SAVREMENI ROMAN

Kroz potragu za poreklom, autorka istražuje istoriju Jevreja, njihova rivalstva, kulturu i verovanja. Možemo li pobeći od svoje sudbine? One koju izaberemo za sebe? – pita Ester Vital, glavna junakinja romana Sefard.

Roman je zasnovan na životnoj priči autorkine čukunbabe, rođene Indonežanke sa ostrva Java, koja se oduprla surovim zakonitostima svoje kaste (bila je vanbračno dete švalje u sultanovoj službi).

Početkom oktobra 1909. godine Adolf Hitler nije položio prijemni ispit na Akademiji likovnih umetnosti u Beču. Šta bi bilo da je komisija donela drugačiju odluku? Tok Firerovog života, a potom i život plahe, strastvene nemačke omladine, na kraju i svetske istorije – bili bi, verovatno, potpuno izmenjeni.

Na razmeđi Beograda, Tirane i Skadra, u jeku Drugog svetskog rata, odvija se drama nesrećnih ljubavi onih koji su čeznuli za srećnom budućnošću. Zatvoreno zbog odmora čvrsto nas obuzima i odvodi na drugu stranu, onu sa koje nikada nismo posmatrali istoriju. Ovo je priča o prošlosti sagledanoj očima gubitnika, o sudbinama ljudi prinuđenih da žive u sasvim pogrešnim kontekstima.

Obuzeti grčevitim pokušajima rešavanja intimnih potresa, u vrtlogu onog najvećeg, kolektivnog, junaci različite etničke i religijske pripadnosti izjednačeni su u patnji i stradanju. Nemci, Srbi, Italijni i Albanci, u uzajamnim prožimanjima i dodirima, ovde nisu tretirani tek sa stanovišta istorijske odgovornosti. Oni su krivci u vlastitim životima, koji im neprestano izmiču kontroli. Rat briše razlike među ljudima, pokazujući da svi čeznu samo za jednim – ljubavlju.

Ono što se u avgustu 2015. godine dogodilo u planinama Kamčatke, u istočnom Sibiru, nije bio tek napad divlje životinje na preplašenog čoveka. Bio je to susret.

Istražujući nomadska plemena Gvič na Aljasci i Evene u oblasti Kamčatke, Nastasja Marten postaje žrtva neobičnog susreta. Ogroman mrki sibirski medved odgrizao joj je deo lica.

Izmenjenog lika i lišena identiteskog uporišta, protagonistkinja se, tragajući za odgovorima i ispitujući uzroke, vraća u prirodu, na „mesto ljubavi i zločina“, ne bi li ih pronašla u prvobitnom, arhetipskom, mitskom. Čitalac je prinuđen da je, zastrašen i zadivljen, na tom putu sledi bez predaha.

Smrt je mučan posao peti je Halifin roman, a prvi koji od sada može da se čita i na srpskom jeziku. U SAD on se s lakoćom izborio za status finaliste u konkurenciji za nagradu Nacionalne fondacije za knjige. Ugledni pisac i novinar Eliot Akerman uporedio je Halifu sa Foknerom, a roman je doživeo i brojne pozitivne kritičke prikaze.

U zastrašujućujoj atmosferi građanskog rata u Siriji, junaci romana, putujući, tragaju za svojim ličnim identitetom. Premda je čitaocu, kao i putnicima, smrt kao opšte pravilo neprestano pred očima, roman ne obiluje samo ironijom, stravom i užasom, no i poetskim elementima.

Bez obzira na naslov i radnju koja teče nekoliko predugih dana i noći u sveopštem okruženju smrti, roman Halida Halife ipak govori prvenstveno o životu, iznoseći iskustva i sećanja svakog od troje putnika, pa i poslednju romansu četvrtog među njima, pokojnog oca: čoveka odanog svetoj stvari narodnog ustanka. U tragičnim ratnim godinama dvoje već ostarelih ljudi pronašli su nadu, u najčvršćem uzajamnom poverenju i srećno obnovljenoj nežnosti

U nekom mestu na moru, u Engleskoj, tamnoputa bolničarka Nadin nalazi dvadesetogodišnjeg mladića na plaži, u stanju šoka, i odvodi ga u psihijatrijsku ustanovu u kojoj radi, gde preuzimaju brigu o njemu. Tajanstveni mladić ne govori, ne piše, nema identitet, ali u jednom trenutku crta klavir, i kada mu stavljaju na raspolaganje instrument u “zimskoj bašti” ustanove, on počinje da svira božanski, kao da nikad u životu ništa drugo nije radio.

Svi pacijenti, lekari, bolničari koji prisustvuju njegovom nastupu duboko su dirnuti, počev od psihijatra koji vodi centar i koji o svemu piše starijem kolegi i ubrzo pretvara taj neobičan klinički slučaj u medijski fenomen.

Ožiljak je neobična i uznemirujuća priča o neuzvraćenoj ljubavi; priča o dva vrlo različita bića, koja se u ludoj, beskontaktnoj savremenosti, sasvim dobro upotpunjuju.

Sonja upoznaje Knuta na književnom forumu na internetu i uprkos tome što ih razdvaja sedamstotina kilometara, uspostavlja s njim jedan osoben odnos, opsesivan i čudnovat. Rastrzana između privlačnosti i gađenja, bez obzira na sve, oseća se očarano tim neobičnim likom, perfekcionistom koji živi izvan svake društvene norme i koji joj se udvara obasipajući je skupocenim ukradenim poklonima.

Potreba da se udalji od Knuta kada on postane preterano nasrtljiv, ali takođe i neobuzdana radoznalost i snažna želja da doživi iskustva koja će izaći iz okvira njenog preterano uređenog života, odvešće Sonju u dvostruki, tajni život u kome će godinama ostati zarobljena, bez mogućnosti da se oslobodi. U ovom romanu, stereotipni koncept zavođenja izobličen je time što je predstavljen u najgorim aspektima - posedovanje, ispraznost, potreba pojedinca da se oseti fetišem nekog drugog ili trulež platonske ljubavi.

Prevela sa francuskog Ljiljana Mirković


Moj cilj ovde nije da napišem sociološku studiju, niti da napravim ogled o seksualnosti u Maroku.

Istaknuti sociolozi i odlični novinari obavljaju ovaj, o, koliko težak posao.

Ono što sam htela – to je da isporučim sirovu reč. Tu drhtavu a žestoku reč, te priče koje su me uznemirile, potresle, dovodile do besa i katkad do pobune. Poželela sam da se začuju ti često bolni isečci iz života u društvu gde mnogi muškarci i žene radije okreću pogled. Sve ove žene, pričajući svoj život i prihvatajući da krše zabrane, svakako su mi saopštile jedno: da njihov život ima važnosti. One se računaju u životu i treba računati s njima. Kroz svoje ispovesti htele su da bar za koji časak izađu iz izolacije i upozore druge žene na činjenicu da nisu same.

Lejla Slimani

Knjiga Lejle Slimani je snažna i iskrena priča marokanskih žena, zarobljenih u društvu predrasuda i licemerja.

Žene koje je Leila Slimani upoznala govore bez stida i tabua o svojim intimnim vezama i seksualnom životu, koji se odvijaju između pokornosti i prestupa. Jer, u Maroku zakon kažnjava i zabranjuje sve oblike intimnih odnosa izvan braka, kao i homoseksualnost i prostituciju.

Knjiga Seks i laži je suštinsko suočavanje s intimnim demonima Maroka i snažan apel za univerzalnom slobodom žena da imaju izbor, da budu, da vole i žele.

Lejla Slimani:
Lejla Slimani je rođena 1981. godine u Rabatu (Maroko), od oca Marokanca i majke francusko-alžirskog porekla.

Po završetku srednje škole, napušta Maroko i odlazi u Pariz na studije. Diplomirala je na pariskom Institutu za političke studije i započela novinarsku karijeru. Bavljenje novinarstvom odvelo ju je 2008. u redakciju časopisa Mlada Afrika.

Svoj prvi roman, U vrtu ljudožderа, Lejla Slimani je objavila 2014. godine. Privukavši pažnju publike i kritike, roman se našao u užem izboru za Nagradu Flor 2014.

Za svoj drugi roman, Uspavaj me, spisateljica je dobila prestižnu Gonkurovu nagradu.

Prevela sa slovenačkog Jelena Budimirović
Zbog upečatljivih sekvenci ljubavnog čina i fizičke intimnosti koje opisuje u svojim romanima, Gabriela Babnik je često predstavljena kao erotska spisateljica. Glavni junaci su telesni, erotika je veoma naglašena i po tome se Intimno razlikuje od većine slovenačkih romana

Intimno je triptih, čine ga tri samostalne pripovedne celine koje su, kako se na kraju romana ispostavlja, međusobno povezane. Čitalac prati ljubavnu priču Slovenke Janine i uglednog afričkog kolumniste Fadula. Gotovo jednoglasno prihvaćen kao delo koje se bavi problemima migranata i migrantskom politikom, roman Intimno postao je mnogo više od proze. Međuljudski odnosi u njemu mnogo su dublje analizirani, a odnos prema došljacima tamnije puti samo je prvi sloj složenog procesa između aktera života u mikro i makro prostoru i njegov formalni okvir.

Zbog upečatljivih sekvenci ljubavnog čina i fizičke intimnosti koje opisuje u svojim romanima, Gabriela Babnik je često predstavljena kao erotska spisateljica. Glavni junaci su telesni, erotika je veoma naglašena i po tome se Intimno razlikuje od većine slovenačkih romana Reč intimnost, kaže Gabriela Babnik, ima višestruko značenje, može da predstavlja ranjivost, bliskost, telesnost...

Gabriela Babnik:
(1979) slovenačka spisateljica, književna kritičarka i prevoditeljica. Studirala je komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. U svom magistarskom radu bavila se savremenom nigerijskom književnošću.Autorka razmatra afričke teme, odnosno prilike u Burkini Faso. Roman U visokoj travi (V visoki travi, 2009) u celosti je napisan u Burkini Faso, a zapravo govori o Sloveniji. U knjizi Intimno (2016) nastavlja da se bavi afričkom tematikom, koju je započela u svom prvom proznom delu Koža od pamuka (Koža iz bombaža, 2007). Za roman Sušno doba (Sušna doba, 2013) Gabriela Babnik je dobila Evropsku nagradu za književnost. Knjiga je izazvala izuzetnu pažnju i prevedena je na 15 jezika.

Preveo sa nemačkog Žarko Radaković
Ne štedi nikoga, a dotiče sve: ovo je blistavi roman o ljubavi, zavođenju, zavodnicima i zavedenima, o svim njihovim licima i naličjima. Stilski jedinstven i jezički precizan, ovaj roman se svrstava među najbolja Handkeova ostvarenja.

Neobična pripovest o Don Huanu koji, obuzet potrebom da se ispovedi, pronalazi svog idealnog slušaoca i otkriva mu uzbudljivu i neverovatnu priču o tome kako je proveo sedam dana sa sedam prelepih žena. Peter Handke oživljava umnogome drugačiji lik Don Huana od onoga o kome se obično misli, piše ili govori.

"Mogu da posvedočim: Don Huan je neko drugi. Video sam ga kao nekoga ko je bio odan - odanost ličnosti. Prema meni je bio više nego samo ljubazan - bio je pažljiv. I ako sam sreo očinskog muškarca, onda je to bio on: Slušaš ga i veruješ mu. Pri tom mi je svih tih sedam dana na lep način ostao dalek, a to je meni, koji odavno sanjah samo druge i o povestima drugih, u kojima se nisam pojavljivao, odgovaralo i bilo pravo..."

Ovo su rečenice sa samog kraja romana "Don Huan", dela koje predstavlja ponovno istaživanje i novu (re)kreaciju mita o Don Žuanu. I ovog puta ni po čemu tipičan, Peter Handke roman smešta u savremeno međuvreme, a Don Huan se pojavljuje kao čovek koji, obuzet potrebom da se ispovedi, pronalazi idealnog, neutralnog slušaoca - naratora ovog dela. Slušajući, zajedno s naratorom, priče o sedam dana provedenih sa sedam žena izuzetne lepote, čitalac prisustvuje i desakralizovanju mita o Don Huanu, ali i biva suočen s njegovim drugim licima. Pisac, čak, tvrdi, da don Huan nije bio zavodnik, niti zavedeni.

"On je imao moć. Samo što je njegova moć bila nešto drugo". Ovaj roman na svega stotinak stranica donosi uzbuđenja i saznanja koja nam ne donose mnoge knjige veće i po obimu i po ambicioznosti autora. Pred nama je nepretenciozno delo pisca - majstora koje se zaista može čitati na onoliko načina koliko ima čitalaca. Uostalom, čitalac je upravo lice koje želi da bude zavedeno - pričom. A priča je, takođe, oblik moći.

Sanja Domazet


Peter Handke:
Jedan od vodećih pisaca nemačke i evropske literarne scene. Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu. Živi u Parizu. Dela su mu prevedena na više od trideset jezika.

Autor je romana, pozorišnih komada i filmskih scenarija. Bavi se, takođe, filmskom režijom i prevođenjem. Po njegovom scenariju Vim Venders je snimio čuveni film Nebo nad Berlinom. Za svoj literarni opus dobio je niz nagrada, a za roman Don Huan dodeljeno mu je 2004. godine književno priznanje Zigfrid Unzeld.

Preveo sa arapskog Srpko Leštarić


Roman koji je Tajib Salih smatrao svojim najvažnijim delom.

Bаndаršah je zajednički naslov dilogije koju čine dva kratka romana, Daulbejt (1971) i M?rjud (1976). Cela tetralogija – Zejnova svadba, Sezona seobe na sever, Daulbejt, Merjud čini zaokruženu romanesknu priču, koja je na arapskom doživela bukvalno bezbroj izdanja. Radnja predstavlja nastavak autorove obrade teme života u selu Vad Hamid na severu Sudana s brojnim istim junacima ili njihovim potomcima. Vreme u romanu je skokovito dato, društvo proživljava opasnu krizu na rubu haosa, mitske ličnosti i mistični događaji ostavljaju nerešeno pitanje mogućnosti katarze.

Tokom dvadeset pet godina Cila živi sa Lazarom, sa kojim ima petoro dece, i sa svojim deset godina mlađim ljubavnkom, Hananom. Nakon Prvog svetskog rata porodica se često seli, a deca žive sa dvojicom očeva. Upravo je „čika Hanan“ onaj koji ih odgaja, stara se o nihovom obrazovanju i drži porodicu na okupu.

Roman zasnovan na memoarima autorkine prabake i Hananovom dnevniku, Cila prepliće porodičnu priču o četiri generacije sa istorijom Izraela. Kacir, koja se i sama pojavljuje u romanu, napisala je roman svog života, ne samo zato što je to njeno najduže i najkompleksnije delo do sada, već i zato što je samo njen panoramski pogled mogao da obuhvati Cilin neverovatan život i prodre u porodični mit.


Judit Kacir:
Rođena u Haifi 1963. godine, Judit Kacir studirala je književnost i filmsku umetnost na Univerzitetu u Tel Avivu. Urednica je u izdavačkoj kući Hakibbutz Hameuchad/ Siman Kriah i predaje kreativno pisanje. Kao veoma popularna autorka u Izraelu, objavila je zbirke priča, romane i knjige za decu. Dobitnica je brojnih nagrada, poput Book Publishers Association's Gold and Platinum Book Prizes, Prime Minister's Prize, French WIZO Prize. Za roman Cila dobila je nagradu Culture Minister's Zionism Prize. Njena dela prevedena su na 11 jezika.

Roman Karmen Martin Gajte, objavljen 1957. godine, dočarava atmosferu Frankove Španije pedesetih godina prošlog veka u jednoj varošici, nedaleko od prestonice. Svi ključni elementi aktuelne stvarnosti zabeleženi su veštim perom spisateljice. U frankističkoj atmosferi totalitarnog društva i malograđanskog licemerja, kao reakcije na čvrsto uspostavljen sistem vrednosti,a na štetu svake individualnosti, roman govori o tome kako se pojedinac suočava sa stvarnošću, pokušavajući da nađe sopstveno mesto u takvom sistemu i svoj život učini smislenim i srećnim.

U učmalu sredinu varošice dolazi stranac, mladi profesor nemačkog jezika. Već sama njegova pojava izaziva komešanje i nemir: za sredinu on je stranac i potencijalna opasnost koja ceo ustanovljeni sistem može dovesti u pitanje. To čini i svojim prisustvom, nepristrasnim okom posmatrača, ali pre svega upoznajući žitelje provincijske varoši sa sopstvenim pogledom na svet, sa idejama kojima ga je nadahnuo otac umetnik, slikar: idejama slobode, samopotvrđivanja vlastite ličnosti, kreativnosti, nepristajanja na povinovanje sredini na uštrb sopstvene autentičnosti. Sukob dva potpuno različita pogleda na svet je neminovan.

Karmen Martin Gajte je vrhunska spisateljica, jer nam meteorski potres, koji izaziva prisustvo mladog Pabla Klajna u životima glavnih junaka, žitelja učmale sredine, dočarava tako što svoje junake izvodi na pozornicu romana, pa oni sami, svojim rečima i postupcima, oživljavaju sliku jedne epohe. Stoga je dijalog izuzetno važan element ovog romana. A kako glavni junaci i junakinje, o kojima Martin Gajte naročito voli da piše, razrešavaju taj sukob: u širokom spektru odgovora na život, od potpune integracije i dobrovoljnog pristajanja na sva pravila, ili prisilne integracije, neuspelih pokušaja pobuna, do onih koji pružaju nagoveštaj da će se izboriti za svoj svet. Nagoveštaj, jer autorka ostaje iskreno zapitana da li će odluku o otporu sredini pratiti i snaga da u njoj istraje i da stvori sopstveni svet.

Roman Iza zavese mnogi smatraju najboljim romanom Karmen Martin Gajte, za koji je dobila i nagradu Nadal. Roman je uvršten u listu 100 najboljih romana XX veka na španskom jeziku, u izboru časopisa El Mundo.


Karmen Martin Gajte:
(Salamanka, 1925 – Madrid 2000), bila je španska književnica i pesnikinja, pripadnica pokreta književnika i intelektualaca Generacija '50. Smatra se jednom od najrelevantnijih ličnosti španske književnosti XX veka.
Dobitnica je mnogobrojnih nagrada; pomenućemo najznačajnije Kafe Hihon (1955); Nadal (1957), Anagrama de ensayo (1987), Princ od Asturije (1988); Nagrada Napredne žene (1990); Nacionalna nagrada u oblasti španske književnosti (1994); Zlatna medalja prestižnog Centra lepih umetnosti (1997).

Fabrike koje su izgubile namenu, zaboravljena skladišta, napuštena železnička pruga, siromaštvo sitnog sveta. To je život predgrađa. Nasuprot tome, u centru grada su iznikle kule sa raskošnim stanovima i radnjama koje naseljavaju novi bogataši. Globalizacija nosi silovite promene...

Priča ovog romana dešava se u Kini u kojoj prepoznajemo sudbinu zemalja u tranziciji. Putujući pešice, pisac posmatra fabrike koje su izgubile namenu, zaboravljena skladišta, napuštene železničke pruge, siromaštvo običnog sveta, život predgrađa. Nasuprot tome, u centru grada čudi se izniklim kulama sa raskošnim stanovima i radnjama koje naseljavaju novokomponovani kapitalisti. Suptilno "hvata" globalizaciju koja donosi silovite promene.

Bližeći se četrdesetoj godini, novinar studentskog časopisa Neksus živi mirno i monotono na Novom Zelandu. Tokom službenog putovanja za Novu Gvineju doživljava brodolom i jedini uspeva da preživi. Kao brodolomnik, odlučuje da načini veliki iskorak u svom životu i krene u preduzetničke vode. Posle dugog razmišljanja, smiren i bez svakodnevnih stresova rešava da na ostrvu otvori supermarket, stekne novac i dobar glas i popne se što više na društvenoj lestvici, što mu je bio neostvaren san...
Ovo je još jedan Sotakisov roman o gorućoj želji savremenog čoveka da ostvari svoje snove i proživi život o kome je oduvek sanjao. Junak se, kroz granične situacije koje su često komične a na momente i nadrealne, stara da ostane na nogama i izađe kao pobednik iz neravnopravne borbe sa stvarnošću.

Pisac i diplomata Marek Toman svakog dana odlazi na posao u velelepno barokno zdanje na praškom Loretanskom trgu. Černjinski dvorac je delo italijanskog arhitekte Frančeska Karatija, sedište Ministarstva spoljnih poslova i odgovarajuće raskošan pripovedač u Tomanovom romanu Pohvala oportunizmu.

Dvorac pamti sve. Sa pozicije nadmenog aristokrate koji prezire plebs i nemilosrdnog oportuniste kome je imponovalo kada je dospeo u čvrste nacističke ruke, Tomanov junak ironično, elegantno i duhovito beleži ključne događaje češke istorije od XVII do XX veka.

Oseća se kao Italijan koji se obreo u zemlji malog slovenskog naroda čiju narav nikako ne može da shvati i čiji jezik mu se ne dopada jer nema ni melodije ni stila. On je profesionalac osuđen da živi među ljudima koji ne shvataju da je maloj sili bolje pod okriljem velike.

Centralna tema je misteriozna smrt Jana Masarika, „ministra tužnih očiju“, koji je skončao padom sa prozora Černjinskog dvorca u burnim danima nakon komunističkog prevrata 1948. godine.

Da i dvorci imaju osećanja, saznaćemo kroz naklonost glavnog junaka prema obližnjem zdanju pobožne, milosrdne i ljupke Lorete. Na njeno insistiranje, usredsrediće se na istragu o Masarikovoj smrti, dovesti je do samog kraja, koji će ostati otvoren, kao i pitanje zla u ovome svetu.

Svako poglavlje uvodi citat iz priručnika o mačevanju i neprestano se razvijaju paralele između visoko formalizovanih gestova mačevalačkog duela i umeća diplomatskih odnosa. Malo krvi se u istoriji mora proliti, kaže samouvereni narator, tek ona odlučuje pobednika.

Kroz sabiranje ideologija u fikciji, preko likova koji nisu rođeni nego iskrojeni po obrascima (levičarski internacionalista, antisemita, Jevrejin nacionalista, autohtonista, cionista, bivši huligan i tako dalje), u ovom dokumentarnom romanu se preispituje niz predrasuda o pripadnosti kategorijama nacionalno ideološkog tipa.

Radnja romana Već dve hiljade godina... počinje dvadesetih godina prošloga veka. Jevrejske studente napadaju i tuku drugi studenti. Bezimeni mladi narator, Jevrejin, suočava se sa nasilnim isterivanjem jevrejskih studenata sa Univerziteta. Budući da je i sam student Pravnog fakulteta, nakratko se pridružuje grupi svojih kolega, jevrejskih studenata koji su organizovali otpor da bi mogli da nastave studije, ali ih ubrzo napušta. On se ne plaši batina; on se plaši da će izgubiti svoju slobodu identifikujući se s grupom. Takođe, zazire i od činjenice da ga psihologija žrtve isuviše privlači. Više iz prikrajka, taj lik primećuje da batine koje dobijaju njegove kolege Jevreji oblikuju i snaže „Jevrejina” u njima, čime razvija određenu svest o pripadnosti. On ne želi da negira niti da bude definisan svojim jevrejstvom.

Zejnovu svadbu Salih je objavio najpre u nastavcima 1964, pre svog najslavnijeg dela Sezona seobe na sever (1966), a u jednom intervjuu objasnio je da je Sezonu počeo pisati tamo gde je završio Zejnovu svadbu. Svojim naslovom roman implicira da je reč o opisu svadbenog veselja seoskog momka po imenu Zejn. Ali svak ko bi pomislio da je tu u fokusu ženidba glavnog junaka prevario bi se! Da je tako, ovaj briljantni tekst, koji tretira društveno stanje između tradicionalizma i modernizma, „između magije prošlosti i misterije sadašnjosti“, izgubio bi svoju jedinstvenost i originalnost.

Naprotiv, sve u njemu, uključujući brojne flešbekove i pažljivo raspoređene savršeno filmične scene, usmereno je ka tome da prikaže odnose u tadašnjoj sudanskoj zajednici na pragu urbanizacije, njen mentalitet, njene nedoumice, napredovanje i, istovremeno, njenu čvrstu vezu s tradicionalnom kulturom regije, uz simbolički maestralno prikazano mistično, sufijsko poimanje života pojedinca i cele te zajednice.

Lik Zejnov prikazan je, na prvi pogled, kao sušta suprotnost svom imenu (Lepotan), s nizom fizičkih i psihičkih nedostataka, ali je apsolutno nezaboravan lik. Kvaliteti koje autor pripisuje junaku prikazujući ga kao jurodivca, mistično povezanim s natprirodnim silama, neumitno podsećaju na heroje mitova i legendi.

Kao knjiga, Zejnova svadba pojavila se na arapskom 1969, kuvajtski film snimljen prema romanu dobio je nagradu na festivalu u Kanu 1976. godine, a adaptacija za pozorište prikazivana je u Kairu, Tripoliju i Kartumu tokom osamdesetih godina.

"Izabel je lepa žena, ali više ne dovoljno lepa i mlada da bi i dalje radila kao model i nedovoljno priznata da bi, kao glumica, dobijala velike uloge. Zbog toga glumi kada joj se pruži prilika, raskrstila je s ljubavlju, ostavila dečka i odlučila da promeni način života."




Feridun Zaimoglu literarno je zaokupljen marginalnim delova društva i njihovim stanovnicima. Posvećuje se životu nekolicine kreatura iz velegrada koje, daleko od berlinske vreve i reka turista, slede svoj put. Izabel je lepa žena, ali više ne dovoljno lepa i mlada da bi i dalje radila kao model i nedovoljno priznata da bi, kao glumica, dobijala velike uloge. Zbog toga glumi kada joj se pruži prilika, raskrstila je s ljubavlju, ostavila dečka i odlučila da promeni način života. To je vreme posle uzbuđenja, ona se oprašta od seksualnog zadovoljstva i bira put čednosti. Nakon što ni njeni roditelji – mada se zdušno trude - ne uspevaju da joj nađu dobru priliku, upoznaje Markusa i počinje priča o Izabel i vojniku. Markus je povratnik iz sukoba na Kosovu, gde je bio u vojnoj misiji, traumatizovan je i jedino što želi je egzistencija svedena na najneophodnije. Njihov susret menja život oboje i odvodi ih na fascinantno i opasno putovanje u Markusovu prošlost. Snagom jezičkog izraza na koju smo navikli, a pri tom veoma precizan u posmatranju i svesno škrt na rečima, Zaimoglu odvodi čitaoce u svet smanjenih životnih očekivanja koji se ruši pod dejstvom ljubavi, bola, kajanja i osvete.

Pripovedač Bruno, koji nije slučajno imenjak autora romana, prepričava nam životne priče desetina živopisnih likova koju su se na ovaj ili onaj način zatekli u Ameliji i pokušavaju da izvuku od života najviše što mogu, ali ih najčešće na tom putu omete zla kob. Među svim tim lopovima, barabama, fizičkim radnicima, žonglerima, vernicama, muzičarima, netalentovanim režiserima, prostitutkama i ljudskom glupošću, naš će čitalac, u njihovim deprimirajućim, tužnim, besciljnim, ali majstorski ispripovedanim sudbinama, bez teškoća prepoznati likove „iz svog kraja“, jer majstorstvo pripovedanja uvek zahvata ono opšte o ljudima, bez obzira gde oni žive, pate, tumaraju, raduju se ili umiru.

Dva državna službenika, govornik i majstor, prvi elegantan i slatkorečiv, drugi neotesan i mrzovoljan, pojavljuju se na vratima stana jedne samohrane majke koja živi sa svojim malim sinom. Pojavljuju se sa nalogom da ugrade u kuću strah, kao da je posredi plin, klima, kablovski internet ili neka slična uobičajena instalacija u svakom domaćinstvu.

Dijalozi, pridike o strahu i njegovoj poučnosti, ispresecani pričama, slikovitim pripovestima o tome kako je strah koristan za život (priča o majci koja odvodi svog sina u šumu i ostavlja ga tamo da ga pojedu vukovi, priča o silovanju jedne starice u jednoj pustoj gradskoj četvrti, o epidemiji izazvanoj nekim čudnim virusom, o jadnim siromasima koji pljačkaju ljude u javim prostorima, o biljki ljudožderki…) u osnovi čine sadržaj ovog dinamičnog romana, koji se po mnogim svojim karakteristikama, približava pozorišnom komadu. Situacija je vrlo jasna, sva tri dramska jedinstva su tu; prisutne su akcija, intriga, kriza, rasplet.

Očigledno je da se radnja romana odvija u Portugalu, ali se ove lokalne odredbe vrlo lako prevazilaze, te pitanja koja nam Zinkova naracija postavlja uzdižu ovu priču na globalni nivo, odnoseći se na savremeno društvo uopšte. Roman govori o sadašnjosti, o tome šta se dešava ovde i sada, o društvu u kome se strah širi sistematski, od kuće do kuće, od jedinke do jedinke, od građanina do građanina, koji ćuti i prihvata. Prihvata, jer ne želi da se protivi napretku, jer je dobar i želi dobro svima nama. A ugrađivanje straha je patriotski cilj, nešto što će doneti dobro svima. Doktrina, uterivanje straha, ućutkivanje štampe, ućutkivanje čitalaca, ućutkivanje glava koje misle.

Delo koje je odmah po objavljivanju 1972. godine dočekano kao pravo otkriće. Kritika ga je ocenila kao svojevrsnu antitezu Volterovom Kandidu, a roman je odredio i svoga pisca kao pripadnika malobrojne ali dragocene porodice takozvanih „pisaca jednog romana“. Glavni junak, Ignaciје Rajli iz Nju Orleansa je intelektualac britke ali destruktivne inteligencije i grotesknog tela u istoj takvoj odeći, nezainteresovan za ljubav, standardno zaposlenje i uobičajene karijere. Ovaj pobunjenik protiv svega i svih, razapet između morala i pragmatizma, varira od tragikomičnog lika koji izaziva sažaljenje i smeh, do negativca. Dok njegovi rezoni nisu lišeni razuma, način na koji ih sprovodi jeste, čime autor stvara parodijsku sliku društva i karikiranje uzaludnih revolucija. Sjajna, izazovna farsa falstafskih razmera verovatno da je najpribližniji opis ovog blistavog romana.

Opsimista je najpoznatije delo Emila Habibija, a objavljivan je najpre u nastavcima u listu Itihad, organu KP Izraela, od 1972. do 1974. godine. Odmah potom štampan je u Haifi i Bejrutu kao knjiga koja je u tren oka rasprodata diljem arapskih zemalja.

Za tri godine štampana su i doštampavana tri izdanja, svako u brojnijem tiražu od prethodnog. Tada se jasno pokazalo da ta neodoljiva mešavina crnog humora, burleske, parodičnih začikavanja i gorkoironičnih aluzija na tragična zbivanja odskače od suvoparne, „ultrarealističke“ arapske proze svoga vremena. Habibijev roman pokazao se kao autentično, uistinu originalno delo, pisano sveže i, mada ga praktično nije moguće imitirati, otvorilo je nove vidike i postavilo nove izazove.

Iako su glavna zbivanja u romanu smeštena unutar granica Izraela iz 1948. i slikaju prvenstveno težak život palestinskog življa koji je ostao u zavičaju po ustanovljavanju izraelske države, Opsimista je pozdravljen kao inteligentno i zabavno štivo. Sam Habibi, u intervjuu Radvi Ašur 1978, kaže da mu je cilj bio da oslobodi izrabljivane od teškog osećaja da je izrabljivač neizmerno moćan i da je zato odabrao antijunaka, čiji postupci često izazivaju na smeh i koji objedinjuje sve mane protiv kojih je sam pokušavao da se bori.

Postoji li razlika između sećanja i zamisli? To je pitanje koje muči Aleksandra Kliva dok se priseća prve, a možda i jedine, ljubavne afere sa majkom svog najboljeg prijatelja. Njegova propala glumačka karijera iznenada i neobjašnjivo oživljava prihvatanjem filmske uloge čoveka koji se predstavlja u lažnom svetlu. Glavna glumica, mlada i krhka, nehotice mu daje priliku da vidi, sa zapanjujućom jasnoćom, jaz između stvari koje je proživeo i načina na koji ih se priseća. Snažan i dirljiv, roman Drevna svetlost ima složenu strukturu, jasan lirski izraz i neobičan humor koji karakteriše sva Banvilova dela.

U potrazi za poslom, jedan mladi čovek, prihvata neobičnu ponudu koja mu bez ikakvog napora donosi veliku dobit. Dok sa zadovoljstvom posmatra kako se novac množi na njegovom bankovnom računu on pravi planove za budućnost i sanja o životu koji mu je oduvek bio nedostupan. Međutim, ubrzo shvata da ništa nije kao što izgleda i da je postao zatočenik košmarne stvarnosti koja mu postepeno oduzima pravo da slobodno živi i kreće se. Ovaj roman kafkijanske atmosfere priča je o besmislu ljudskih želja, o apsurdnoj ideji o sreći koju ima savremeni čovek i o svemu onome što žrtvujemo nadajući se raju koji nikada nećemo upoznati.

Huan Mares, sanjar, čovek koji je sve sâm postigao u životu, iznenada zatiče svoju ženu Normu, intelektualku, pripadnicu visoke građanske klase, s ljubavnikom u sopstvenoj bračnoj postelji. Slomljen, prevaren i ostavljen, on tone u očaj i bedu; postaje usamljeni marginalac, odrpani ulični muzičar, sve dok ne smisli sumanutu strategiju: da se maskira u živopisnog južnjaka, dođoša po imenu Faneka, ne bi li ponovo osvojio bivšu ženu koju i dalje ludo voli.
Ta maskarada počinje kao šala, kao neverovatna i groteskna avantura, da bi ubrzo poprimila neočekivanu dinamiku i obrte zasnovane na najrazličitijim udvajanjima.
Svojim raskošnim pripovedačkim darom, Huan Marse nagoveštava mnogostruke nivoe čitanja ovog romana: pored surove i duhovite satire, u vidu ironične i karnevalske slike kulturne i lingvističke dvojnosti Barselone, paralelno teče i dirljiva priča o stalnoj potrebi da se bude neko drugi.