Objavljena 1913. godine Vinaverova predratna zbirka „Priče koje su izgubile ravnotežu” nalazi se u okviru ranog piščevog korpusa. Ona zauzima znatno mesto u kontekstu oblikovanja stvaralačke poetike koja teži izrazitije antitradicionalnim, poetički „anarhičnim”, avangardnim književnim ostvarenjima. Između poetskog i proznog izraza, moderne i avangarde, tradicije i inovacije, mitološko-fantastičnih okvira i stvarnosti, ova zbirka kratkih priča izmiče preciznim klasifikacijama i gubi ravotežu konvencionalne nedvosmislenosti – žanrovske, stilske, fabularne, semantične. Vinaverove „Priče” stoje na graničnoj poetičkoj poziciji i epohalnoj razmeđi, nagoveštavajući put kojim će autorova, ali i – šire posmatrano – srpska proza krenuti u narednim godinama i decenijama.
Priče i putopisi iz Srbije i sa bivšeg jugoslovenskog prostora. Majstor naracije, bez obzira na to da li je reč o narativnim eksperimentima (s tim što su Priče koje su izgubile ravnotežu ostale u Ranim radovima), ili pak o putopisnim i reporterskim zapisima, Vinaver je u svakoj prilici majstor pričanja. U ovom korpusu izuzetno otkriće su putopisi pisani sa putovanja prostorima Mediterana.
Evropske su putopisne teme. Knjiga koju čine blistavi esejističko-narativni zapisi i reportaže sa putovanja po Rusiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Češkoj, Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj.
