam kao šajkača s kokardom, pa se s njom na glavi pojavlјuje na svakom srpskom veselјu i u kolo hvata; drugom je antikomunizam kao loša krvna slika, koja uporno pokazuje pad crvenih krvnih zrnaca, ma koja terapija da se preduzima.Svi smo mi ubogi slepci. Kako ćemo mi iz našeg lazareta za leprozne da podignemo Beograd. Svi smo mi groblјe, svi do poslednjeg smo palančani sveta…Svi smo se lišili lažnih nada – osim jedne. Nadali smo se, ludo, da će naši dvojnici umreti što pre, jer su nasledili naša načeta tela i olupine naših ideja u glavi, te da ćemo mi onda dobiti priliku da se iznova predstavimo svojoj deci.

Doktor Petini zaista pobuđuje režnjeve belih moždanih ćelija u kojima je zapamćeno sve što je ikad bilo i ikad se zbilo. Ali istraživanja još idu više šumom nego drumom, te svi mi nalikujemo opitnim kunićima koji su pristali da s njim sklope ugovor zbog radoznalosti, samoće ili lude nade da će u nekoj od istorija, kao zalutalu decu, pronaći i svoje bližnje i zaista moći da ih dodirnu. Putnici se, dobri gospodine, otiskuju u neko od svojih potpunih sećanja na povesno vreme. Otvaraju ga kao policu biblioteke. Ali, ova knjižnica ima i mračnu stranu.

Niko ne zna kuda će otputovati, koliko će na putu provesti i, što je najvažnije: niko ne zna s kakvim će se opasnostima suočiti. Jer, izvinite ako vas to vređa, potpuna slika jednog prostor-doba nije neka od maštarija vas literata, već život sâm, u kojem ima i ubica, i secikesa, i dželata, da, i bolesti, stradanja, i tek ponegde, tako malo, sasvim malo sreće. Zbog to malo sreće svi smo pristali da se otisnemo na neko od putovanja. Pa i ja.
(Juzef Kasper protagonisti romana Poslednji argonaut)