ROMANI

Ko je zaista bila Gabrijel „Koko“ Šanel? Iza imena koje je postalo sinonim za eleganciju i modernu ženu krije se priča o siromaštvu, napuštanju i neumoljivoj ambiciji. U knjizi Koko Šanel - tajanstveni parfem Izabel Fimejer osvetljava detinjstvo obeleženo gubitkom majke, odsustvom oca i godinama provedenim u sirotištu u Obazenu, gde su nastali temelji budućeg „šanelovskog“ stila – crno-bela svedenost, disciplina forme i kult jednostavnosti.

Pre nego što je postala simbol elegancije, Gabrijel Šanel bila je devojčica iz sirotišta, dete gubitka i tišine. Pre nego što je stvorila stil, naučila je da preživi. Pre nego što je postala mit, morala je da sakrije istinu o sebi. U knjizi ""Koko Šanel - tajanstveni parfem"" otkrivamo ženu iza dvostrukog C — onu koja je od bola napravila estetiku, od siromaštva disciplinu, a od jednostavnosti revoluciju.

Iz tog sveta tišine i strogoće izrasla je žena koja je redefinisala modu XX veka. Njena biografija je priča o hrabrosti da se prekroji sopstvena sudbina, ali i o potrebi da se prošlost prikrije i iznova ispiše. Autorka prati Koko od detinjstva u Overnji, preko prvih ljubavi i zaštitnika, do stvaranja modnog carstva i mita koji traje do danas.

Ovo nije samo knjiga o modi, već duboko intiman portret žene koja je od bola stvorila estetiku, od jednostavnosti luksuz, a od svog imena – simbol. Tajanstveni parfem Koko Šanel nije samo njen čuveni miris, već aura tajne koja je okruživala čitav njen život.

Ko je zaista bila Gabrijel „Koko“ Šanel? Iza imena koje je postalo sinonim za eleganciju i modernu ženu krije se priča o siromaštvu, napuštanju i neumoljivoj ambiciji. U knjizi Koko Šanel - tajanstveni parfem Izabel Fimejer osvetljava detinjstvo obeleženo gubitkom majke, odsustvom oca i godinama provedenim u sirotištu u Obazenu, gde su nastali temelji budućeg „šanelovskog“ stila – crno-bela svedenost, disciplina forme i kult jednostavnosti.

Pre nego što je postala simbol elegancije, Gabrijel Šanel bila je devojčica iz sirotišta, dete gubitka i tišine. Pre nego što je stvorila stil, naučila je da preživi. Pre nego što je postala mit, morala je da sakrije istinu o sebi. U knjizi ""Koko Šanel - tajanstveni parfem"" otkrivamo ženu iza dvostrukog C — onu koja je od bola napravila estetiku, od siromaštva disciplinu, a od jednostavnosti revoluciju.

Iz tog sveta tišine i strogoće izrasla je žena koja je redefinisala modu XX veka. Njena biografija je priča o hrabrosti da se prekroji sopstvena sudbina, ali i o potrebi da se prošlost prikrije i iznova ispiše. Autorka prati Koko od detinjstva u Overnji, preko prvih ljubavi i zaštitnika, do stvaranja modnog carstva i mita koji traje do danas.

Ovo nije samo knjiga o modi, već duboko intiman portret žene koja je od bola stvorila estetiku, od jednostavnosti luksuz, a od svog imena – simbol. Tajanstveni parfem Koko Šanel nije samo njen čuveni miris, već aura tajne koja je okruživala čitav njen život.

Kroz potragu za poreklom, autorka istražuje istoriju Jevreja, njihova rivalstva, kulturu i verovanja. Možemo li pobeći od svoje sudbine? One koju izaberemo za sebe? – pita Ester Vital, glavna junakinja romana Sefard.

Bob Dilan, omaleni plavooki momak, sredinom januara 1961. godine dolazi u Njujork. Počinje kao putujući gitarista i pevač. Na svom dugom i neverovatnom umetničkom putu spaja tradiciju, folklor i individualni talenat. O ovom savremenom Homeru, piše Zoran Paunović, profesor, prevodilac i esejista. Njegova knjiga Bob Dilan - poetika odmetništva svojevrsni je vodič kroz život, karijeru i opus ličnosti koja je tokom više od pedeset godina delanja na javnoj sceni po mnogo čemu presudno obeležila svoju epohu.

Roman je zasnovan na životnoj priči autorkine čukunbabe, rođene Indonežanke sa ostrva Java, koja se oduprla surovim zakonitostima svoje kaste (bila je vanbračno dete švalje u sultanovoj službi).

Dača Maraini bila je jedan od Paolovih najbližih prijatelja. Na stranicama ove knjige ona ispreda prisan i iskren dijalog, sposoban da produži i oživi duboku privrženost, satkanu od poštovanja, umetničkih i kinematografskih iskustava, ideja i putovanja koja su delili sa Albertom Moravijom i Marijom Kalas, u želji da otkriju svet, osobito Afriku. Ovu delikatnu ispovest Maraini konstruiše kao vanvremensku prepisku u kojoj je sve živo i prisutno.

Knjiga o Branku Cvejiću je sačinjena od niza autorskih tekstova. Ona nije samo važan dokument o jednom izuzetnom umetniku i njegovim dostignućima u oblasti kulture i umetnosti, u gradu, zemlji i celom regionu bivše Jugoslavije, već i o godinama zajedništva, o druženju, bliskosti, radu, prolasku vremena, pokušajima razdvajanja…

Početkom oktobra 1909. godine Adolf Hitler nije položio prijemni ispit na Akademiji likovnih umetnosti u Beču. Šta bi bilo da je komisija donela drugačiju odluku? Tok Firerovog života, a potom i život plahe, strastvene nemačke omladine, na kraju i svetske istorije – bili bi, verovatno, potpuno izmenjeni.

Na razmeđi Beograda, Tirane i Skadra, u jeku Drugog svetskog rata, odvija se drama nesrećnih ljubavi onih koji su čeznuli za srećnom budućnošću. Zatvoreno zbog odmora čvrsto nas obuzima i odvodi na drugu stranu, onu sa koje nikada nismo posmatrali istoriju. Ovo je priča o prošlosti sagledanoj očima gubitnika, o sudbinama ljudi prinuđenih da žive u sasvim pogrešnim kontekstima.

Obuzeti grčevitim pokušajima rešavanja intimnih potresa, u vrtlogu onog najvećeg, kolektivnog, junaci različite etničke i religijske pripadnosti izjednačeni su u patnji i stradanju. Nemci, Srbi, Italijni i Albanci, u uzajamnim prožimanjima i dodirima, ovde nisu tretirani tek sa stanovišta istorijske odgovornosti. Oni su krivci u vlastitim životima, koji im neprestano izmiču kontroli. Rat briše razlike među ljudima, pokazujući da svi čeznu samo za jednim – ljubavlju.

Ova knjiga nije ni psihobiografija ni psihoanalitička studija, već dug esej o Frojdu i psihoanalizi, koji katkad prodire u prostor fikcije – tj. sferu ispitivanja neostvarenih mogućnosti.

Umesto zamorne faktografije, tabloidnog senzacionalizma i sumnjivog misticizma, Grejl Markus nudi uzbudljive i duboke kritičke i kulturološke uvide, čime ubedljivo potvrđuje kako svoj status jednog od vodećih svetskih rok kritičara i istoričara kulture, tako i neprolaznu vrednost poezije Džima Morisona i muzike grupe ’Dorsi’”, kaže prevodilac Zoran Paunović.

Već podnaslovom knjige („Pet opakih godina muzike za ceo život”), Grejl Markus predočava razlog svoje fasciniranosti ovim bendom. U središte čitalačke pažnje nije stavljen ni mit oko „Dorsa”, niti kult smrti Džima Morisona, već muzika. Markus nastoji da pruži odgovor na pitanje kako to da četrdeset godina nakon raspada grupe i Morisonove smrti, i dalje nije moguće provesti dva sata u vožnji, a ne čuti na radiju bar jednu njihovu pesmu. Kako to da je bend koji je postojao svega pet godina do danas ostao slušaniji od gotovo svih koji su stvarali u istom periodu? Autor odgoneta kako je duh „Dorsaˮ ostao netaknut zubom vremena, te njihova muzika i dalje treperi od straha koji je u njihovo vreme lebdeo nad zemljom ne tako davno pogođenom ratnim užasima.

Grejl Markus je američki pisac, muzički novinar i ekspert za američku pop-rok kulturu. Nekadašnji kritičar i kolumnista kultnih magazina, poznat je po jedinstvenom, u biti esejističkom stilu i osobenom pristupu rok muzici, koju sagledava u širem kulturološkom kontekstu. Napisao je knjige posvećene rokenrolu („Istorija rokenrola u deset pesma”) i njegovim najzvučnijim predstavnicima, kao što su Bob Dilan i Elvis Prisli.

Ono što se u avgustu 2015. godine dogodilo u planinama Kamčatke, u istočnom Sibiru, nije bio tek napad divlje životinje na preplašenog čoveka. Bio je to susret.

Istražujući nomadska plemena Gvič na Aljasci i Evene u oblasti Kamčatke, Nastasja Marten postaje žrtva neobičnog susreta. Ogroman mrki sibirski medved odgrizao joj je deo lica.

Izmenjenog lika i lišena identiteskog uporišta, protagonistkinja se, tragajući za odgovorima i ispitujući uzroke, vraća u prirodu, na „mesto ljubavi i zločina“, ne bi li ih pronašla u prvobitnom, arhetipskom, mitskom. Čitalac je prinuđen da je, zastrašen i zadivljen, na tom putu sledi bez predaha.

Vodeći čitaoca dablinskim ulicama, autor Ovih pseudomemoara uživa u istoriji kulture, arhitekture, politike i društva. Protkane neposrednim i ličnim sećanjem na izvesna mesta i susrete, pripovedačeve uspomene su, istovremeno, omaž vremenu odrastanja i formiranja umetnika u mladosti.

Smrt je mučan posao peti je Halifin roman, a prvi koji od sada može da se čita i na srpskom jeziku. U SAD on se s lakoćom izborio za status finaliste u konkurenciji za nagradu Nacionalne fondacije za knjige. Ugledni pisac i novinar Eliot Akerman uporedio je Halifu sa Foknerom, a roman je doživeo i brojne pozitivne kritičke prikaze.

U zastrašujućujoj atmosferi građanskog rata u Siriji, junaci romana, putujući, tragaju za svojim ličnim identitetom. Premda je čitaocu, kao i putnicima, smrt kao opšte pravilo neprestano pred očima, roman ne obiluje samo ironijom, stravom i užasom, no i poetskim elementima.

Bez obzira na naslov i radnju koja teče nekoliko predugih dana i noći u sveopštem okruženju smrti, roman Halida Halife ipak govori prvenstveno o životu, iznoseći iskustva i sećanja svakog od troje putnika, pa i poslednju romansu četvrtog među njima, pokojnog oca: čoveka odanog svetoj stvari narodnog ustanka. U tragičnim ratnim godinama dvoje već ostarelih ljudi pronašli su nadu, u najčvršćem uzajamnom poverenju i srećno obnovljenoj nežnosti

Knjiga Smilje i sumpor prati sudbine dvojice vršnjaka koji su mobilisani u čuvene đačke bataljone 1914–1915. godine i koji su, prolazeći kroz neka od najgorih iskustava Prvog svetskog rata u Srbiji, beležili svoje doživljaje u dnevnicima.

Do sada neobjavljeni dnevnici Dragoljuba Rankovića i Milutina Ristića dragoceni su ne samo zato što su, brigom njihovih porodica, sačuvani u celini, već i zato što pokazuju različita lica i različite posledice koje je Prvi svetski rat imao za sasvim mlade ljude koji su se u njemu našli.

U nekom mestu na moru, u Engleskoj, tamnoputa bolničarka Nadin nalazi dvadesetogodišnjeg mladića na plaži, u stanju šoka, i odvodi ga u psihijatrijsku ustanovu u kojoj radi, gde preuzimaju brigu o njemu. Tajanstveni mladić ne govori, ne piše, nema identitet, ali u jednom trenutku crta klavir, i kada mu stavljaju na raspolaganje instrument u “zimskoj bašti” ustanove, on počinje da svira božanski, kao da nikad u životu ništa drugo nije radio.

Svi pacijenti, lekari, bolničari koji prisustvuju njegovom nastupu duboko su dirnuti, počev od psihijatra koji vodi centar i koji o svemu piše starijem kolegi i ubrzo pretvara taj neobičan klinički slučaj u medijski fenomen.

Knjiga govori o neobičnoj sudbini i hrabrosti mlade Dalije Grinkevičjute koja je posle sovjetske okupacije 1941. godine deportovana iz Kaune u Altajski kraj.

Autorka piše o svojoj deportaciji iz Kaune, privremene prestonice Litvanije u Altajski kraj, a kasnije preko Jakutska do Tiksija na ostrvu na ušću Lene, severno od Arktičkog kruga. Imala je 14 godina i deportovana je zajedno sa majkom i bratom. Nakon što je pobegla nazad u Litvaniju, ilegalno je živela tamo, pre nego što su je godinama kasnije ponovo otkrili i vratili u Sibir. Nakon prvog boravka u Sibiru, beleži uspomene koje je sakrila u jednu teglu i zakopala u bašti. Kada se vratila sa druge deportacije - nije mogla da je pronađe. Studira, kasnije radi kao lekar, ali je vlasti ne ostavljaju na miru. Umire u 60. godini. Zapisi skriveni u zemlji, u vrtu, slučajno su pronađeni nakon njene smrti.

Ožiljak je neobična i uznemirujuća priča o neuzvraćenoj ljubavi; priča o dva vrlo različita bića, koja se u ludoj, beskontaktnoj savremenosti, sasvim dobro upotpunjuju.

Sonja upoznaje Knuta na književnom forumu na internetu i uprkos tome što ih razdvaja sedamstotina kilometara, uspostavlja s njim jedan osoben odnos, opsesivan i čudnovat. Rastrzana između privlačnosti i gađenja, bez obzira na sve, oseća se očarano tim neobičnim likom, perfekcionistom koji živi izvan svake društvene norme i koji joj se udvara obasipajući je skupocenim ukradenim poklonima.

Potreba da se udalji od Knuta kada on postane preterano nasrtljiv, ali takođe i neobuzdana radoznalost i snažna želja da doživi iskustva koja će izaći iz okvira njenog preterano uređenog života, odvešće Sonju u dvostruki, tajni život u kome će godinama ostati zarobljena, bez mogućnosti da se oslobodi. U ovom romanu, stereotipni koncept zavođenja izobličen je time što je predstavljen u najgorim aspektima - posedovanje, ispraznost, potreba pojedinca da se oseti fetišem nekog drugog ili trulež platonske ljubavi.

Teško mi je reći kako moja knjiga deluje. Zapisao sam i slobodno uobličio hroniku jedne pozorišne trupe koja je delovala između 1939. i 1958. godine i bila srž Beogradskog dramskog pozorišta u njegovim najslavnijim danima.


Oslanjajući se na stvarne događaje i ličnosti koji pripadaju jednom burnom periodu istorije Beograda i istorije jednog pozorišta, autor se, po sopstvenom priznanju, nije libio da ta zbivanja prekraja, izmešta iz vremena u kome su se odigrala, a da osobe koje su u njima učestvovale menja, kombinuje njihove osobine ili ih, jednostavno, izmišlja.

Knjiga Male tajne počinje odlukom bogataša Petra Radovanovića, milionera, čija je supruga nestala u Bad Klajnkirhenu na skijanju, da osnuje pozorište. Njegov kraj, uz ispijanje šampanjca do jutra 6. aprila, gde na brokatnom čaršavu, dok padaju bombe na Beograd, stoje dve flaše Perrier – joueta i dve čaše, puna za nestalu suprugu i jedna iz koje je pio, kao da je slika iz literature, a ne iz života…Čitaocu će se neizostavno nametnuti pitanje: Da li je



Petar Radovanović postojao? I da li je ikada ispijen taj šampanjac?



Male tajne delo je koje demistifikuje umetnički život, prikazujući ga u svom sjaju i svoj surovosti. Čak i kod nas, gde umetnici mahom žive skromno, pogotovo ako su zaista umetnici, i dalje vlada fama o ekskluzivnosti i blještavosti, neuništivom glamuru teatra i filma. U ovoj knjizi razobličava se do kraja ta uobičajena predrasuda. Govori se o realnosti bavljenja teatrom i filmom, profesijama izuzetno teškim, gde posmatrači nalaze glamur redovno, ponajčešće kada ga tamo uopšte nema.

Sanja Domazet



Goran Marković:
Rođen je u Beogradu. Oba njegova roditelja, Rade Marković i Olivera Marković, bili su poznati srpski glumci. Završio Petu beogradsku gimnaziju, a potom FAMU u Pragu.

Režirao pedesetak dokumentarnihi jedanaest celovečernjih filmova, napisao desetak filmskih scenarija, napisao šest pozorišnih komada, režirao tri pozorišne predstave, napisao tri knjige. Dobio više od 30 domaćih i stranih nagrada i priznanja, kako za rad na filmu, tako i za pozorišno stvaralaštvo. Najznačajnije nagrade: dve Zlatne arene u Puli, nagrada za najbolju režiju filma „Tito i ja“ y San Sebastijanu, Gran pri za „Kordon“ y Montrealu i Sterijina nagrada za najbolji savremeni tekst za „Turneju“.

Predaje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, član je Evropske akademije za filmsku umetnost u Briselu. Kolumnista je dnevnog lista "Politika" gde mahom piše o temama vezanim za kulturu.

2012. godine je dobio i francuski Orden oficira umetnosti i književnosti.

U ovoj knjizi sabrane su uspomene talentovane, obožavane, ali i omražene češke glumice, koja nije bila poznata samo polepoti i glumačkom talentu, već i kao ljubavnica nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa. Knjiga se čita kao uzbudljiv roman. Lida Barova opisuje zakulisje praških barandovskih studija druge polovine tridesetih godina prošlog veka, seća se snimanja filmova u predratnom Berlinu i priča o svojoj naivnosti i lakomislenosti koje su je dovele do profesionalnog i ličnog kraha. Nekadašnja obožavana filmska diva u posleratnoj Čehoslovačkoj bila je optužena za kolaboraciju i osuđena na robiju. Posle dolaska komunista na vlast 1948, pod dramatičnim okolnostima uspela je da prebegne preko granice i u Italiji započela novu umetničku karijeru.

Godine 1983. Jozef Škvorecki zapisao je uspomene Lide Barove (1914 –2000) u kojima je talentovana glumica Prve Češke Republike iskreno pričala o svojim umetničkim počecima, o profesionalnim i privatnim uspesima i neuspesima. Kasnije se očito pokajala zbog iskrenosti i napisala novu verziju uspomena u kojima je štošta promenila i doterala.

Uspomene Lide Barove moguće je shvatiti ne samo kao ličnu i iskrenu ispovest, već i kao zanimljivo glumačko ostvarenje koje je slavna filmska zvezda uspela da prikaže sa uverljivošću i očaravajućom otmenošću.



Jozef Škvorecki (1924–2012), literarnu slavu u domovini je stekao već svojim prvim romanom „Kukavice“, a za života je postao klasik češke književnosti. Već od prvog romana dela su mu izlazila sa zakašnjenjem zbog cenzure. Normalno je počeo da objavljuje knjige tek kada je emigrirao u Kanadu 1968, gde je sa suprugom osnovao izdavačku kuću „68 publishers“.

Domaćoj publici poznat je po romanima „Oklopni bataljon“, „Inženjer ljudskih duša“...

Prevela sa engleskog Nada Donati
Integralni intervju sa Suzan Sontag za časopis Rolling Stone


Ako nestanu knjige, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod...

Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji.

Suzan Sontag



U jesen 1978, časopis Rolling Stone dao je Suzan Sontag, najkontroverznijoj intelektualki druge polovine dvadesetog veka, prostor na naslovnoj strani, pored Roda Stjuarta i Blondi. Dvanaestočasovni razgovor, koji je u Parizu i Njujorku vodio kolumnista i pisac Džonatan Kot, skraćen je tada za potrebe časopisa na dve trećine. Trideset pet godina kasnije autor objavljuje integralni transcript tog izvanrednog intervjua sa Suzan Sontag, u pomalo neobičnom formatu za knjigu, pokrivajući široku lepezu tema – od književnosti, filozofije, pisanja, fotografije, Erosa, Ničea, do The Doors-a, bolesti, starenja…

Razmišljanja i zapažanja Suzan Sontag u ovom intervjuu otkrivaju njeno strastveno angažovanje i širinu kritičke misli, rušeći stereotipe u kulturi. “Razmišljanje je jedna od stvari koje radim”, počinje razgovor ovom izjavom Sontag, a završava rečima, “da bi najstrašnije bilo osećati da sam prestala da razmišljam”.

Prevela sa francuskog Jelena Novaković

Snažan i upečatljiv, melanholičan portret jedinstvene umetnice, iz pera Mari Darjesek.

Paula Moderson-Beker bila je prva žena koja je naslikala svoj nagi autoportret, vidno u drugom stanju, i to još 1906. Te godine radila je grozničavo, naslikavši čak 80 slika. Ipak svega nekoliko bliskih prijatelja imalo je razumevanja za njenu umetnost.

Portreti koje je slikala bili su drugačiji od svega do tada viđenog u svetu umetnosti, jednostavnih, tačnih formi, čak grubi, ali složene teksture, blistavih, upečatljivih boja. Aktovi koje je slikala, a koji su proslavljali žensko telo na direktan, neobuzdan način, bez presedana su u istoriji umetnosti. Paula Moderson-Beker je bila žena ispred svog vremena.

Umrla je 1907. u 31. godini, prodavši svega tri slike za života, ostavivši za sobom pored slika i pregršt pisama i dnevnika.

U svojoj knjizi Mari Darjesek prati trag kratkog, i plodnog života slikarke, sklapajući i rasvetljavajući priču o ovoj do skora nezapaženoj, ali izuzetno značajnoj nemačkoj umetnici koja je danas prepoznata kao jedan od pionira moderne umetnosti.

Mari Darjesek:
Diplomirala je psihoanalizu i doktorirala francusku književnost. Nakon što je njen prvi roman Malacpúder (1996), koji je kod nas objavljen pod naslovom Svinjizmi (Plato, 1998) doživeo uspeh, odlučila je da napusti posao profesora na Univerzitetu u Lilu i da se posveti pisanju. Pored brojnih romana napisala je i pozorišni komad Le Musée de la Mer koji je premijerno izveden na Islandu.
Mari Darjesek se u svojim delima često bavi temama kao što su pitanje identiteta i pripadanja, nestanka i odsustva, psiholoških metamorfoza i granica... Žena je glavni junak svih njenih knjiga, a odnos majke i ćerke česta je tema njenih istraživanja.
Nominovana je za mnoge prestižne nagrade. Njen prvi roman Malacpúder proglašen je najpopularnijim debitantskim delom u Francuskoj još od ’50-ih godina. Njen roman Tom est mort (2007) nominovan je za nagrade Femina i Gonkur.
Živi u Parizu sa mužem i troje dece.

Prevela sa francuskog Ljiljana Mirković


Moj cilj ovde nije da napišem sociološku studiju, niti da napravim ogled o seksualnosti u Maroku.

Istaknuti sociolozi i odlični novinari obavljaju ovaj, o, koliko težak posao.

Ono što sam htela – to je da isporučim sirovu reč. Tu drhtavu a žestoku reč, te priče koje su me uznemirile, potresle, dovodile do besa i katkad do pobune. Poželela sam da se začuju ti često bolni isečci iz života u društvu gde mnogi muškarci i žene radije okreću pogled. Sve ove žene, pričajući svoj život i prihvatajući da krše zabrane, svakako su mi saopštile jedno: da njihov život ima važnosti. One se računaju u životu i treba računati s njima. Kroz svoje ispovesti htele su da bar za koji časak izađu iz izolacije i upozore druge žene na činjenicu da nisu same.

Lejla Slimani

Knjiga Lejle Slimani je snažna i iskrena priča marokanskih žena, zarobljenih u društvu predrasuda i licemerja.

Žene koje je Leila Slimani upoznala govore bez stida i tabua o svojim intimnim vezama i seksualnom životu, koji se odvijaju između pokornosti i prestupa. Jer, u Maroku zakon kažnjava i zabranjuje sve oblike intimnih odnosa izvan braka, kao i homoseksualnost i prostituciju.

Knjiga Seks i laži je suštinsko suočavanje s intimnim demonima Maroka i snažan apel za univerzalnom slobodom žena da imaju izbor, da budu, da vole i žele.

Lejla Slimani:
Lejla Slimani je rođena 1981. godine u Rabatu (Maroko), od oca Marokanca i majke francusko-alžirskog porekla.

Po završetku srednje škole, napušta Maroko i odlazi u Pariz na studije. Diplomirala je na pariskom Institutu za političke studije i započela novinarsku karijeru. Bavljenje novinarstvom odvelo ju je 2008. u redakciju časopisa Mlada Afrika.

Svoj prvi roman, U vrtu ljudožderа, Lejla Slimani je objavila 2014. godine. Privukavši pažnju publike i kritike, roman se našao u užem izboru za Nagradu Flor 2014.

Za svoj drugi roman, Uspavaj me, spisateljica je dobila prestižnu Gonkurovu nagradu.

Prevela sa slovenačkog Jelena Budimirović
Zbog upečatljivih sekvenci ljubavnog čina i fizičke intimnosti koje opisuje u svojim romanima, Gabriela Babnik je često predstavljena kao erotska spisateljica. Glavni junaci su telesni, erotika je veoma naglašena i po tome se Intimno razlikuje od većine slovenačkih romana

Intimno je triptih, čine ga tri samostalne pripovedne celine koje su, kako se na kraju romana ispostavlja, međusobno povezane. Čitalac prati ljubavnu priču Slovenke Janine i uglednog afričkog kolumniste Fadula. Gotovo jednoglasno prihvaćen kao delo koje se bavi problemima migranata i migrantskom politikom, roman Intimno postao je mnogo više od proze. Međuljudski odnosi u njemu mnogo su dublje analizirani, a odnos prema došljacima tamnije puti samo je prvi sloj složenog procesa između aktera života u mikro i makro prostoru i njegov formalni okvir.

Zbog upečatljivih sekvenci ljubavnog čina i fizičke intimnosti koje opisuje u svojim romanima, Gabriela Babnik je često predstavljena kao erotska spisateljica. Glavni junaci su telesni, erotika je veoma naglašena i po tome se Intimno razlikuje od većine slovenačkih romana Reč intimnost, kaže Gabriela Babnik, ima višestruko značenje, može da predstavlja ranjivost, bliskost, telesnost...

Gabriela Babnik:
(1979) slovenačka spisateljica, književna kritičarka i prevoditeljica. Studirala je komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. U svom magistarskom radu bavila se savremenom nigerijskom književnošću.Autorka razmatra afričke teme, odnosno prilike u Burkini Faso. Roman U visokoj travi (V visoki travi, 2009) u celosti je napisan u Burkini Faso, a zapravo govori o Sloveniji. U knjizi Intimno (2016) nastavlja da se bavi afričkom tematikom, koju je započela u svom prvom proznom delu Koža od pamuka (Koža iz bombaža, 2007). Za roman Sušno doba (Sušna doba, 2013) Gabriela Babnik je dobila Evropsku nagradu za književnost. Knjiga je izazvala izuzetnu pažnju i prevedena je na 15 jezika.

Preveo sa nemačkog Žarko Radaković
Ne štedi nikoga, a dotiče sve: ovo je blistavi roman o ljubavi, zavođenju, zavodnicima i zavedenima, o svim njihovim licima i naličjima. Stilski jedinstven i jezički precizan, ovaj roman se svrstava među najbolja Handkeova ostvarenja.

Neobična pripovest o Don Huanu koji, obuzet potrebom da se ispovedi, pronalazi svog idealnog slušaoca i otkriva mu uzbudljivu i neverovatnu priču o tome kako je proveo sedam dana sa sedam prelepih žena. Peter Handke oživljava umnogome drugačiji lik Don Huana od onoga o kome se obično misli, piše ili govori.

"Mogu da posvedočim: Don Huan je neko drugi. Video sam ga kao nekoga ko je bio odan - odanost ličnosti. Prema meni je bio više nego samo ljubazan - bio je pažljiv. I ako sam sreo očinskog muškarca, onda je to bio on: Slušaš ga i veruješ mu. Pri tom mi je svih tih sedam dana na lep način ostao dalek, a to je meni, koji odavno sanjah samo druge i o povestima drugih, u kojima se nisam pojavljivao, odgovaralo i bilo pravo..."

Ovo su rečenice sa samog kraja romana "Don Huan", dela koje predstavlja ponovno istaživanje i novu (re)kreaciju mita o Don Žuanu. I ovog puta ni po čemu tipičan, Peter Handke roman smešta u savremeno međuvreme, a Don Huan se pojavljuje kao čovek koji, obuzet potrebom da se ispovedi, pronalazi idealnog, neutralnog slušaoca - naratora ovog dela. Slušajući, zajedno s naratorom, priče o sedam dana provedenih sa sedam žena izuzetne lepote, čitalac prisustvuje i desakralizovanju mita o Don Huanu, ali i biva suočen s njegovim drugim licima. Pisac, čak, tvrdi, da don Huan nije bio zavodnik, niti zavedeni.

"On je imao moć. Samo što je njegova moć bila nešto drugo". Ovaj roman na svega stotinak stranica donosi uzbuđenja i saznanja koja nam ne donose mnoge knjige veće i po obimu i po ambicioznosti autora. Pred nama je nepretenciozno delo pisca - majstora koje se zaista može čitati na onoliko načina koliko ima čitalaca. Uostalom, čitalac je upravo lice koje želi da bude zavedeno - pričom. A priča je, takođe, oblik moći.

Sanja Domazet


Peter Handke:
Jedan od vodećih pisaca nemačke i evropske literarne scene. Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu. Živi u Parizu. Dela su mu prevedena na više od trideset jezika.

Autor je romana, pozorišnih komada i filmskih scenarija. Bavi se, takođe, filmskom režijom i prevođenjem. Po njegovom scenariju Vim Venders je snimio čuveni film Nebo nad Berlinom. Za svoj literarni opus dobio je niz nagrada, a za roman Don Huan dodeljeno mu je 2004. godine književno priznanje Zigfrid Unzeld.

Preveo sa arapskog Srpko Leštarić


Roman koji je Tajib Salih smatrao svojim najvažnijim delom.

Bаndаršah je zajednički naslov dilogije koju čine dva kratka romana, Daulbejt (1971) i M?rjud (1976). Cela tetralogija – Zejnova svadba, Sezona seobe na sever, Daulbejt, Merjud čini zaokruženu romanesknu priču, koja je na arapskom doživela bukvalno bezbroj izdanja. Radnja predstavlja nastavak autorove obrade teme života u selu Vad Hamid na severu Sudana s brojnim istim junacima ili njihovim potomcima. Vreme u romanu je skokovito dato, društvo proživljava opasnu krizu na rubu haosa, mitske ličnosti i mistični događaji ostavljaju nerešeno pitanje mogućnosti katarze.

Tokom dvadeset pet godina Cila živi sa Lazarom, sa kojim ima petoro dece, i sa svojim deset godina mlađim ljubavnkom, Hananom. Nakon Prvog svetskog rata porodica se često seli, a deca žive sa dvojicom očeva. Upravo je „čika Hanan“ onaj koji ih odgaja, stara se o nihovom obrazovanju i drži porodicu na okupu.

Roman zasnovan na memoarima autorkine prabake i Hananovom dnevniku, Cila prepliće porodičnu priču o četiri generacije sa istorijom Izraela. Kacir, koja se i sama pojavljuje u romanu, napisala je roman svog života, ne samo zato što je to njeno najduže i najkompleksnije delo do sada, već i zato što je samo njen panoramski pogled mogao da obuhvati Cilin neverovatan život i prodre u porodični mit.


Judit Kacir:
Rođena u Haifi 1963. godine, Judit Kacir studirala je književnost i filmsku umetnost na Univerzitetu u Tel Avivu. Urednica je u izdavačkoj kući Hakibbutz Hameuchad/ Siman Kriah i predaje kreativno pisanje. Kao veoma popularna autorka u Izraelu, objavila je zbirke priča, romane i knjige za decu. Dobitnica je brojnih nagrada, poput Book Publishers Association's Gold and Platinum Book Prizes, Prime Minister's Prize, French WIZO Prize. Za roman Cila dobila je nagradu Culture Minister's Zionism Prize. Njena dela prevedena su na 11 jezika.

Roman Karmen Martin Gajte, objavljen 1957. godine, dočarava atmosferu Frankove Španije pedesetih godina prošlog veka u jednoj varošici, nedaleko od prestonice. Svi ključni elementi aktuelne stvarnosti zabeleženi su veštim perom spisateljice. U frankističkoj atmosferi totalitarnog društva i malograđanskog licemerja, kao reakcije na čvrsto uspostavljen sistem vrednosti,a na štetu svake individualnosti, roman govori o tome kako se pojedinac suočava sa stvarnošću, pokušavajući da nađe sopstveno mesto u takvom sistemu i svoj život učini smislenim i srećnim.

U učmalu sredinu varošice dolazi stranac, mladi profesor nemačkog jezika. Već sama njegova pojava izaziva komešanje i nemir: za sredinu on je stranac i potencijalna opasnost koja ceo ustanovljeni sistem može dovesti u pitanje. To čini i svojim prisustvom, nepristrasnim okom posmatrača, ali pre svega upoznajući žitelje provincijske varoši sa sopstvenim pogledom na svet, sa idejama kojima ga je nadahnuo otac umetnik, slikar: idejama slobode, samopotvrđivanja vlastite ličnosti, kreativnosti, nepristajanja na povinovanje sredini na uštrb sopstvene autentičnosti. Sukob dva potpuno različita pogleda na svet je neminovan.

Karmen Martin Gajte je vrhunska spisateljica, jer nam meteorski potres, koji izaziva prisustvo mladog Pabla Klajna u životima glavnih junaka, žitelja učmale sredine, dočarava tako što svoje junake izvodi na pozornicu romana, pa oni sami, svojim rečima i postupcima, oživljavaju sliku jedne epohe. Stoga je dijalog izuzetno važan element ovog romana. A kako glavni junaci i junakinje, o kojima Martin Gajte naročito voli da piše, razrešavaju taj sukob: u širokom spektru odgovora na život, od potpune integracije i dobrovoljnog pristajanja na sva pravila, ili prisilne integracije, neuspelih pokušaja pobuna, do onih koji pružaju nagoveštaj da će se izboriti za svoj svet. Nagoveštaj, jer autorka ostaje iskreno zapitana da li će odluku o otporu sredini pratiti i snaga da u njoj istraje i da stvori sopstveni svet.

Roman Iza zavese mnogi smatraju najboljim romanom Karmen Martin Gajte, za koji je dobila i nagradu Nadal. Roman je uvršten u listu 100 najboljih romana XX veka na španskom jeziku, u izboru časopisa El Mundo.


Karmen Martin Gajte:
(Salamanka, 1925 – Madrid 2000), bila je španska književnica i pesnikinja, pripadnica pokreta književnika i intelektualaca Generacija '50. Smatra se jednom od najrelevantnijih ličnosti španske književnosti XX veka.
Dobitnica je mnogobrojnih nagrada; pomenućemo najznačajnije Kafe Hihon (1955); Nadal (1957), Anagrama de ensayo (1987), Princ od Asturije (1988); Nagrada Napredne žene (1990); Nacionalna nagrada u oblasti španske književnosti (1994); Zlatna medalja prestižnog Centra lepih umetnosti (1997).

Fabrike koje su izgubile namenu, zaboravljena skladišta, napuštena železnička pruga, siromaštvo sitnog sveta. To je život predgrađa. Nasuprot tome, u centru grada su iznikle kule sa raskošnim stanovima i radnjama koje naseljavaju novi bogataši. Globalizacija nosi silovite promene...

Priča ovog romana dešava se u Kini u kojoj prepoznajemo sudbinu zemalja u tranziciji. Putujući pešice, pisac posmatra fabrike koje su izgubile namenu, zaboravljena skladišta, napuštene železničke pruge, siromaštvo običnog sveta, život predgrađa. Nasuprot tome, u centru grada čudi se izniklim kulama sa raskošnim stanovima i radnjama koje naseljavaju novokomponovani kapitalisti. Suptilno "hvata" globalizaciju koja donosi silovite promene.