ROMANI

Ovu vreću sećanja posvećujem svima
koji su se u procvatu nesreće
manje ili više vešto
usprotivili nečove

Zorno nanizani iskazi,
shvaćeni kao spas pedesetpetogodišnjeg sebe
od davljenja u mrziteljskoj kaljuzi,
izgovarani su od
20. decembra 1993. do 3. juna 1994, pet puta sedmično,
u 16.55, pet minuta pre DNEVNIKA na radiju B-92.
Ovaj sudar trezvene proze i vedrine
sa tminom stvarnosne groze
bio je začinjen jednom za ono čemerno vreme
do raspojasa razgaljujućom java-kompozicijom
Borisa Vian

Roman Slušna truba (1974) verovatno je najpoznatije i najuspelije delo britansko-meksičke slikarke, vajarke i književnice Leonore Karington. Nominalno nadrealistička proza, satkana od gotskog romana, parodija na ezoteričniću i okultnu literaturu (Agripa, Gurđijev) i pastiša, crnohumorno dočarava svet starenja kao drugog detinjstva, punog životinja koje govore, namigujućih opatica, dvojnika, snova pod velom uspomena, uspomena pod prozirnim zavesicama dremke, kao i brojnih drugih zadovoljstava nespokojne, čudesno senilne imaginacije.

Uspomena na prijatelja iz detinjstva koji se ubio toliko je proganjala Eduara Levea da je rešio da joj u potpunosti posveti svoju jedinu pripovest. Taj portret, intoniran kao esej o samoubistvu, naposletku se pretvara u skriveni autoportret.

Vitomil Zupan (1914–1987) je slovenački pisac čija proza strasno i nezadrživo prodire u područja o kojima se, u komunističkoj Jugoslaviji, nije moglo ni znalo pisati. Samonikao, jedinstven i svesno drugačiji, Zupan predstavlja jedinstvenu pojavu u jugoslovenskoj književnoj tradiciji. Njegov roman Levitan jedan je od najkontroverznijih slovenačkih romana XX veka. Prvi put objavljen 1982. u Sloveniji, Levitan je zbog svoje provokativnosti i opisa atmosfere socijalističkih zatvora morao čekati 10 godina na objavljivanje. Preko Levitana i njegovih zatvorskih drugova upoznajemo poseban i samosvojan svet, svet bez nade, nabijen najrazličitijim ljudskim sudbinama i strastima, ali pun zapanjujuće ljudskog, neuništivog, bilo da se radi o nasilju nad ljudima, erotizmu ili o nagonu da se preživi.

"Kad bi Anton Pavlovič Čehov i Majk Spilejn radili kao Iljf i Petrov, izmislili bi Marija Benedetija. Mali činovnik koji mre od straha pred autoritetom i beskrupulozni čvrsti momak, cinični detektiv Hamer, mogli bi da jedan drugom pruže ruku u bilo kojoj Benedetijevoj priči, negde u egzistencijalističkim ćorsokacima njegovog fikcionalizovanog Montevidea.
Kao i Čehov, Benedeti ume da napiše priču ni iz čega, i obrnuto – da veliku temu predstavi kao malu buru u čaši vode.

S druge strane, kao Spilejn, on je pritom privlačan, pomalo nostalgično retoričan, ironični dendi sred džungle na asfaltu.
Pripovetke odabrane za ovu knjigu nisu samo ono najbolje što je Benedeti uspeo da napiše u svojim pripovedačkim knjigama. To je istovremeno geneza njegovih pripovedačkih postupaka i okvir u kojem njegovo oštro, rekli bismo detektivsko oko prerušenog činovnika otkriva meru ispraznog, jednoličnog života, obezvređenog i neoduhovljenog.
Benedeti (14.09.1920. Paso de los Toros – 17.05.2009. Montevideo) se, uz Huana Karlosa Onetija, smatra najvećim imenom urugvajske književnosti."

“Prikazujući, vizionarski, kroz ovu izvanrednu psihološko-socijalnu, a nadasve imaginarnu - umetničku studiju, apsurdnu stvarnost društva u nastajanju, naglašavajući patetiku do granice sarkazma, Kafka nam omogućava da uvidimo da se tu ništa nije promenilo – ni sada, kada je to društvo u raspadanju.
Sarkazam, gorki humor, parodija tzv. `američkog sna` stalno su prisutni i jačaju kako roman odmiče i kako glavni junak sve više utanja u glib užurbane i bezobzirno ambiciozne, i po individuu razarajuće američke košnice.
Fantastičan je, na samom počeku romana, prizor kipa boginje slobode s podignutim mačem umesto baklje! - što je prvo što Karl Rosman, glavni lik romana, ugleda kada uplovi u njujoršku luku.
Došavši iz Evrope s teretom “krivice”, ovaj šesnaestogodišnji dečak se, kroz rad i trud, nada iskupljenju i novom životu u novoj “obećanoj” zemlji. Ono što međutim u Americi doživljava jesu konstantne nepravde, zle namere, bezizlazne situacije, susreti s nemoralnim osobama...Naime, tu, u toj (imaginarnoj i literarnoj, a stvarnoj) Americi, svega ima, osim – dobra. (I) to je Amerika!
Ovaj prvi, i takođe nedovršeni, Kafkin roman, još uvek slikovit i pikantan u opisima, još u traganju za kasnije utvrđenim stilom šture jednostavnosti, pokazuje nam svu raskoš Kafkina talenta, i uvodi nas u proces njegova genija.”

Ova urnebesna priča o odrastanju, o životu u velikom gradu, prepuna neverovatnih obrta i nemogućih situacija izazvaće smeh do suza a po zatvaranju korica neverovatan osećaj životnog optimizma

Prvi roman Feralovca Ivice Đikića po kojem je Danis Tanović 2010. godine snimio istoimeni film. Roman je osvojio tuzlansku književnu nagradu „Meša Selimović“ i od mnogih kritičara je svrstan među najbolje priče o bosanskom mentalitetu u ratnim i posleratnim godinama. Kratka, upečatljiva priča ostavlja utisak večne zatvorenosti bosankoghercegovačkog čoveka u samog sebe i svoju sizifovsku sudbinu novog početka i razvoja.

Đikić je 2007. objavio i svoj drugi roman “Ništa sljezove boje” koji se sastoji od tri odvojene priče – “Zeleni dvorac”, “Probaj zaspati, molim te”, “Kao da ništa nije bilo”.

Radovan Nastić je poseban slučaj. On nikada neće biti bogat i slavan. Neće iza sebe imati armiju licemera da ga tapšu po ramenu i hvale njegova dela . Pred njim neće prostirati crvene tepihe i pozivati ga na proslave. Neće se najesti keteringa po stranim ambasadama i modnim revijama. On ne meša šampanjac sa bensedinima, već radi zgibove i pije guste sokove. On je De Niro - taksista, diskretni heroj iz komšiluka. Literarna nada Dorćola jer na najbolji način oslikava njegov ponos i kompleks. On nikada neće osvojiti ni jednu nagradu, jer oni koji mu sude ne zaslužuju da čitaju njegove knjige. Rale je sve što oni nisu: nenametljiv, spontan, pomalo izgubljen ali pre svega mnogo iskren. Postao mi je prijatelj i pre nego što smo se upoznali.
Feđa Dimović
Beogradski sindikat

“Bensedin je kolekcija neočešljanih, neprilagođenih, neretko down-under deprimantnih (para)autobiografskih proznih krokija s margina grada i zemlje u poodmaklom truljenju. Underground poetika jednog pomalo aritmičnog ritma srca, odvažno i beskompromisno bačena na papir”, napisao je o ovoj knjizi Teofil Pančić.