KLASICI, DRAME, MISLI

Svaki život je mnogo dana, dan za danom. Hodamo kroz sebe, srećemo razbojnike, duhove, džinove, stare ljude, mlade ljude, supruge, udovice, pobratime, ali uvek srećemo same sebe.



Moli Blum, žensko biće koje je Džojs stvorio u romanu Uliks, izgovara svoj unutrašnji monolog u Penelopi, poslednjem poglavlju romana, i to je postao jedan od najuticajnijih pasaža u modernoj književnosti. Moli se priseća svoje mladosti i svojih ljubavi, i taj duh prožima čitavo finale romana. K. G. Jung je nakon čitanja Penelope, fasciniran, napisao Džojsu da „samo đavolova baba zna toliko o ženskoj psihi“, dok je Džojsova Nora na to rekla da Džojs „baš ništa ne zna o ženama“. Džojs je u svakom slučaju znao ponešto o samoj Nori, s kojom je nerazdvojno živeo od svoje 22. godine, i kojoj je pisao potpuno nesvakidašnja ljubavna pisma.

"Navela sam ga tog dana da me zaprosi prvo sam mu iz usta dala zalogaj čajnog kolača bila je prestupna godina kao ova da pre šesnaest godina o Bože posle tog dugog poljupca skoro sam ostala bez daha da rekao mi je da sam planinski cvet da sve smo mi cvetovi žensko telo da jedini je put u životu rekao istinu i za tebe danas sunce sja da zato mi je bio drag jer sam videla da razume i oseća šta je žena i znala sam da ću uvek moći da ga motam kako hoću i pružila sam mu svu radost koju sam mogla da mu dam i dovela ga tako daleko da me molio da kažem da nisam odmah odgovorila samo sam gledala daleko u more i nebo na toliko sam toga mislila o čemu on ništa nije znao [. . .] i onda sam ga očima pitala da me opet pita da i onda me pitao da hoću li da kažem da moj planinski cvete i prvo sam ga zagrlila da i povukla ga dole k sebi da oseti moje mirisne grudi, a srce mu je tuklo kao ludo i da rekla sam da hoću da."

Poznati američki pisac ČARLS BUKOVSKI (1920-1994) pojavio se u književnosti knjigom pesama Cvet, pesnica i zverski jauk (1960), da bi svetsku slavu stekao romanom Žene (1978). Živeo je i umro u Los Anđelesu.

TAKO MRTVI VOLE, antologija kratkih priča Čarlsa Bukovskog, izbor je iz obimnog opusa nastalog u periodu 1944-1994. Bukovski je počeo s kratkim pričama i nikada nije prestao da ih piše. Njegov talenat podjednako se ogleda u nekim ranim pričama (Ispovest kukavice), kao i u nekim od poslednjih (Zvezda). Ma koliko ovaj svet u pričama Bukovskog bio začudan, potresan, šokantan, ostao bi na nivou obične ispovesti da nije Bukovskog opsenara, obdarenog da u svemu vidi ono komično, da u svakodnevnom otkrije elemente fantastičnog, i najjednostavnijim jezikom ispriča nekad obične, a nekad neverovatne i dramatične događaje.

nisam spavao tri noći ili tri dana i crvenih očiju smejem se u ogledalu dok slušam kako sat otkucava a plin moje peći zaudara vrelim gustim teškim smradom isprekidan zvucima vozila, nanizanih kao ornamenti u mojoj glavi ali ja sam čitao klasike i na mom kauču opijena vinom spava kurva koja je prvi put čula Devetu Betovenovu i od dosade zaspala učtivo slušajući.

- slušaj, matori, rekla je, s tvojim vijugama bićeš možda prvi čovek koji će da jebe na Mesecu.

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Roman Mladić, pretposlednje delo Dostojevskog, objavljen je 1875. u Petrogradu. Među velikim romanima Dostojevskog, Mladić je bio omiljena knjiga Kafke, Selindžera I Hamsuna, među brojnim velikim piscima kojima je Dostojevski bio uzor. Mladić je pre svega roman o odrastanju (kao što su „Kapetanova kći“ ili „Lovac u žitu“), s itm što je ovo odrastanje zgusnuto u samo dva-tri meseca u životu junaka. Mladi junak i Versilov, njegov otac, kao da su odrazi mladog Dostojevskog i Dostojevskog u vreme kad je pisao roman. Mladić je u tom aspektu jedno od najličnijih dela velikog pisca, psihološko istraživanje unutrašnjih sukoba junaka, s dubokim uvidima u izazove odrastanja i probleme ljudske slobode. Osim ova dva muška lika, tu su izuzetni ženski likovi: fatalna Katarina Nikolajevna –„carica zemaljska“, junakova majka Sofija –„anđeo nebeski“, fascinantna Tatjana Pavlovna, kontroverzna Ana Andrejevna. . . Ovo je i porodični roman, u kome je „slučajna porodica“ mladog junaka antiteza aristokratske porodice koju Tolstoj opisuje u „Ani Karenjini“. Uz sve to, ovo je priča o neuzvraćenim ljubavima i, povezano s tim, „ljudima istog bezumlja“. Sve se odvija kroz vizuru junaka, koji, u svojoj pobuni protiv društva, ima „ideju“ čijim ostvarenjem može da baci čitav svet pod svoje noge.„Ideja“ o kojoj je reč, postala je u naše vreme ideja miliona mladih ljudi širom planete, tako da je Mladić i u tome veoma aktuelno delo, knjiga u potrazi za smislom egzistencije u svetu koji se sve brže menja.

„Moj moto, kao i onaj mog prijatelja Megrea, uvek je bio da pokušam da shvatim, ne da osudim.“ Najpoznatiji belgijski pisac i jedan od najpopularnijih svetskih pisaca XX veka napisao je 193 romana, isto toliko kratkih priča i još 176 romana pod 27 pseudonima i po tome ga možemo nazvati „Balzak XX veka“. Napustio je školu u petnaestoj i postao novinar-reporter, da bi pre svoje tridesete objavio prvi roman o detektivu Megreu, što ga je ubrzo proslavilo širom sveta. Od 1931. do 1972. objavio je 75 romana o Megreu i 118 psiholoških romana. Napisao je i desetak autobiografskih knjiga, među kojima se posebno ističe jedinstveno Pismo majci, koje je pisao tokom poslednjih dana svoje majke, u pokušaju da rekonstruiše i objasni sebi njenu ličnost i njen život. Jedan od romana koji su ga proslavili je čuveno Pismo sudiji (Lettre à mon juge, 1947), po kome je 1952. snimljen film Zabranjeno voće. Roman je u Americi dobio naslov „Čin strasti“, jer govori o fatalnoj ljubavi i strasti koja proždire glavni lik u romanu. Nesvakidašnja priča o čoveku koji uvodi ljubavnicu u svoj dom ostavlja čitaoca bez daha. „A moja ljubomora, Gospode, kad sam upoznao Martinu, bila je sasvim druge vrste, i nikome ne želim da tako nešto spozna. Ne znam zašto mi je taj dan ostao u sećanju više od svih ostalih, kao dan svetlosti i senki. Bilo je kao da provodim vreme u prelaženju iz hladnog mraka ulice u svetlu toplotu doma. Gledajući spolja, video sam blago osvetljene prozore, pozlaćene zavese. Prelazio sam nekoliko metara po mraku, svlačio za trenutak mokri kaput, učestvovao, uzgred, u životu tuđeg ognjišta, i uvek bio svestan tame koja caruje iza prozorskih okana. . . [ . . . ] Mi smo otišli dokle smo mogli. Učinili smo sve što smo mogli. Hteli smo potpunu ljubav.“ Pismo sudiji Mnogi veliki pisci i umetnici divili su se Simenonu, između ostalih Hemingvej, T. S. Eliot, Fokner, Kami, Majler, Felini. . . Markes i Žid su izjavili da je on jedan od najznačajnijih pisaca XX veka, a Luj Ferdinand Selin je rekao: „Svakog dana treba govoriti o Simenonu“.

„Moj moto, kao i onaj mog prijatelja Megrea, uvek je bio da pokušam da shvatim, ne da osudim.“ Najpoznatiji belgijski pisac i jedan od najpopularnijih svetskih pisaca XX veka napisao je 193 romana, isto toliko kratkih priča i još 176 romana pod 27 pseudonima i po tome ga možemo nazvati „Balzak XX veka“. Napustio je školu u petnaestoj i postao novinar-reporter, da bi pre svoje tridesete objavio prvi roman o detektivu Megreu, što ga je ubrzo proslavilo širom sveta. Od 1931. do 1972. objavio je 75 romana o Megreu i 118 psiholoških romana. Napisao je i desetak autobiografskih knjiga, među kojima se posebno ističe jedinstveno Pismo majci (Lettre à ma mère, 1974), koje je pisao tokom njenih poslednjih dana, u pokušaju da rekonstruiše i objasni sebi njenu ličnost i njen život. „Još jedna nepoznanica: kako ste se moj otac i ti upoznali? U odeljenju u kojem si radila imala si koleginicu, Valeri, koja je bila sitna poput tebe, ali neprivlačnog lica. Bile ste veoma bliske. Kada je visoki Dezire prolazio pored izloga, ne znam da li vam se dešavalo, Valeri ili tebi, da kažete: ‘Lepog li hoda!’ Jer je moj otac, koji je bio visok metar i osamdeset pet centimetara, a uz to i vitak, hodao krupnim koracima, ravnomernim poput metronoma. Da li se kontakt između vas dvoje uspostavio preko tog izloga, i da li se tako rodilo ono što vas je navelo na ljubav? Kad sam bio mlad, pa čak i kasnije, kad sam već odrastao, roditelji o tim stvarima nikad nisu govorili. [ . . . ] Da li je Dezire, vraćajući se da ruča, namerno išao zaobilaznim putem, gubeći skoro pola sata ne bi li te ugledao kroz izlog robne kuće? Da li te je ranije zapazio? Da li se zaljubio u sasvim mladu devojku, plave, skoro bele kose?. . . “ Pismo majci Mnogi veliki pisci i umetnici divili su se Simenonu, između ostalih Hemingvej, T. S. Eliot, Fokner, Kami, Majler, Felini. . . Markes i Žid su izjavili da je on jedan od najznačajnijih pisaca XX veka, a Luj Ferdinand Selin je rekao: „Svakog dana treba govoriti o Simenonu“.

Dž. D. Selindžer (1919-2010), objavio je samo četiri knjige, koje se mogu odštampati u jednoj knjizi od 500 stranica, ali je njegovo ime duboko urezano u srce mlade Amerike. Prvi Selindžerov roman, „Lovac u žitu“ postao je jedna od najpopularnijih knjiga na planeti. Junak knjige, Holden Kolfild, postao je mitska ličnost, alter-ego za generacije izgubljenih tinejdžera u Americi i širom sveta, tako da je značaj samog dela daleko prešao granice književnosti. Devet priča sabranih u knjizi „Za Esme“, izvor su svih Selindžerovih traganja i uvod u sagu o porodici Glas, koju je nastavio romanom „Freni i Zui“ i knjigama „Visoko podignite krovnu gredu, tesari“ i „Simor: uvod“. U nekim od ovih priča junaci su prerano sazrela deca, čija je osetljivost u snažnom sukobu sa emotivno praznim i materijalističkim svetom odraslih, kome pripadaju njihovi roditelji. dela Dž. D. Selindžera LOVAC U ŽITU 1951. ZA ESME: DEVET PRIČA 1953. FRENI 1955. VISOKO PODIGNITE KROVNU GREDU, TESARI 1955. ZUI 1957. SIMOR: UVOD 1959.

Gi de Mopasan
(5. avgust 1850 – 6. jul 1893)
Samo u jednoj deceniji, od 1880. do 1890. Gi de Mopasan napisao je šest romana i preko 300 kratkih priča i novela. Otac moderne kratke priče, uz Čehova, koji je u isto vreme stvarao u Rusiji, smatra se najvećim majstorom ovog žanra u svetskoj književnosti. Ova knjiga nastavak je izdanja „Strasti“ (LOM, 2020).

„. . . Najednom sam pod drvećem duž pruge, u senkama koje su sada bile već sasvim crne, video nešto nalik na zvezdanu kišu. Bilo je kao da kapljice svetlosti skakuću, lete, igraju se i jure među lišćem, neke zvezdice koje su popadale s neba, pa sad lebde po zemlji. To su bili svici, te plamene bubice, igrale su u mirisnom vazduhu neki čudan vatreni balet. Jedan od njih slučajno je uleteo u naš kupe i počeo da luta po njemu, isprekidano svetlucajući svojom svetlošću koja se gasila čim se upali. Prekrio sam našu lampu njenim plavim abažurom i posmatrao tu čudesnu bubicu kako leti tamo-amo po hiru svog plamenog leta. A onda je sletela u crnu kosu naše saputnice, koja je zadremala posle večere. Pol je bio u zanosu, zagledan u blistavu tačku koja je, kao živi nakit, svetlucala na čelu usnule devojke. . . “
Sestre Rondoli

Gi de Mopasan
(5. avgust 1850 – 6. jul 1893)
Samo u jednoj deceniji, od 1880. do 1890. Gi de Mopasan napisao je šest romana i preko 300 kratkih priča i novela. Otac moderne kratke priče, uz Čehova, koji je u isto vreme stvarao u Rusiji, smatra se najvećim majstorom ovog žanra u svetskoj književnosti. Ova knjiga nastavak je izdanja „Strasti“ (LOM, 2020).
„. . . Ne bih mogao tačno da objasnim šta sam sve osećao prema toj ženi. Maločas sam rekao kako ova zemlja, ova gola Afrika, gde nema umetnosti niti iskre neke duševne radosti, malo-pomalo osvaja naše telo nekom nemuštom ali pouzdanom čari, milovanjem svog vazduha, neprestanom milinom svoje zore i svoje večeri, slatkim blaženstvom u kome kupa sve naše organe. Eh, pa eto! Aluma me uhvatila na isti način, uhvatila me hiljadama svojih skrivenih draži, zanosnih i telesnih, ali nikako strasnom čari svojih poljubaca, jer ona je bila potpuno istočnjački lenja i nehajna. . . “
Aluma

Isak Baševis Singer
1902-1991
Najveći pisac na jidišu i jedan od najistaknutijih pisaca u literaturi XX veka rođen je u 21. novembra 1902. u Radzi-minu, u Poljskoj, kao sin rabina. Od 1908. godine živeo je u Varšavi, u ulici Krohmalna br. 10, mitskom prostoru svojih priča i romana. Suočen sa Hitlerom, 1937. godine emigrirao je u Ameriku.
Prve četiri decenije svog života opisao je u knjigama U sudnici moga oca (1966), Dečak u potrazi za bogom (1976), Mladić u potrazi za ljubavlju (1978) i Izgubljen u Americi (1979). „Sve moje knjige su o meni. One su ja sâm“, govorio je Singer. Roman Mađioničar iz Lublina (1960) proslavio ga je kao pisca i označio početak perioda od dvadeset godina kada u neverovatnom izlivu stvaralačke energije piše stotinak priča (u tom žanru stao je rame uz rame sa Mopasanom, Čehovom, Kar-verom, Alis Manro) i desetak romana, među kojima su Neprijatelji: ljubavna priča (1972) i Kal (1991), da bi 1978. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Šta bi bilo kada bih se pokajao, postao asketa, i zazidao sebe u ćeliju bez vrata kao onaj svetac u Litvaniji? Da li bi mi ostala verna? Da li bi mi davala hranu kroz rupu na zidu?“ Ester je rekla: „Nije potrebno zatvarati se u ćeliju da bi se čovek pokajao“. „Sve zavisi od toga kakvu strast neko pokušava da savlada“, rekao je. „Onda bih se zazidala s tobom“, rekla je. Sve se završilo novim milovanjima, nežnostima i izjavama o večnoj ljubavi. . .
. . . Zaspao je i usnio da leti. Podigao se iznad zemlje i vinuo se, vinuo. Pitao se zašto to nije po-kušao ranije – bilo je tako lako, tako lako. Sanjao je to skoro svake noći, i svaki put se budio s osećanjem da mu je otkrivena neka druga stvarnost. Često se pitao da li je to bio san ili samo niz misli. Godinama ga je opsedala ideja da stavi par krila i poleti. Ako ptica to može, zašto ne bi mogao i čovek? Krila bi morala biti dovoljno velika i napravljena od jake svile, poput one koja se koristi za balone. Trebalo bi da budu rebrasto šivena i da se sklapaju i rasklapaju kao kišobran. . .
. . . Zapanjujuće je bilo kad bi ta sramežljiva devojka postala tako strastvena, kao da je dibuk ušao u nju. Obasipala ga je poljupcima, predavala mu se na sve načine kojima ju je naučio – ali tiho, u strahu da se brat ili majka ne probude. Bilo je kao da izvode tajni paganski obred u slavu nekog noćnog idola. . . „Ako te slučajno ostavim, zapamti da ću se vratiti“, rekao je. „Budi mi verna.“ „Da, voljeni moj, do smrti!“ „Staviću ti krila, učiniću da letiš.“ „Da, gospodaru moj. . . ja sad letim.“
Mađioničar iz Lublina

„Govorilo se za njega da je pametan čovek. Tako u izvesnim krugovima nazivaju po-sebnu ljudsku vrstu koja živi na tuđ račun, ništa ne radi niti išta hoće da radi, i koja od večite lenjosti i nerada ima komad sala umesto srca. Od njih se neprestano može čuti da ne rade zbog nekih zamršenih, nezgodnih prilika koje „zamaraju njihov genije“, i da ih radi toga treba „žaliti“. Eto tako se oni izražavaju, to je njihov mot d‘ordre, njihova parola i lozinka, fraza koju siti i debeli ljudi uvek svuda govore, tako da je već postala dosadna, kao neosporno tartifstvo i prazna reč. Uostalom, neki od tih šaljivčina koji ne mogu da nađu sebi zanimanje – što uostalom i ne traže – baš žele da svet pomisli kako kod njih umesto srca nije salo, već naprotiv, nešto vrlo duboko, ali šta, to ne bi mogao reći ni najbolji hirurg, iz učtivosti, naravno. Ta gospoda i žive samo od toga što sve svoje instinkte upućuju na grubo ismevanje, kratkovido osuđivanje i beskrajnu oholost. Kako nemaju šta drugo da rade nego da podvlače i ponavljaju tuđe greške i slabosti, i kako im je dobrote dato koliko i ajkuli, onda im i nije teško da s tim sredstvima predostrožnosti budu prilično obazrivi s ljudima. Time se oni i razmeću. Oni su, recimo, skoro ubeđeni da ceo svet mogu pojesti; da im je on što i ostriga u ostavi; da su svi osim njih budale; da je svako nalik na limun ili sunđer, koga oni mogu kad im se prohte da cede jer im treba sok. . . “

Mali junak

AMERIKU, prvo svoje veliko delo, Kafka je pisao 1911-1914. godine. Ono što je zajedničko Kafkinim delima je struktura sna, kao da ih je pisac istovremeno sanjao i pisao.

»Ja sam kraj ili početak.«

Karl je oštro gledao u Grina, i postalo mu je jasno da se u Grinu bore stid što je raskrinkan i radost što je uspeo u svojoj nameri. A onda se pribrao, i tonom kao da prekida Karla koji je već neko vreme ćutao, uzviknu: »Ni reči više!« pa ga, kad je Karl ponovo uzeo kofer i kišobran, gurnu napolje kroz neka vratanca koja je širom otvorio pred njim. Karl je začuđeno stajao na otvorenom. Stepenište bez ograde, dozidano uz kuću, vodilo je naniže. Trebalo je samo da siđe i skrene udesno ka drvoredu koji je vodio na drum. Po jasnoj mesečini nije se moglo zalutati. Dole u vrtu čuo je učestan lavež pasa, koji su, pušteni s lanca, jurili okolo po mraku među drvećem. U tišini koja je inače vladala jasno se čulo kako posle velikih skokova upadaju u travu. Neometan od tih pasa, Karl je srećno izašao iz vrta. Nije mogao tačno da odredi u kom pravcu je Njujork, jer prilikom dolaska nije dovoljno ob-raćao pažnju na pojedinosti koje bi mu sada možda koristile. Na kraju je rekao u sebi da ne mora baš u Njujork, gde ga niko ne očekuje, a neko ga definitivno ne očekuje. Zato je proizvoljno odabrao pravac i krenuo.

"
Devet priča sabranih u knjizi „Za Esme“, izvor su svih Selindžerovih traganja i uvod u sagu o porodici Glas. Junaci su često rano sazrela deca, čija je osetljivost u snažnom sukobu sa emotivno praznim i materijalističkim svetom odraslih, kome pripadaju njihovi roditelji."

„. . . Ustali smo oko podne, već prisno sprijateljeni. Rozali poče da mi govori ti i nije više govorila o zahvalnosti. Privikavši se na novu sreću, prezrivo se smejala prošlim jadima i bedi. Svaki čas mi se kačila oko vrata i u prevelikoj radosti nazivala me svojim detetom, izvorom svoje radosti, i obasipala me kišom poljubaca. Znajući da u životu ništa nije stvarno osim sadašnjosti, prepuštao sam se uživanju svoje sreće, odbacujući uspomenu na prošlost i grozeći se pomisli na večito preteći mrak budućnosti u kojoj, izuzev smrti, ništa nije sigurno. . . “
Memoari Đakoma Đirolama Kazanove potpuno su jedinstveni u svetskoj književnosti. Ovaj venecijanski pustolov opisao je prvih 50 godina svog neverovatno uzbudljivog života u vrlo obimnom delu Povest mog života (na oko 1500 stranica.) Knjiga se pojavila 1822. godine, 24 godine nakon njegove smrti, prvo na nemačkom, a tek zatim na francuskom, na kojem je i napisana. Neki su čak mislili da je Kazanova pseudonim, i da je ovu neprevaziđenu hroniku 18. veka napisao Stendal. „Ceo osamnaesti vek kovitla se u njegovim memoarima, smeje se, razmišlja i bludniči. . .“ Kazanova je bio samo jedan od mnogobrojnih avanturista koji su tada šarali između Moskve i Londona. Dete glumaca, on je celu Evropu video kao jednu veliku pozornicu na kojoj nastupa u najrazličitijim ulogama. Visok, snažan, samouveren, slatkorečiv, drzak i beskrupolozan, brzo je pridobijao ljude, kao što je lako osvajao žene. Ovaj izbor iz memoara posvećen je Kazanovi kao zavodniku, otelotvorenju mitskog Don Žuana, i sadrži samo neke od njegovih ljubavnih poduhvata (u memoarima se pominje preko 120 žena).

Kazanova je imao u najvećoj meri razvijenu težnju za slobodom. Njegova književna nadarenost vodila je neprestanu borbu sa sklonošću ka avanturizmu, a iz te borbe moglo je da nastane ovakvo delo samo pod uslovom da ga starost i nemaština uklone iz društva, pa da on u svojoj usamljenosti, više radi utehe nego iz životnih ambicija, napiše ovu hroniku svakidašnjeg i nesvakidašnjeg života XVII veka. „I pun uspomena, ja ih pišem ponosno, kao Kazanova za one koji su goreli u požaru života i koji su sasvim razočarani. . .“ reči su Miloša Crnjanskog iz Dnevnika o Čarnojeviću. Naš veliki pisac nije stigao da ostvari svoju želju i prevede Kazanovine memoare kojima se neizmerno divio. „Pripremali smo jedno izdanje memoara Kazanove koje, međutim, nikad nije ugledalo sveta. Ja se i sad sećam njegovog predgovora u originalu i smatram taj predgovor za jednu od najlepših proza iz tog vremena. . .“ (Sebia i Pančevo)

„Baš ste ludi, ali javite mi se opet. . . Nikad nisam upoznala nekog ko bi umeo da me voli.“ O ženo! Ti tražiš ljubav. . . A tek ja?
Silvija

ŽERAR DE NERVAL
1808-1855
Rođen i živeo u Parizu, jedan je od onih pisaca koji su bitno uticali na modernu francusku književnost, posebno onaj njen deo koji možemo nazvati poetski realizam, a najbolji primer je Furnijeov roman Veliki Mon (1913). Marsel Prust je Nervala nazvao najvećim genijem XIX veka.

U Nervalovom književnom opusu, posebno se izdvajaju Kćeri vatre, a u okviru tog dela novela Silvija, u kojoj se prepliću uspomene i sanjarenja, razmišljanja i snovi. „Nerval piše o ljubavi i potrazi za njom, o nadi i očajanju. Svoje ljubavi prema Silviji, Adrijeni i Aureliji, tri sasvim različite devojke, on preobražava u neku vrstu mističnog kulta, gradeći ga briljantnim poetskim opisima prirode i svojih emocija. Prožimanje vremena, prošlosti i sadašnjosti, kontinuirano kretanje kako kroz realni, tako i kroz prostor sećanja, težnja ka himeričnom i neuhvatljivom, neke su od očaravajućih osobina ovog bisera francuske proze. . .“ (iz pogovora Božidara Markovića) „Kakva su priviđenja koja opčinjavaju i zavode u jutro života! Pokušao sam da ih iznesem bez nekog naročitog reda, ali mnoga srca će me razumeti. Opsene padaju jedna za drugom kao ljuske nekog ploda, a plod, to je iskustvo. Njegov ukus je gorak; on u sebi pri svemu tome ima nečeg oporog što daje snagu – nek mi se oprosti taj zastareli način izražavanja. . . Ponekad ose(m potrebu da ponovo obiđem ta mesta samoće i sanjarenja. Tu sa žalošću otkrivam u samom sebi nestalne tragove jednog vremena. . . “

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, ne-izmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bora Stanković, Bukovski, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor. U proleće 1849. godine Dostojevski je uhapšen i osuđen na smrt, da bi pred samo pogubljenje bio pomilovan i poslat na robiju. Neposredno pred hapšenje objavio je novelu Bele noći i radio na romanu Njetočka Nezvanova.

Poniženi i uvređeni (1861) prvi je u nizu od šest velikih romana Dostojevskog napisanih u poslednje dve decenije njegovog života. Usledili su Zločin i kazna (1866), Idiot (1868), Zli dusi (1871-72), Mladić (1875) i Braća Karamazovi (1879-80). Dostojevski je počeo da piše Ponižene i uvređene još u Sibiru, pre povratka u Petrograd krajem 1859. godine; pisao ih paralelno sa Zapisima iz mrtvog doma (1862), potresnom svedočanstvu o četiri godine koje je proveo na robiji. U romanu su vidljivi tragovi Belih noći i Njetočke Nezvanove (Neli ima nešto od devojčice Njetočke, a Nataša se može povezati sa Nastjenjkom iz Belih noći, u situaciji gde su dva glavna muška lika zaljubljena u nju). Demonski lik kneza Val-kovskog jedan je od najmračnijih u opusu Dostojevskog i oštro se izdvaja od većine ostalih likova. Nataša, glavni lik u romanu, među najlepšim ženskim likovima koje je stvorio Dostojevski, podseća malo na Puškinovu Tatjanu u Evgeniju Onjeginu. Ali i ostali ženski likovi, od Natašine majke, Ane Andrejevne, koja kao da je izašla iz drevnih ruskih skaski, pa preko detinje čistih likova Katje Fjodorovne i Aleksandre Semjonovne, do male Neli i sluškinje Mavre, dominiraju romanom. Ovo je sedmi u nizu novih prevoda Dostojevskog objavljenih u izdavačkoj kući LOM (Zapisi iz mrtvog doma, Kockar, Bele noći, Krotka, Slabo srce, Njetočka i Katja).

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bora Stanković, Bukovski, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor. Od 1873. godine Dostojevski je s prekidima objavljivao DNEVNIK PISCA. Ovaj izbor je iz Dnevnika za januar-mart 1877.

„U svetu danas, kakav on jeste, slobodu zamišljaju u razuzdanosti, međutim, stvar-na sloboda se nalazi u savladavanju sebe i sopstvene volje, u takvom savladavanju da čovek najzad postiže takvo moralno stanje da može u svakom trenutku da bude samom sebi gospodar. Razuzdanost vaših želja može da vas odvede u ropstvo. Zbog toga danas skoro ceo svet smatra da je novčana moć i zakoni koji garantuju tu moć i takvu imovinu ono što obezbeđuje slobodu: ‘Imam novac, prema tome – mogu da radim šta god hoću; imam novac, prema tome – neću propasti, neću od drugog tražiti pomoć, a biti u stanju da ti ničija pomoć nije potrebna – to je najviša sloboda’. Ali to u suštini nije sloboda nego ropstvo, robovanje novcu. Naprotiv, najviša slobo-da je – ne zgrtati, ne brinuti o novcu, ona je u onom: razdeli sve što imaš i pođi i sam da služiš! Ako je čovek sposoban za tako nešto, ako može sebe dotle da savlada – zar neće posle toga biti slobodan? To je već najviša manifestacija volje!“ Jedno od najvažnijih pitanja našeg doba

Knut Hamsun 1859-1952 Najveći skandinavski pisac, rođen je 4. avgusta 1859. u malom mestu Lom na severu Norveške. Nakon nekoliko godina lutanja po Americi, počeo je da piše i ubrzo se proslavio romanima Glad (1890) i Misterije (1892). Po rečima I. B. Singera: „Hamsun je u svakom pogledu otac moderne knji-ževnosti“. Nakon romana Plodovi zemlje, dobio je 1920. Nobelovu nagradu za životno delo. Svoj književni opus krunisao je velikim romanima Po-slednje poglavlje, Lutalice i Krug se zatvara.


Roman Poslednje poglavlje Hamsun je pisao od 1920. do 1923. Dve godine kasnije, Tomas Man će objaviti „Čarobni breg“, roman koji se takođe odvija u sanatorijumu. Osnovne teme romana su ljubav i smrt, a u centru zbivanja je devojka (gospođica d’Espar) između dva mu-škarca: jednog otmenog svetskog čoveka (grof Fleming), i drugog, sasvim suprotnog, koji je dete prirode (Danijel). Uzbudljiva radnja, u kojoj su, između ostalih, prisutni neobični likovi (Mos i Samoubica, preteče Beketovih junaka), uz nesvakidašnju ljubavnu priču učinili su da Poslednje poglavlje u Skandinaviji postane jedan od najpopularnijih Hamsunovih romana, knji-ga za sva vremena. . .

„. . . Šta je ono radio muž u onom divnom francuskom romanu kad je došao kući i zatekao ljubavnika svoje žene u spavaćoj sobi? Prvo ga je pozdravio, zatim je ljubavniku lampom os-vetlio stepenice. Pripazite! opomenuo ga je, jedan stepenik je klimav, čuvajte se, gospodine, da ne padnete! To je držanje svetskog čoveka, stil, otmenost. Zar Danijel nije mogao bar malo da nauči od toga!. . . “

„. . . Zbogom, rekao je samoubica i pošao. – Ako prođete kroz šumu, možete još i stići na jutarnji voz, doviknula mu je. – Pošao je kroz šumu, došao do užeta koje se prazno lelujalo na grani, prošao pored njega, išao, išao i nestao. Gospođica d’Espar pratila ga je pogledom koliko je mogla, zatim se opet okrenula svom ru-blju – bila je tako vredna i u dobru i u zlu, tako zemaljski dosledna. . . “ Poslednje poglavlje

Jedan od najvećih pisaca u svetskoj književnosti, stvorio je u svom najplodnijem periodu (1911-1914) romane „Amerika“ i „Proces“ kao i novelu „Preobražaj“.

Preobražaj (ovde u novom prevodu) danas se smatra za jedno od najvažnijih dela moderne literature XX veka, posebno u sferi magičnog realizma i fantastike.

U izdavačkoj kući LOM objavljen je (u novom prevodu) Proces, možda najvažniji roman našeg vremena, zatim knjiga Pismo ocu, Kafkin autoportret, sačinjen od njegovih dnevnika, pisama ženama koje je voleo, crteža, fotografija, i nikad poslatog pisma ocu, Kafkin osvrt na detinjstvo i prvu mladost u krugu porodice.

Nedavno su objavljene knjige Kafkinih priča San i Opis jedne borbe, mnoge u novom prevodu (na engleskom jeziku postoji čak blizu četrdeset prevoda „Preobražaja“).

Pisar Bartlbi smatra se jednom od najznačajnijih novela u američkoj literaturi i pretečom književnosti apsurda. Bartlbi podseća na Kafkine junake (Umetnik u gladovanju, Prvi bol), mada nema indicija da je Kafka čitao ovu priču, jer je Melvil u to vreme bio zaboravljen kao pisac, da bi bio ponovo „otkriven“ u Americi tek nakon stogodišnjice svog rođenja. Bartlbijeva izolacija od sveta omogućava mu potpunu slobodu u odnosu na svet, on može da radi šta god se njemu svidi, odnosno da ne radi ništa što mu nije po volji. On određuje svoju sudbinu, i ne dozvoljava da mu svet kroji život i način života, kao najvećem broju ljudi, koji su stvoreni da budu deo društva, i zato sprovodi svoju volju do kraja, po cenu svog života

Bog francuske i svetske književnosti, tvorac Madam Bovari i Sentimentalnog vaspitanja, dobio je ideju za knjigu Kušanje svetog Antonija, još u svojoj osamnaestoj godini. Prvu verziju, nadahnutu filozofijom Baruha Spinoze, pisao je 1847-1848, otputovao radi nje u Egipat, ali je nije završio jer je otpočeo da piše roman Madam Bovari. Svetom Antoniju vratio se 1856, ali je još jednom prekinuo taj rad da bi napisao roman Salambo (Flober je oduvek bio opčinjen Starim vekom), a zatim i Sentimentalno vaspitanje. Poslednju verziju Kušanja svetog Antonija objavio je tek 1874, kao roman dramske strukture, čija se radnja zbiva u jednoj noći. Glavni akteri ovih vizija svetog Antonija su Amonarija, njegova ljubav iz mladosti, kralj Nabukodono-sor, kraljica od Sabe, Hilarion (Antonijev učenik) kao ovaploćenje Satane, uz Požudu i Smrt, u vidu mlade i stare žene. Ova knjiga je, između ostalog, nenadmašna studija religije, filozofije i paganizma.

„Čini mi se da sam oduvek postojao. Imam uspomene koje sežu u prošlost do faraona.“ - Flober

Bila sam u zadnjem odeljenju kupatila i žagor sa ulice me je uspavljivao. Odjednom začuh povike. Neko je vikao: „To je vrač! To je đavo!“ I gomila zastade ispred naše kuće, preko puta Eskulapovog hrama. Podigoh se na ruke do otvora u vrhu svoda. U peristilu hrama stajao je čovek sa gvozdenim lancem oko vrata. Uzimao je ugljevlje iz mangala i njime po svojim grudima pravio dugačke pruge govoreći: „Isuse, Isuse!“ Narod je vikao: „Ovo je zabranjeno! Kamenujmo ga!“ A on je to i dalje radio. Bile su to nečuvene stvari koje ushićuju. Cvetovi krupni kao sunce kružili su pred mojim očima i čula sam kako u prostoru treperi jedna zlatna harfa.- Kušanje svetog Antonija

Komplet sabranih dela Dž.D. Selindžera u četri knjige

Dž. D. Selindžer (1919-2010), objavio je samo četiri knjige, koje se mogu odštampati u jednoj knjizi od 500 stranica, ali je njegovo ime duboko urezano u srce mlade Amerike. Prvi Selindžerov roman, „Lovac u žitu“ postao je jedna od naj-popularnijih knjiga na planeti. Junak knjige, Holden Kolfild, postao je mitska ličnost, alter-ego generacijama izgubljenih tinejdžera u Americi i širom sveta, tako da je značaj samog dela daleko prešao granice književnosti.

Devet priča sabranih u knjizi „Za Esme“, izvor su svih Selindžerovih traganja i uvod u sagu o porodici Glas, koju je nastavio romanom „Freni i Zui“ i knjigama „Visoko podignite krovnu gredu, tesari“ i „Simor: uvod“. U nekim od ovih priča junaci su prerano sazrela deca, čija je osetljivost u snažnom sukobu sa emotivno praznim i materijalističkim svetom odraslih, kome pripadaju njihovi roditelji.

Dela Dž. D. Selindžera
LOVAC U ŽITU 1951.
ZA ESME: DEVET PRIČA 1953.
FRENI  1955.
VISOKO PODIGNITE KROVNU GREDU, TESARI 1955.
ZUI 1957.
SIMOR: UVOD 1959.

MIHAIL BULGAKOV 1891-1940

Rođen je i odrastao u Kijevu, u ruskoj porodici svešteničkog porekla. Rano ga je privuklo pozorište, pisao je male komade, komedije u kojima su glumila njegova braća i sestre. Omiljeni pisci bili su mu Gogolj, Puškin, Dostojevski i Dikens. Studirao je medicinu u KIjevu, i oženio se 1913. godine. U Prvom svetskom ratu bio je lekar na frontu i dvaput je teško ranjen. Diplomirao je 1916, pa je, kao mladi lekar, radio u Smolenskoj guberniji, što je i tema Morfijuma, čije je delove objavljivao 1926. i 1927. godine (pre toga objavio je kratki roman Pseće srce), ali nije doživeo da bude objavljen kao knjiga. Iskustvo sa morfijumom lično je njegovo, i kad je prošao kroz sve to, otvorio je 1918. lekarsku praksu u Kijevu, ali je već 1919. mobilisan u Belu gardu i poslat na Kavkaz. Prvu svoju priču napisao je te godine, jedne noći u vozu. Krajem 1921. preselio se u Moskvu, gde je ostao do kraja života.

Dela Mihaila Bulgakova uglavnom su objavljena tek šezdesetih godina XX veka, kao što je bio slučaj sa knjigama Danila Harmsa, Andreja Platonova i mnogih velikih ruskih pisaca koje je sovjetski režim bukvalno utamanio. Bulgakov se posthumno proslavio pre svega romanom „Majstor i Margarita“, ali i svojim ranim delima kao što su „Pseće srce“ i „Zapisi mladog lekara“. Pisao je izuzetne pozorišne komade, ali ih nikada nije video na sceni, kao što ni svoje priče i romane nije video objavljene, pa je tako ubijen još za života.

Morfijum može da se čita kao roman ili kao dnevnik lekara. Među velikim piscima bilo je dosta lekara (Selin, Laza Lazarević, Čehov, Rable, Šiler, Kits, Šnicler, Remark. . .). Jedan od njih bio je i mađarski pisac Geza Čat, u čiji je „Dnevnik“ utkana ista tema kao u „Morfijumu“. Zavisnost od narkotika ili alkohola jedna je od aktuelnih tema našeg vremena, prisutna u romanima „Moskva-Petuški“ „Smrt je izjahala iz Persije“, ili „Manijak i Žena Kentaur“, koji su, kao i „Morfijum“, velika književna dela, a istovremeno ispovesti ljudi koji su prošli kroz golgote o kojima pišu.

„Morfinista ima jednu sreću koju niko ne može da mu oduzme – sposobnost da provodi život potpuno usamljen. A usamljenost – to su važne, značajne misli, to je razmatranje, mir, mudrost. . . “

„Ana: Ako ti ne odeš odavde u grad, ja ću se zadaviti. Čuješ li. Pogledaj svoje ruke, pogledaj. Ja: Malo drhte. To mi ne smeta da radim. Ana: Pogledaj, one su prozračne. Kost i koža. . . Pogledaj lice. . . Slušaj, Serjoža. Idi, preklinjem te, idi. Ja: A ti? Ana: Idi. Odlazi. Ti propadaš. . . “

Morfijum

Anton Pavlovič Čehov (1860-1904)

rođen je u Tangarogu, na obali Azovskog mora, tamo gde se stepa završava. Uz Mopasana, najpoznatiji je pisac kratkih priča u svetskoj književnosti i najveći dramski pisac Rusije. U izdavačkoj kući LOM objavljen je izbor kratkih priča iz poznijeg perioda velikog pisca, među kojima su „Dama sa kučencetom“, „Čovek u futroli“, „Lepotice“ itd.

Čehov je studirao u Moskvi i celog je života radio kao lekar, da bi se, isto kao i naš veliki pisac Laza K. Lazarević, zarazio tuberkulozom i prerano umro. Čuveni pisci XX veka kao što su Karver ili Dovlatov, istakli su Čehova kao svoj nedostižni uzor.

Stepa, koju je Čehov napisao 1887. godine, neposredno pre čuvenog pozorišnog komada „Ivanov“, izdvaja se u njegovom opusu kao duža novela o putovanju jednog dečaka kroz stepu. taj simbol beskraja Rusije. U ovom delu ima mnogo autobiografskog. Stepa zauzima posebno mesto u očaravajućim romanima o inicijaciji u svetskoj književnosti (kao što su, na primer, Puškinova „Kapetanova kći“, „Prva ljubav“ Turgenjeva, Konradova „Mladost“, „Dnevnik o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog, Floberov „Novembar“, „Avanture pod pločnikom“ Dilana Tomasa, Selindžerov „Lovac u žitu“, Fanteov „Put za Los Anđeles“, Bolanjovi „Divlji detektivi“, Pelevinov „Omon Ra“, „Zona“ Sergeja Dovlatova, Hamsunova „Glad“. . . Često su to prvi romani jednog pisca, a ponekad ostaju jedino njegovo delo.

Stepa je leksikon poetike A. P. Čehova, knjiga koju mogu da čitaju sve generacije, i kojoj uvek mogu da se vrate.

„Putuješ sat, dva. . . Na putu te susreće ćutljivi starachum ili kamena žena, koju je postavio bogzna ko i kada, bez šuma preleti nad zemljom noćna ptica, i ti se, malo-pomalo, prisećaš stepskih legendi, priča namernika, bajki dadilja, i svega onog što si i sam video i dušom osetio. I tada, u cvrčanju insekata, u sablasnim obličjima i humovima, u tamnoplavom nebu, u mesečevoj svetlosti, u lepršanju noćne ptice, u svemu što vidiš i čuješ, počinješ da slutiš veličanstvo lepote, mladost, procvat svih moći i strasnu žeđ za životom; duša se odaziva prekrasnom, divljem zavičaju, i poželiš da zajedno s noćnom pticom poletiš nad stepom. U veličanstvenom zanosu lepote, u višku sreće, osećaš neku napregnutost i tugu, kao da stepa uviđa da je usamljena, da su njeno bogatstvo i duša za svet izgubljeni, da ih niko nije opevao, da nikome nisu potrebni, i kroz radosnu graju čuješ kako tužno, očajnički doziva: pesnika! pesnika!. . .“

Stepa

"Zapisi iz mrtvog doma" je klasični roman ruskog pisca Fjodora Dostojevskog koji se sastoji od autobiografskih zapisa iz vremena kada je bio zatočen u sibirskom zatvoru.

Ovaj roman nudi duboku i iskrenu introspekciju u ljudsku prirodu, društvenu nepravdu, zatvorski sistem i unutrašnju borbu za preživljavanje i oprost.

Za one koje cene klasičnu književnost, psihološke romane i istorijske priče, "Zapisi iz mrtvog doma" će biti intrigantno i emotivno putovanje kroz ljudski duh i iskustva zatočeništva.

„I koliko je tu mladosti uzalud sahranjeno, među tim zidovima, koliko je tu velikih snaga uzalud propalo! Treba sve reći: ljudi u tamnici bili su neobični ljudi. Možda su to baš najdarovitiji, najjači ljudi u celom našem narodu. Ali uzalud su propale te silne snage, nestale su neprirodno, nepravedno, nepovratno. . . “

Knjiga za koju je Bukovski rekao da je najbolja u poslednjih dve hiljade godina, jedna je od onih koje su presudno obeležile književnost XX veka. Do tada neviđeni izliv nihilizma, cinizma i ruganja ratništvu i herojstvu šokirao je mnoge kritičare, ali i oduševio francusku čitalačku publiku.

Stilom koji na čitaoca deluje kao da mu autor neposredno govori, Selin opisuje doživljaje svog junaka u Prvom svetskom ratu, njegova putovanja u kolonijalnu Afriku i Njujork, i na kraju, povratak u posleratnu Francusku, gde otvara lekarsku radionicu.

Jezik romana apsolutno je originalan – povremeno jezik ulice i podzemlja, povremeno liričan i intelektualan. Prema Selinovim rečima, njegov ključni izum je neposredna emocija, proizašla iz direktnog izražavanja pojava koje ga okružuju.

O autoru:

Selin je rođen 1894. u Kurbevou, a kada je imao tri godine porodica mu se seli u Pariz.
Još kao dete sanjao je da bude lekar. Odmah posle osnovne škole morao je da zarađuje za život, promenio je dvanaest zanata, a sa osamnaest godina prijavljuje se u dobrovoljce.

U Prvom svetskom ratu je ranjen i odlikovan medaljom. Neko vreme je radio na plantažama u Kamerunu, ali se razboleo od malarije. Posle rata upisuje studije medicine u Renu. U misiji Društva naroda boravi na Kubi, zatim u Njujorku, Vašingtonu, Nju Orleansu, Baltimoru, Kanadi i zapadnoj Africi.
Krajem dvadesetih zapošljava se kao lekar u Klišiju, putuje u London, Nemačku i Skandinaviju.

„Putovanje nakraj noći“ izlazi 1932. i odmah izaziva pometnju u književnom svetu.

S početkom španskog građanskog rata Selin se uključuje u politička dešavanja, objavljuje jedan antikomunistički i tri antisemitska pamfleta, zbog čega će senka nad njegovim književnim delom ostati sve do danas.

Kao invalid prve kategorije nije učestvovao u Drugom svetskom ratu, ali je govorio na mitinzima u Berlinu i objavljivao pro-nemačke pamflete. Za vreme rata prelazi u Nemačku, potom i u Dansku, a posle rata francuski sud izdaje nalog za njegovo hapšenje. Provodi dve godine u zatvoru u Kopenhagenu. U svoju odbranu piše da su nacisti bili „horda gramzivih malograđanskih provincijalaca“, kao i da bi ga Hitler, da je poživeo, sigurno streljao.

U Francuskoj je, u odsustvu, osuđen na godinu dana zatvora, 50.000 franaka globe, konfiskaciju 50% imovine i gubitak svih građanskih prava. Vojni sud ga ipak amnestira, posle čega se vraća u Pariz.

Lutalice su Hamsunov najobimniji roman, saga o odrastanju i prijateljstvu Edevarta i Avgusta, o ljubavi i avanturama mladog čoveka sa norveškog severa. Hamsun od rane mladosti bio lutalica, i ova knjiga se u mnogome zasniva na njegovim iskustvima iz tog romantičnog vremena. Čak je dva puta emigrirao u Ameriku: 1882. kada mu je bilo 23 godine, a zatim 1886 (oba puta ostao je po dve godine, a drugi put se vratio jer su mu rekli da ima tuberkulozu), tako da mu je tema emigracije u Ameriku veoma dobro poznata.

U čuvenom romanu Plodovi zemlje (1917), jedan od junaka, mladi Eleseus, rastrzan između sela i grada, na kraju odlazi u Ameriku iz koje se „nikada nije vratio“, dok u poslednjem Hamsunovom romanu Krug se zatvara, glavni junak Abel živi između Norveške i Amerike, i sticajem okolnosti nigde ne nalazi svoj dom.

Edevart, junak Lutalica (koje su u velikoj meri ljubavni roman), neprekidno je u raskoraku da li da ode ili da ostane u svom zavičaju. Ovo uzbudljivo Hamsunovo remek-delo ima i svoj nastavak, roman Avgust.

„Edevart se pitao šta ga to tera da ode iz zaliva. Šta se to zbivalo u njemu? Šta mu se dogodilo? Zar je već toliko skitao naokolo da je zauvek postao lutalica? Njemu je sad jedno mesto bi-lo isto kao i drugo, ni bolje ni gore. Osećaj doma gubio se sve više, njegovo je korenje u zemlji popucalo. Šta su mu uopšte više značila bliska mesta u kraju, obronci bregova, staze, planine u daljini, more, sam zaliv? Šta su mu uopšte više značili drugari iz detinjstva?. . . “

„Ovde je jednom bio dom. Roditelji i deca pustili su ovde korenje, živeli svoje tuge i radosti. Sada je taj dom bio napušten. Nigde se ništa nije čulo, samo šum vodopada gore u šumi! Luta-lice su, kud god da krenu, vukle za sobom svoje iščupano korenje, ali to se nije čulo dovde. . . “

Mladi genije, uz Puškina i Gogolja najveći ruski pisac prve polovine XIX veka, rođen je 15. oktobra 1814. u Moskvi. Majka mu je umrla je 1817. (imala je samo 22. godine). Kada je Puškin, nakon zavere visokih dvorskih krugova, ubijen u insceniranom dvoboju 1837. godine, Ljermontov je napisao protestnu pesmu „Smrt pesnika“, zbog čega je uhapšen i prognan na Kavkaz. Nakon godinu dana progonstva došao je u Petrograd, ali je zbog jednog dvoboja vraćen na Kavkaz, gde je i sam doživeo Puškinovu sudbinu: u svojoj 26. godini ubijen je u dvoboju, i to baš u Pjatigorsku, gde se odvija dvoboj u Junaku našeg doba, samo što u stvarnosti protivnik (vrlo sličan onom u romanu) ubija junaka.
Ljermontov je u poslednjih nekoliko godina napisao niz čuvenih pesama i poema, kao i dva poluautobiografska romana: nedovršeni Kneginja Ligovska (1837) uvod je u roman Junak našeg doba (1839) i dan-danas vrlo moderno delo, koje je neizmerno uticalo na rusku književnost, pre svega na psihološki roman Tolstoja i Dostojevskog, kao i na Čehova. U svom burnom kratkom životu Ljermontov je uvek bio zaljubljen u neku devojku koja mu se našla na putu, pa je čak jedno vreme uživao reputaciju Don Žuana (prvi put se zaljubio kad mu je bilo 11 godina, u dve godine mlađu devojčicu). Ipak, ljubav njegovog života ostala je Varvara Lopuhina koju se upoznao kad je imao 16 godina (kneginja Ligovska u istoimenom romanu, i Vera u Junaku našeg doba). Pečorin, junak našeg doba, alter-ego samog pisca, ličnost bajronovskih razmera, prerastao je u mit i ostao uzor mnogim generacijama mladih ljudi u Rusiji i van nje. U ovom fascinantnom delu, komponovanom iz nekoliko priča o Pečorinu, postoji i čitav roman u romanu: „Kneginjica Meri“, gde je najbolje osvetljen njegov nesvakidašnji lik. „. . . dvadeset puta ću staviti na kocku svoj život, čak i čast. . . ali svoju slobodu ne dam. Zašto mi je ona tako draga? Šta imam od nje? Šta hoću od sebe? Šta očekujem od budućnosti?. . . Iskreno, baš ništa. . .“ „. . . Prelazim u mislima svoju prošlost i nehotice se pitam: zašto sam živeo? S kakvom sam se ciljem rodio? A cilj mora da je postojao, i mora da mi je bio određen neki visoki zadatak, jer osećam u svojoj duši neizmernu snagu. . . Ali ja nisam pogodio taj zadatak, mene su zaveli mamci praznih i niskih strasti; iz ognja tih strasti iskovao sam se tvrd i hladan kao čelik, ali sam zauvek izgubio žar plemenitih težnji — najbolji cvet života. . .“ „. . . A možda ću sutra umreti!. . . I neće ostati na zemlji nijedno stvorenje koje bi me potpuno razumelo. Jedni me smatraju za goreg, drugi za boljeg nego što sam u stvari. . . Jedni će reći: bio je dobar čovek, drugi — nevaljalac. I jedno i drugo biće neistina. Vredi li posle toga živeti? Pa ipak, živi se iz radoznalosti: očekuje se nešto novo. . . To je smešno, a ujedno i žalosno!. . .“
Junak našeg doba ilustracija na koricama D. A. Dubinski (1920-1960)

Milena Marković rođena je 9. aprila 1974. u Zemunu. Diplomirala FDU dramaturgija, 1998. u Beogardu.

Bibliografija: Pas koji je pojo sunce (2001); Istina ima teranje (2003), 3 drame (2006); Crna kašika (2007) Ptičje oko na tarabi (2009);Pre nego što sve počne da se vrti (2011); Pesme(2012), Drame (2012); Pesme za žive i mrtve (2014); Zmajeubice (2014), Pesme za žive i mrtve, sabrane pesme (2017)

Izvedene drame
Paviljoni – kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (2001); Šine (2002); Nahod Simeon (2006); Brod za lutke (2006); Šuma blista (2008); Zmajeubice (2014); Deca radosti (2016); Pet života pretužnog Milutina (2018); Livada puna tame (2019),Realizovani scenariji za igrane filmove
Sutra ujutru (2007); Beli beli svet (2009); Otadžbina (2016); Živ čovek (2020); kao i za dokumentarni film Rudarska opera (2007)

Nagrade
Specijalna nagrada u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora; tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst (Nahod Simeon, Brod za lutke i Zmajeubice), kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“, 2007. i „Todor Manojlović“, 2009. povodom drame Brod za lutke. Za knjigu 3 drame dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“, za knjigu Ptičje oko na tarabi nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić“, kao i nagradu „Pero Despota Stefana“ za poeziju 2014.

Milena Marković rođena je 9. aprila 1974. u Zemunu. Diplomirala FDU dramaturgija, 1998. u Beogardu.

Bibliografija: Pas koji je pojo sunce (2001); Istina ima teranje (2003), 3 drame (2006); Crna kašika (2007) Ptičje oko na tarabi (2009);Pre nego što sve počne da se vrti (2011); Pesme(2012), Drame (2012); Pesme za žive i mrtve (2014); Zmajeubice (2014), Pesme za žive i mrtve, sabrane pesme (2017)

Izvedene drame
Paviljoni – kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (2001); Šine (2002); Nahod Simeon (2006); Brod za lutke (2006); Šuma blista (2008); Zmajeubice (2014); Deca radosti (2016); Pet života pretužnog Milutina (2018); Livada puna tame (2019),Realizovani scenariji za igrane filmove
Sutra ujutru (2007); Beli beli svet (2009); Otadžbina (2016); Živ čovek (2020); kao i za dokumentarni film Rudarska opera (2007)

Nagrade
Specijalna nagrada u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora; tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst (Nahod Simeon, Brod za lutke i Zmajeubice), kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“, 2007. i „Todor Manojlović“, 2009. povodom drame Brod za lutke. Za knjigu 3 drame dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“, za knjigu Ptičje oko na tarabi nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić“, kao i nagradu „Pero Despota Stefana“ za poeziju 2014.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski 1821 – 1881

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bukovski, Bora Stanković, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor.

Roman Večni muž (1870), objavljen je ubrzo posle romana Idiot, i preneo je nešto od atmosfere u njemu, kao da je pisan u isto vreme. Ljubavni trougao tema je mnogih romana, ali je Dostojevski ovde uveo „večnog muža“, Pavela Pavloviča Trusockog, jednog od najoriginalnijih likova u čitavom njegovom opusu „uvređenih ljudi“.

U zapandnoj književnoj kritici Večni muž smatra se za najbolje komponovan roman Dostojevskog, gde je odnos muž-ljubavnik okosnica veoma napetog trilera, u kome se do kraja ne zna kako će se okončati. . . Uzor za suprugu-ljubavnicu po svoj prilici je velika ljubav Dostojevskog, večita Apolinarija Suslova, koja je poslužila za lik Poline u romanu Kockar i Nastasje Filipovne u Idiotu.

„. . .To je jedna od onih žena“, mislio je, „koje kao da su se rodile da budu neverne. Te žene nikada ne padaju moralno kao devojke; zakon njihove prirode je – neizostavno se radi toga udati. Muž – to je prvi ljubavnik, ali tek posle venčanja. Niko se ne udaje mudrije i lakše od njih. A kad dođe do prvog ljubavnika, uvek je muž kriv. I sve se dešava na najiskreniji način: one se do kraja svog života osećaju apsolutno pravednim i, naravno, potpuno nevinim. On je bio ubeđen da zaista postoji tip takvih žena; ali bio je isto tako ubeđen da postoji tim ženama odgovarajući tip muževa, kojima kao da je jedini zadatak da odgovaraju tom ženskom tipu. Po njegovom mišljenju, suština tih muževa sastoji se samo u ovome: biti, na neki način, „večni muž“, ili, bolje rečeno, celog života biti samo muž i ništa više.

„Takav čovek se rađa i razvija samo zato da bi se oženio, a kad se već oženi, da se pretvori u ženinu dopunu, čak i u slučaju kad se kod tog muža nađe svoj i neosporan karakter. Glavna osobina takvog muža je – poznati ukras na glavi. On ne može da ne bude rogat, isto tako kao što sunce ne može da ne sija; ali on ne samo da nikad ništa ne zna o tome, nego nikad i ne može da sazna, već po samim prirodnim zakonima. . . “ - Večni muž