ROMANI

Autor, ovenčan Ninovom nagradom, u ovoj zbirci donosi priče koje hrabro pomeraju granice savremene proze.

Pištalove pripovetke istovremeno su suptilne i mračne, razigrane i drsko moderne. U njima se prepliću uticaji različitih umetničkih izraza — od likovne umetnosti i muzike, preko filma, do jezika reklame i video-spotova. Svaka nova priča menja oblik i pristup, odbijajući da se uklopi u jednu prepoznatljivu šemu.

Autor se neprestano preobražava iz teksta u tekst, ispitujući mogućnosti pripovedanja i same granice forme. Ipak, uprkos formalnoj raznolikosti, jedno ostaje postojano: snažna, precizno usmerena emocija koja nosi svaku priču.

Ova zbirka može se čitati kao unutrašnja potraga, intimni obračun sa skrivenim strahovima i željama — svojevrsna borba sa sopstvenim senkama u zamršenim prolazima ljudskog srca.

„U pričama zbirke Kraj veka reč je i o ritmu u kome se kotrljaju rečenice i pripovesti. Njih, u suštini, spaja postupak građenja slike. Priča je za Pištala samo okvir za mogućnost, čiju lakoću, ili vilenost, omeđuje, ipak, san. On računa na kanale bajkovitog u strukturi čitaoca i zato inkarnira bajku kao mogućnost za čitanje. Paralelno sa nedvosmislenim detaljima fabule, glavni događaji ovih priča zbivaju se i dalje u rečenicama, čije su slike, počesto, odrazi poetičkih detonacija. Slikovno se iskazuje kao preosmišljena duhovnost, kao jedno od utočišta savremenog proznog izraza. Preosmišljava se opažajno putem neuočenog, onog što potiče iz nestvarnog. Slikovnost svake rečenice, pa i njenih delova, stvara kod čitaoca utisak da je svet ’realnog’ samo magistrala na kojoj se sustiču i razilaze nizovi svetova.“
– Nenad Šaponja

„Kao u pesničkoj zbirci ove različite priče vezuje isto osećanje i način upotrebe jezika. I prisustvo metafizike u infantilnoj maštovitosti.

Tamna, demonska, groteskna vizija iskazana karnevalskim, prazničkim književnim postupkom. I kada jednu od svojih priča, postmodernu evokaciju biblijske legende o Kainu i Avelju, završi rečenicom: ’Spetljali su se konci marioneta’ – mi znamo da je pesnik, prerušen u proznog pisca, na lapidaran način, kroz formu književne igre, izrekao najdublju istinu o našoj savremenosti, o kraju veka.“
– Mihajlo Pantić

Slikovne partiture sa naličja sna

I nakon više od tri decenije od svoje pojave, knjiga Manifesti jednako intrigira pažnju duhovno radoznale publike i pokazuje se kao jedna od najznačajnijih knjiga srpske književnosti osamdesetih.

Na tragu specifičnog poetskog pisma, zagledani u nemoguće, poput prevratničkih književnih pokreta s početka XX veka, glasovi koji čine ovu knjigu, u odelima moćne ekspresije i čarobne atmosfere, najavljuju ovovekovna blistava dela Vladimira Pištala – romane Milenijum u Beogradu, Sunce ovog dana i Tesla, portret među maskama.

„Taj govor protiv očiglednosti, nemirenje sa unapred zadatom, materijom određenom stvarnošću, samo potvrđuje da književnost uvek u dobroj meri biva nešto drugo. Pištalova, to drugo uporno apostrofira. Za njega je jezik samo sinonim za vrh ledenog brega.“
– Nenad Šaponja

„Svaka njegova rečenica je poetički zasnovana kao stih.“
– Slobodan Blagojević

„Jednom rečju, cijela raskoš slika grotesknih, pomjerenih, iskošenih, ali i istančanih, lirski produhovljenih, mnoštvo realizovanih metafora, maštenskog vezivanja znanih sastojaka stvarnosti u neznane i halucinantne prizore, duh krajnje precizan u bilježenju ovog tu i pustolovan u posezanju za onim tamo, onim zaumnim, onim ’zaočnim’, kako bi kazala Marina Cvetajeva.“ – Marko Vešović

„Svet Pištalove proze svet je karnevalskog izobličenja, razdešenosti, čiste energije, melanholije i radosti. To je svet prozaične, lebdeće, akvarelne slike.“ – Mihajlo Pantić

Izvorne emigrantske priče, pri čemu emigranti potiču iz različitih naroda i sa različitih kontinenata, a pričaju o svetu koji je stvarniji u prozi nego sam po sebi.

„Čitalac, čitajući ove priče, privremeno prestaje da bude ’on’. Okrećući stranice, on postaje neko drugi i tako živi mnoge živote. Čitanje tako postaje prvo i najvažnije od svih putovanja.

Sa ruba anegdote, katkad nagnuti nad samom provalijom sveta, Pištalovi junaci (’ti uobličeni delovi ništavila’) pričaju o onim ličnim istinama koje ’greju krv’. Pripovedaju, zapravo, svaki, o najbitnijim tačkama vlastite emotivnosti. Iza svake povesti, iza kaskadnog niza događajnog, otkriva se emotivnost kao potka celine. Smisao se, tako, otkriva u doživljenom, koje se predstavlja kao najfundamentalniji sloj stvarnosti.

Sama tematska mondijalistička šarolikost, koja prati ovo ljuljanje duša u zamci usamljenosti, viđena kroz naočari ironije, često biva razotkrivena u optici egocentričnosti bića i etnocentričnosti naroda.“
– Nenad Šaponja, Politika

„U Pričama iz celog sveta Pištalo obilazi ovu kuglu od Nigerije do Beograda, od Las Vegasa do Kine. Rat je pohranjen u arhivi sećanja, ili ponegde neumoljivo stoji kao regulator odnosa, ali nije više središte. Ovoga puta, sa svešću onog koji je uvideo da se ’svugde svašta događa’, Pištalo obilazi svetsku galeriju likova, tu izložbu čudesa, i ne libi se da bude ciničan. Kao da je vreme tugovanja nad ništavilom prošlo, odnosno kao da se došlo do saznanja da ne vredi mnogo tugovati, da je svaka rezignacija jalova, pa onda dajte da se bar, gorko, nasmejemo.“
– Dragana Besara, Reč

Dobitnik Ninove nagrade.

JEDNOSTAVNOST JE MOĆNIJA OD SOFISTICIRANOSTI!

„U predgovoru sam napisao da su od moja tri grada – Sarajeva, Mostara i Beograda – uništena dva. U međuvremenu je i Beograd bio bombardovan. Ove priče govore o narastanju zla.

U nekima od njih prikazan je svet od pre rata. Karakteriše ga prisilna naivnost. O zlu se nije smelo govoriti. Zato naš tadašnji život i nije bio stvaran. Ipak ljudi su imali utisak da su zaštićeni. Možda ćete primetiti da se u ovoj knjizi o izvorima autoriteta, kao što su vojska i policija, govori bez entuzijazma. Kad su ratovi došli, nagledali smo se kukavičluka u formi junačenja. Mnogi nisu imali ni simpatije ni mentalne snage za iskrenost. Nežno su nabrajali boje carevog novog odela. Retki su viknuli – Car je go!

Kao svaki pisac u ovim pričama sam tražio način da progovorim o stvarima o kojima nisam znao kako. Najvažnije saznanje ove knjige je da postmodernističke igre mogu zaključati pisca u večnu nezrelost… ako se ne suoči sa stvarnim svetom… Drugo saznanje je da čovek, kad shvati da je nezaštićen, postaje ponovo rođen. Treće – onaj ko odbija da prepozna zver u sebi biva pojeden. Kao sredstvo suočavanja, jednostavnost je moćnija od sofisticiranosti. A najvažnije saznanje jeste da onaj ko ne ispriča svoju priču ostaje pod večnim starateljstvom drugih.“
– Iz autorovog pogovora

„Stalnost Pištalovih opservacija na marginama sveta konačnih stvari dobija novu dimenziju kada se sukobi sa fenomenima spoljašnjeg koji u velikoj meri personifikuju zlo, te najavljuju i određuju politička, ratna i pararatna zbivanja u zemlji njegovih junaka, a sama priča pokazuje se kao jedina ’sigurna’ stvarnost u kojoj je oštro suprotstavljena imaginacija bajkovitog sa surovošću istorijski stvarnog.“
– Nenad Šaponja

Dobitnik Ninove nagrade.

Stvarnost ostaje ružno pače, ako je pažnja ne pretvori u labuda.

Vladimir Pištalo jeste danas jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, a njegova dela, pre svega romani Tesla, portret među maskama i Milenijum u Beogradu, prevode se, ili su već prevedena, na dvadesetak svetskih jezika.

Roman Venecija sasvim na vrednosnom i smisaonom tragu ovih već kanonskih knjiga srpske književnosti, otvara nam i neke nove horizonte. Venecija je jedan od najneobičnijih romana naše književnosti upravo zbog svoje komunikacione platforme. Pisana u tananom procepu između bildungsromana i knjige metamorfoza, ona iznosi pred čitaoca jednu duboko ličnu priču intelektualnog odrastanja i poetskih metamorfoza.

Pištalova Venecija pokazuje onu brodelovsku ljubav za Mediteran. Kroz knjigu o promeni, knjigu o obrtanju svih značenja u karnevalu, autor posmatra Veneciju na ozarenim licima ljudi iz celog sveta.

Pisana između načela da je „ceo svet zaključan, a ključevi se ne vide“ i da je „metafora alatka stvaranja koju je Bog zaboravio u svetu“, Venecija predstavlja drugi svet u ovom svetu, u remboovskoj „nenastanjivoj strani vazduha“. Ona je metafora duhovne potrage, naš Roman o Čarnojeviću za dvadeset i prvi vek, omaž Felinijevim svetim ludama, omaž Kazanovi, koji je trčao maraton kroz tela žena. Poput himere samog grada i roman Venecija je začudna sinkretistička mešavina, književni odgovor na postojanje ove „plutajuće bajke“.

Pred nama je, dakle, duboko najličnija knjiga najpoetičnijeg srpskog pisca.

– Nenad Šaponja

Dobitnik Ninove nagrade.

Epistolarni roman toka književne svesti.

Pred čitaocem je knjiga koja našu književnost čini odista velikom.

Smeštajući Andrićevo delo usred ličnog književnog mita, Pištalo je svoju priču o pojačanoj sadašnjici ispisao kao pismo Andriću.

Putopis iz sveta Andrićevog književnog dela, kombinovan je sa izveštajem iz našeg sveta koji prati sunce ovog našeg dana. Nalazeći se usred „propagandne kiklopizacije današnjice“, autor podiže svoju tačku posmatranja i otvara nam analitičke i poetičke prozore, kako prema jednoj književnoj svesti i njenom istorijskom kontekstu, tako i prema projekciji te svesti u ovom vremenu.

Beskompromisno demonstrirajući etiku književne odanosti, ali istovremeno i etiku odanosti književnosti, pripovedanju sveta, Pištalo razgovara sa Andrićem na način blizak onome na koji je mladi Andrić vodio „Razgovor sa Gojom“.

Ovaj epistolarni roman toka književne svesti, pisan je kroz tuđu svest. Usred mreže britkih asocijacija, zamaskiran je u manifestni govor eseja koji u sebi sadrži skrivenu i zbirku priča i zbirku pesama i putopis. On čitaoca izveštava o Andrićevim prozorima u svet i svest iz panoptikuma, cirkusa i knjiga; o književnim prozorima u strast i u tajnu žene; o onome što zaista jesu mitski heroji njegovog doba; o Gavrilu Principu i „Mladoj Bosni“ kao društvenoistorijskom kontekstu nepravde poslednjeg kmetstva u tadašnjoj Evropi; ali i o istini današnjeg sveta i njegovog neokolonijalnog ustrojstva u kome „usrećitelji traže od usrećenih da se odreknu sopstvenih očiju“.

Lociran između konkretnih vremena, Andrićevog i našeg, i bezvremene književnosti, ovaj današnji Pištalov razgovor sa Andrićem, uz korištenje duše kao lampe, pokazuje kako je moguće književno, jezikom slika i emocija, govoriti i o književnosti i o vremenu u kome se govori.

I zaista, nakon čitanja ove knjige, ispisane kao savršeno odsvirana kompozicija, ni čitanje Andrića neće biti sasvim isto. – Nenad Šaponja

Nagrada Beskrajni plavi krug 2023.

Knjiga o ženi, o Boki, o svetu.

„Nadživljavajući pobeđujem.“ – Marko Aurelije

Pesmu o tri sveta vodi velika i hrabra mašta. Ona pravi širok kulturološki zahvat, od baroka – doba ranog prosvetiteljstva, masovnog ropstva i građenja svetskog sistema, pa sve do Napoleonovog osvajanja Perasta. Vladimir Pištalo ima redak dar za razumevanje drugih kultura. On prepevava istoriju.

Ovo je priča o Evropi, Africi i Americi. O Veneciji, Tunisu i Salemu. O vatrama i suknjama. O prolasku vremena. O muzici. O galiotima i galebovima. O gusarima pod zaštitom države. O ludilu, o vešticama. O divljacima i čipkanim kragnama. O imperiji. O gospodarima i učiteljima.

Ovo je antikolonijalni roman.

Venecijanci nisu snosili posledice svojih postupaka. Nije bilo sunca ako kažu da ga nema i mesec se sa njihovim umom menjao. Morali smo prilagoditi svoje znanje tuđem neznanju o sebi. Cinična naivnost nam je bila utočište.

Ovo je saga o bačenosti u postojanje. O univerzalnosti. O partikularnosti.

Svud unaokolo Kiklopi su proglašavali svedočanstva svog jednog oka. Ja sam bila Sveti Sebastijan. Mesto strela po telu su mi se otvorile oči. Videla sam drugu stranu svega.

Pesma o tri sveta vraća glas ženi izbačenoj iz istorije. Srpska književnost nema junakinju sa kojom je tako lako identifikovati se kao što je Ozana Bolica.

Bila sam puna svoga života, čudnog života bez primera. Trebalo je da budem Penelopa, a bila sam Odisej. Jesam li izmislila svoj život kao izvesni gospodin koji se načitao knjiga i uobrazio da je vitez, pa je sa brijačkim sudom umesto šlema pošao u svet?

U spoljnom svetu Ozana je robinja. U unutrašnjem svetu ona je radoznala, darovita, mudra i čulna.

„Najzanimljivija i najjasnija priča o Tesli dosad ispričana.“

POVEST O ILUZIJI PROGRESA KOJA JE ZAMENILA ILUZIJU BOGA

Svet se manje promenio od Platona do Teslinog rođenja nego od Teslinog rođenja do njegove smrti. Teško je ne biti fasciniran pričom o istorijskom iskoraku od homerskog guslara do letenja na plavom zraku energije – za samo jedan ljudski vek! Ovaj roman kombinuje fresku i ikonu, sagu i intimu. Teslina biografija je nadahnuta hronika jedne od najvećih promena u ljudskoj istoriji, u nekoliko zemalja, na dva kontinenta.

Povest o Tesli je priča o povesti epohe. U Budimpešti je stavljao gumu ispod kreveta da izbegne vibracije. Bio je simbolist i dekadent pre Dežesenta i barona De Monteskjea. U grozničavoj nesanici i bljesku munje u laboratoriji bio je futurist pre Marinetija. Metro ispod grada i reklame na krovovima njegova su dela. Čaplinov skitnica Šarlo je podsećao na njega kad je kopao rovove. Federsen, gospodar Metropolisa Frica Langa, opet je – bio on. Ludi naučnik sa svojim kalemovima u filmu o Frankenštajnu je bio on. Zar nije on, pre Bretona, osluškivao geomagnetski puls Zemlje?

Pred čitaocem je, dakle, najubedljivija biografija jedinog gromovnika među ljudima.

„Divno napisan, užasno zabavan i zadivljujuće originalan. Roman Tesla, Portret među maskama poseduje bogatstvo, polet, duhovitost i originalnost. Pištalo je moderni klasik. Poput Gintera Grasa i Gabrijela Garsije Markesa.“
– Čarls Simić

„Tesla je meditacija o ranim, definišućim godinama modernog doba, kadra da nas smesta i duboko zainteresuje. Vladimir Pištalo je ocrtao munjom oivičen portret genija, moćan i transformativan kao elektricitet sam.“
– Ken Kalfus

„Mnogo šta je napisano o Tesli ali Pištalov nesvakidašnji i duboko originalni roman uspeva da nam kaže nešto sasvim novo – ne samo o briljantnom pronalazaču, ’ludom geniju’, nego i načinu na koji književnost i mašta mogu preobraziti biografiju u veliku umetnost.“ – Frensin Prouz

„Osetljiv i žestok, ironičan i tačan, halucinantan i liričan, upravo čaroban portret Beograda, grada rođenog u jednom snu.“
– Zapis iz knjižare Le Divan u Parizu

ROMAN O BEOGRADU KOJI JE POSTIGAO VELIKI USPEH U FRANCUSKOJ

Milenijum u Beogradu je mozaički napisan roman gde se, kao što naslov naznačuje, gradi portret grada, isto koliko i jedne generacije u njemu. „Beli grad“ je čudesan, prosanjan i proklet, a generacija koja liči na njega, uhvaćena je kroz grupu petoro prijatelja i njihovih ljubavi.

Međutim, kada dođe početak rata 1991, te ljubavi ne mogu da prežive.

Milenijum u Beogradu nije roman pisan po pravilima, niti je hronika ratnih godina: to je freska o ljudskom ludilu, čija je glavna žrtva – Beograd. Crpeći sa dalekih slovenskih izvora, prožet nadrealizmom, autor koristi sve registre da svome delu udahne duh grandiozne epopeje.

„…knjiga koja oduzima dah svojom lepotom i poetskim kvalitetima, čiji je glavni junak srpska prestonica.“ – Le Magazine Literraire

„Ovo je priča o noćnoj mori – Istoriji sa velikim I… Priča je kombinacija osvezavajući kratkih poglavlja, gorkih scena iz stvarnosti, žučnih ali i lirski nežnih…“ – La Nouvel Observateur

„Autor retkog literarnog dara dočarava osećaj gubitka i bespomoćnosti stanovnika zemlje koja se rasula kao kula od karata.“ – Le Figaro

„Jedinstven srpski glas, zvučan, urban i nov … srećni smo što smo našli tako pažljivog, veoma obrazovanog pisca sa ironičnom notom, koji jedinstvenim, često halucinatnim manirom opisuje poslednju dekadu 20. veka u gradu sa kojim se identifikuje: Beograd, to sam ja!“ – Le Monde

„I posle halucinatorne unutrašnje i spoljašnje destrukcije Beograda… vidimo kako grad još uvek uspeva da zadrži magične oblasti svog šarma, bogati spektar svojih boja.“
– Livre Hebdo

“Beautifully written, immensely entertaining, and astonishingly original in the way it tells the story of a man who they used to say ‘invented the twentieth century,’ but whose life is still an enigma, Tesla: A Portrait with Masks has the richness, the high jinks and the originality of such modern classics as Günter Grass’s The Tin Drum and Gabriel García Márquez’s One Hundred Years of Solitude.” Charles Simic “Much has been written about Nikola Tesla, but Vladimir Pištalo’s extraordinary and profoundly original novel manages to tell us something entirely new — not only about the brilliant ‘mad-genius’ inventor but also about the ways in which literature and the imagination can transform biography into great art.” Francine Prose “Tesla is a profoundly absorbing meditation on the early, defining years of the modern age. Vladimir Pištalo has drawn a lightning-etched portrait of a genius as powerful, as transformative and as mysterious as electricity itself.” Ken Kalfus “Vladimir Pistalo’s new novel abounds with energy. His sentences crackle with fantastical images… Tesla is a dynamo of a novel, and Pistalo writes as though he's fueled by a power plant of his own devising.” Star Tribune (Minneapolis) “A compelling fictionalized account of inventor Nikola Tesla’s inscrutable and solitary life… Pištalo’s thorough account of a great man’s personality and habits is done to fine effect.” Publishers Weekly “A novel aflame with the energy of a singular life… Pištalo’s potent imagination allows him to see beyond the events into Tesla’s tortured heart, exposing the proud visionary’s existential fears and his strange delusions… Thanks to talented translators, English-speaking readers now share a prize-winning Serbian masterpiece.” Booklist, starred review

ZBIRKE JUVELIRSKIH REČENICA!

„Pištalove knjige se čitaju kao poetski niz bez presedana u novijoj srpskoj prozi. Već Slikovnicom, svojom prvom knjigom, pisac je svoj svet, imaginarni 'Patetikon', sa nestvarnim likovima - senkama, u neodređenom vremenu, i u rasplinutom prostoru, gradio koristeći se svojevrsnim p(r)oezijskim postupkom.

Pištalovi prozni fragmenti Noći (ti 'putopisi kroz osećanja'), sklopljeni od vizuelnih impulsa jezika, izmiču parafrazi."
- Mihajlo Pantić

Izvorne emigrantske priče, pri čemu emigranti potiču iz različitih naroda i sa različitih kontinenata, a pričaju o svetu koji je stvarniji u prozi nego sam po sebi.

Čitalac, čitajući ove priče, privremeno prestaje da bude "on." Okrećući stranice on postaje neko drugi i tako živi mnoge živote. Čitanje tako postaje prvo i najvažnije od svih putovanja.

Sa ruba anegdote, katkad nagnuti nad samom provalijom sveta, Pištalovi junaci ("ti uobličeni delovi ništavila") pričaju o onim ličnim istinama koje greju krv. Pripovedaju o najbitnijim tačkama vlastite emotivnosti. Iza svake povesti, iza kaskadnog niza događajnog, otkriva se emotivnost kao potka celine. Smisao se, tako, otkriva u doživljenom, koje se predstavlja kao najfundamentalniji sloj stvarnosti.
U najpovršnijem dizajnu knjige vidimo, kroz jedan američki prozor, različite nacionalne mentalne enterijere, iz celog sveta, u koje su, kao u različita odela, obučene njene priče. Junaci, raznobojnim nacionalnim očima, posmatraju manje-više isti svet. Sažimajuću tačku preseka ovih stilskih vežbi literarnog listanja geografskog atlasa svi oni nalaze negde u mentalnom prostoru Amerike. Sama tematska mondijalistička šarolikost, koja prati ovo ljuljanje duša u zamci usamljenosti, viđena kroz naočari ironije, često biva razotkrivena u optici egocentričnosti bića i etnocentričnosti naroda

Story starts with the funeral of the President of Yugoslavia Josip Broz Tito in 1980’s, surreal scene of hundreds of thousands of people passing in silence by Tito’s casket, displayed in the National Assembly in Yugoslavia. A bunch of young intellectuals watch the funeral, with the highest dignitaries from the entire world present, cracking jokes.
It ends with the hellish firework of the NATO – bombing of Belgrade, 2000. (Millenium is supposed to be the end of history.) Meanwhile the life of our main characters, Milan, a historian, Irina, a beauty and a secret junkie, Zora, a moral pillar of the story, Bane, a rock musician and Zuti, a judo champion, who turns a Mafioso, unravel.

A “high-brow war literature” and a must for anybody who wants to understand Serbia in the 1990’s. It was shortlisted for NIN Book of the Year Prize, the most prestigious literary price in Serbia. This novel also had a great success in France, where it was shortlisted for literary award Femina in the category of foreign novels translated into French. It was also well received by French critic.

Millennium in Belgrade is not written according to rules. It is not a chronicle about the years of war, it is a picture of human madness whose main victim is Belgrade. This novel has Slavic origins and it is full of surrealism. The author weaves everything he touches into a magnifficant epopee.
Reviews by French critics:

…a book will take your breath away with its beauty and poetry, a book whose main character is a Serbian capital city.
Le Magazine Literraire This is a story about a nightmare – about History with capital H... A story that combines fresh, short chapters of bitter scenes from reality, hard, but also liric and tender.

La Nouvel Observateur The author with rare literar talent succeeded to show the loss and helplessness of the residents of a country that had tumbled like a house of cards.
Le Figaro

A unique Serbian voice, melodic, urban and new ... we were glad to find such a writer, educated, yet ironic, who with his special, often hallucinatory manner describes the last decade of 20th century in the city that he identifies with:
Belgrade, that is me!

Le Monde
After hallucinatory inner and outer destruction of Belgrade... we can see how the city still succeeded to keep magical parts of its charm, rich specter of its colors.
Livre Hebdo

KNJIGA O SMEHU
Pred nama je još jedna od onih čarobnih knjiga Vladimira Pištala. U njoj su tajne „uvek zanimljivije od objašnjenja”, a objašnjenja su takva da dižu tajnu na naredni nivo do koga tek treba stići. Naime, nova Pištalova knjiga, pisana u tananim registrima između eseja i priče, jeste svojevrsna knjiga u slavu smeha, koliko i eseja.
„Šta je esej?” pita se autor na samom početku, i odmah odgovara: „Mišljenje.” A sredstvo mišljenja je smeh. Tim „najkraćim rastojanjem između ljudi” ovde se najotvorenije razotkriva logika Pištalove poetike. Smeh je čak utkan, i o surovu priču o Mostaru, Pištalovom tom ličnom Makondu, i o njegovom srušenom i nanovo sagrađenom mostu.
Uz pomoć svojevrsnog književnog ogledala, uz veliki upliv nematerijalnog, uz vanstandardno poznavanje nekih od ključnih i istovremeno zatamnjenih tačaka i srpske i američke kulture, Pištalo u ovoj knjizi gradi brižljivu kompoziciju od eseja o totalno različitim egzistencijalnim stvarima i kulturnim pojavama. Otkriva nam činjenice koje stoje iza vidljivih obrisa dvaju kultura. Ispisuje tekstove nakon kojih i mi u Srbiji možemo da razumemo Ameriku, dublju od naših predstava i stereotipa o njoj.
A tu američku supstancu u ovoj knjizi vidimo kroz nova i dubinska osvetljenja ličnosti poput našeg Čarlsa Simića, čiju književnu i ličnu sudbinu možemo prepoznati i kao možda najčudnovatiji ogranak „srpske Amerike“, te nama znanih Marka Tvena, Abrahama Linkolna ili Čarlija Čaplina, ali i ljudi skoro nepoznatih našem čitaocu, a važnih za razumevanje onoga što Amerika suštinski jeste, poput Džona Mjuera i Henri Luisa Menkena.
S jedne strane, čitajući ovu knjigu primamo dubinska saznanja o ovom kontinentu, ili metafori, šta god da je, a s druge, pratimo suptilnu povest raspada Jugoslavije, u sasvim vedrom omažu tim strašnim godinama. „Oživljeno prepričavanje“ jedne stare knjige o onaniji jeste jasna priča i o političkom sistemu bivše Jugoslavije, zemlje u kojoj su očevi-ljudožderi proždirali percepciju svoje dece.
S ove strane ogledala, priča o Koraksu je priča o srpskom Menkenu, a na nju se nastavljaju razni bedekeri, od vodiča kroz hipnotične halucinacije jednog Zografa, pa do onog koji prati sociokulturni milje nekadašnje Jugoslavije i njene regalske književnosti, milje „zemlje koja je svoju istinu učinila teško razumljivom“.
Kroz radove pojedinih umetnika, Pištalo kao da određuje geografiju ova dva društva. U tom moru različitih svetova, on čitaoca skoro neočekivano vodi i do sveta reklame. Reklama je prostor u kome se ovaj autor igra sa svim i svačim, to je put kroz ideje i jezičke kontekste uokviren utilitarnim zahtevom za dopadanjem.
Pisani u perspektivama od Džokera do Hermesa, tih bogova našeg vremena, i Dionisa, boga preterivanja, dubljeg od sna, ovi Pištalovi raspričani eseji, svi odreda usmereni protiv propagande, tih „vođenih zapažanja“, otkrivaju nam smeh, ne samo kao crvenu nit kompozicije ove knjige, već i kao crvenu nit naših života.
Kao svaka prava knjiga, i „Značenje džokera“ nam, u ovo raspolućeno vreme post-istina, svedoči sobom kao prethodnom istinom. U našem svetu, u kome se najveća moć ipak postiže smehom.
Nenad Šaponja

.......................................................

DUŠU SU EMIGRANTI DONELI

Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime kome je svaki čas neko govorio:
– Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

Na putu do škole, iznalazio je okolišne puteve kroz dvorišta.

Vidim ga, gladnog, kako gleda posleratni Beograd: snobove, vojna lica, došljake iz provincije sa nekim jadnim ženama i nekom jadnom decom, u nekim sivim dvorištima.

Vidim kako čitač dlana Desan gleda u nerazumljivu žvrljotine na dlanu Duška Simića i izjavljuje:

– Ovako nešto nisam nikad video.

U tim linijama sve je bilo izmešano, život, sreća, ljubav, sudbina.

Vidim ga, nešto starijeg, kako luta noćnim pariskim bulevarima, sa naočarima za sunce.

Čekao je da ga puste da ide u Ameriku.

Bio je loš đak

U Francuskoj značenja stvari su bila zakovana. Znalo se tačno kakva budućnost čeka dečaka kao što je on. Za njega bi veliki uspeh bio da dogura do automehaničara.

Nesuđeni automehaničar je kasnije postao američki akademik. Taj akademik je ponavljao:

– Slučaj je lirična sila.

Sebe je doživljavao kao kunića iz laboratorije istorije. Staljin i Hitler su mu se rukovali nad kolevkom. Gvozdena zavesa podelila je njegovu porodicu. Ni on ni majka nisu videli oca deset godina. Sreli su se u Njujorku jednog avgustovskog dana 1954 godine. Majka i otac se možda više nisu dopadali jedno drugom. Otac i sin su propustili momenat da komuniciraju kao otac i sin, pa su ceo život razgovarali kao dva drugara, filozofirali, pili, išli na večere. Tajms Skver je upalio svoje reklame. U Evropskim gradovima je bilo reda. Ovde je šesnaestogodisnjak izašao iz pravila. Osetio je moć džokera. Okruživala ga je velika razobručenost. Grad je bio prevelik za jednog boga ili djavola.
I sebe i Ameriku učio je od pesnika.

– Postoje pesnici koji te tretiraju kao budalu i pesnici koji te tretiraju kao pesnika. – zapisao je.

Srpski kunić u laboratoriji istorije, Čarls Simić, se pretvorio u urbanog američkog pesnika. Za njega, jednostavnost je metafizika. Sposoban je da se začudi vrani na krovu crkve ili starim cipelama. Uopšte, kao mnogi dobri pesnici, pokazuje entuzijazam za većinu stvari na koje sunce sija.

O odnosu kritičara prema sebi je rekao:

– Prvo ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si mnogo talentovan dečko. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si među najvažnijim predstavnicima srednje generacije. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti kažu da si živi klasik. Pa ti onda kažu da si kreten.
Vidim ga kako prima nagrade, Mnoge. Vidim ga kako čita knjige. Mnoge. Vidim ga u restoranima. Mnogim. Vidim ga kako otvara flaše. Vidim ga kako šeta sa svojim psima. Vidim ga kako drži svoju unuku.

***
Jednom sam sa Čarlijem šetao Njujorkom: Njujork je izgledao kao zaustavljeni vatromet. Upitao sam ga:

– Boston je osnovan sa namerom da bude grad na brdu, hrišćanska zajednica bolja nego ijedna pre. Ali Njujork nije. Osnovali su ga Holandjani u isključivo komercijalne svrhe, pa ipak je pun srca i duše. Kako to?

– Emigranti – odgovorio je on. – Emigranti su je doneli.

Jedan od tih emigranata je i Čarls Simic. Njegova iznenadjujuća, poetična, nadrealistička Amerika je – srpska Amerika

(iz rukopisa nove knjige Vlaidmira Pištala, ZNAČENJE DŽOKERA

Bildungsroman o Veneciji prikazuje susrete jednog čoveka i njegovog mitskog grada, Alefa. Sve je počelo zimske večeri na Festu, kada je sedamnaestogodišnji gimnazijalac video novi Felinijev film.

"Strip brz kao spot!"
"Ovo je zaista pesma."
KNJIGA KOJOJ NI SRCE MALOG PRINCA NE MOŽE ODOLETI

Književna i strip imaginacija, na jednom mestu, u noveli Korto Malteze, otvaraju istovremeno vrata i vidljivog i nevidljivog.
Ovaj romantični junak ("Odisej bez cilja, setni maneken epohe u kojoj elektricitet prekida doba senki, gusar koji u mreži meridijana traga za legendom") doplovljava na Haiti.
Odmah se suočava sa zlim silama predstavljenim u vidu lokalnog bosa, vlasnika svega i svačega u tom nesretnom mestu. Sukob je na život i smrt, a između njih su - nekoloko dana, lepotica Hermina, vudu magija, rat u Evropi, revolucija u Kini. Malteze ubija svog protivnika, mnogima je zbog toga lakše (barem trenutno), a on, kako to inače biva, odlazi. Posledice vudu magije oseća još neko vreme. Sve se to dešava u egzotičnom miljeu "afričke kulture u rasapu, preko koje je pošećereno hrišćanstvo"...

Koristeći kao pripovednu matricu poznatu istorijsku priču o Aleksandru Makedonskom i njegovom osvajanju sveta, lišavajući se dakle, faktora proznog iznenađenja, Vladimir Pištalo nam ustvari priča o pripovedanju samom i o tome kako literatura snove o moći i o besmrtnom uvek iznova ispisuje kroz preplet četiri vrste borhesovskih velikih priča - o potrazi i o povratku, o opsedanju grada i o žrtvovanju božanstva.
Na način moderne bajke, one koja podrazumeva čitalačko potonuće u mnoštvo pesničkih figura ili otrkrivanja drugačijeg sveta kroz oneobičene sinestetičke momente proznog pisma, Pištalo u deset poglavlja, ispripovedanih praktično u jednom dahu, ispisuje, naoko zaobilazno, onu vrstu stilskih vežbi koja za temu imaju dokazivanje postojanja pripovedača i njegove svesti.
Nova knjiga, povest ili novela "Aleksandrida", ili pak, kako sam pisac kaže, "saga o tome šta je svet i šta nije svet, gde on počinje, a gde prestaje", vraća ovog autora ka njegovim ranim proznim strategijama iz knjiga "Manifesti" (1986) i "Korto Malteze" (1987), odnosno ka ekspresivnom zaoštravanju pripovednog i ontološkog smisla kroz poetizovan unutarjezički rad na vlastitoj varijanti slikovnog pisma.