DOMAĆE KNJIGE

U knjizi Pikseli Pola Sezana po prvi put su skupljeni tekstovi koje je Vim Venders napisao o drugim umetnicima — onima čija su mu dela bliska i koja ga duboko dotiču. Šta je to posebno u fotografijama Barbare Klem, Džejmsa Nahtveja ili Petera Lindberga? U jednom malom akvarelu Pola Sezana ili slikama Edvarda Hopera? U filmovima Daglasa Serka i Jaudira Ozua? U koreografijama Pine BauŠ i odeći Jodija Jamamota ? Vim Venders nalazi odgovor tako što pisanjem istražuje perspektivu umetnika.

Iz tekstova o drugim umetnicima nastaje mala poetika Pogleda, koja ujedno obeležava i njegovo sopstveno stvaralaštvo kao filmskog reditelja i fotografa.

Ovu vreću sećanja posvećujem svima
koji su se u procvatu nesreće
manje ili više vešto
usprotivili nečove

Zorno nanizani iskazi,
shvaćeni kao spas pedesetpetogodišnjeg sebe
od davljenja u mrziteljskoj kaljuzi,
izgovarani su od
20. decembra 1993. do 3. juna 1994, pet puta sedmično,
u 16.55, pet minuta pre DNEVNIKA na radiju B-92.
Ovaj sudar trezvene proze i vedrine
sa tminom stvarnosne groze
bio je začinjen jednom za ono čemerno vreme
do raspojasa razgaljujućom java-kompozicijom
Borisa Vian

Roman Slušna truba (1974) verovatno je najpoznatije i najuspelije delo britansko-meksičke slikarke, vajarke i književnice Leonore Karington. Nominalno nadrealistička proza, satkana od gotskog romana, parodija na ezoteričniću i okultnu literaturu (Agripa, Gurđijev) i pastiša, crnohumorno dočarava svet starenja kao drugog detinjstva, punog životinja koje govore, namigujućih opatica, dvojnika, snova pod velom uspomena, uspomena pod prozirnim zavesicama dremke, kao i brojnih drugih zadovoljstava nespokojne, čudesno senilne imaginacije.

Uspomena na prijatelja iz detinjstva koji se ubio toliko je proganjala Eduara Levea da je rešio da joj u potpunosti posveti svoju jedinu pripovest. Taj portret, intoniran kao esej o samoubistvu, naposletku se pretvara u skriveni autoportret.

Fasbinderovi eseji, kritike i kratke zabeleške, od kojih su neki okupljeni u ovom zborniku, dragoceni su začin za sve kako kritičare, tako i ljubitelje Fasbinderovog pozorišnog i filmskog opusa, u potrazi za materijalom koji će približiti i pojasniti ovog ludog momka (zapadno)nemačke umetničke scene. Ovi eseji su, uz brojne intervjue koje je davao tokom života, najdirektniji diskurzivni uvid u kontroverznu ličnost, umetnički genij i dečački anarhičnu radoznalost jednog od najznačajnijih umetnika Nemačke dvadesetog veka. Jezik kojim piše ove tekstove je direktan, govorni jezik koji se koristi u razgovoru s prijateljima ili kolegama. To je jezik koji nam omogućava da neposredno komuniciramo s Fasbinderovim shvatanjem filmova i njihovih reditelja, političkih i društvenih problema, te ličnih opsesija. U nekim od ovih tekstova Fasbinderov uvid u problem ili predmet kojim se bavi ostaje nejasan ili dvosmislen, ali u tome je i njihova velika draž – oni su poput fragmenata istrgnutih iz dnevnika jednog umetnika ili krišom snimljenih audio zapisa koji su sada dostupni javnosti. Milan Pribišić O autoru: Rajner Verner Fasbinder (1945-1982) je bio nemački autor filmova, pozorišnih tekstova i predstava, poezije i proze i brojnih eseja i intervjua koje je davao novinarima iz različitih medija kao izvor za svoju briljantnu umetničku i intelektualnu autobiografiju. Za trideset i sedam godina življenja na našoj planeti Fasbinder je uspeo da uradi toliko toga: Više od četrdeset dugometražnih filmova snimljenih između 1969 i 1982 godine, sedamnaest, a možda i više jer se njegovi rukopisi još uvek pronalaze po raznim fiokama, pozorišnih komada među kojima su originalne drame, njegove adaptacije pozorišnih klasika poput Sofokla, Lope de Vega, Goldonija i Getea, radio drame, brojna rediteljska i glumačka ostvarenja na pozorišnim scenama Zapadne Nemačke, zbirki mladalačke poezije i proze, kao i zbornik eseja i kritika, jer je rad bio njegova omiljena droga.

Od prijetnje atomskog rata i AIDS-a, preko globalnog zaoštravanja nejednakosti i eksploatacije, do novih medijskih tehnologija i društva nadzora 21. stoljeća – čudovišta DYLANA OGA čudovišta su našeg doba. Dinko Kreho u ovoj zbirci eseja istražuje prošlost, sadašnjost i budućnost jednog od naših omiljenih strip junaka.

Od 1957. godine pa do ulaska u XXI vek, Alen Delon se bavio isključivo jednim, najbitnijm poslom – savlađivanjem i monopolizacijom smrti. Niko nije tako često i tako uverljivo umirao na filmskom platnu kao on.

Krajem pedesetih godina dvadesetog veka, šačica buntovnika promenila je reklamnu industriju iz korena.

Od bezdušnog biznisa opsednutog brojkama i direktnim porukama kupcima napravili su kreativnu profesiju stvarajući oglase koje je publika konzumirala s uživanjem.

Napisavši ovu knjigu, Dominik Imzeng na fantastičan je način ispričao priču o nekolicini neprilagođenih genijalaca koji su iza te revolucije stajali. Uz malo sreće, nadahnuće novu generaciju revolucionara.

U doba kad se čini da industrija advertajzinga slabo mari za prošlost, ova forenzička istraga ljudi i događaja uključenih u reklamnu kampanju za Folksvagen agencije DDB je remek-delo koje nam stiže u pravi čas.

Sad na jednom mestu imamo brižljivo sakupljana svedočenja o tome šta se zaista desilo u toj revolucionarnoj njujorškoj agenciji pre pola veka. Ne treba ni pominjati jasno iznete lekcije koje bi nam svima bilo pametno da upamtimo sada kad disciplinu oglašavanja guramo ka sve novijim teritorijama

Filmovi Žulavskog, Kronenberga, Fasbindera, Noea, Hodorovskog i Balabanova, donose nam takvu vrstu slika i napadaju vizuelne i druge tabue „koji su pod krinkom etičkih i moralnih imperativa tako pažljivo ugrađeni u kolektivno nesvesno da im pridajemo legitimitet prirodnih zakona.“

Iako nam nije prijatno da gledamo takve prizore, ipak smo prisiljeni da se sa njima suočimo, postanemo svesni naših reakcija i upitamo se ZAŠTO tako reagujemo na njih. Zašto jedan deo ljudske egzistencije koji nam pomenuti autori predočavaju doživljavamo kao prljav, nedoličan, nedostojan, opasan i verovatno uvredljiv i neprihvatljiv? - Dragan Dimčić

Svako piše istoriju onim što mu se nađe pri ruci.

Šklovski je izjavio da nije umetnik, jer nema veru u čudo; za razliku od boljševika. Njihovo čudo je bila revolucija. Umesto nogu imali su točkove oklopnih kola, umesto očiju - filmske kamere. Boljševizam je pobedio, jer je njegovo čudo bilo savremeno, samim tim i avangardno - ono je postojalo u utopijskoj superpoziciji.

Šklovski možda nije verovao u čudo, ali je umeo da ga prepozna.

Ova knjiga objedinjuje sledeće manje poznate filmsko-političke tekstove Viktora Šklovskog: Putovanje u zemlju filma (knjiga za decu), Dvoja oklopnih kola (scenario) i dva pisma (Čaplinu i Ejzenštejnu).

Genijalna, domišljata i bolno iskrena, knjiga Heder Kristl sklapa mozaik nauke, istorije, kulture i ličnog iskustva s ciljem da otkrije nove načine da se razumeju život i gubitak. Iskrena, inteligentna, razdragana i iznenađujuća, Knjiga plača je moćna, lična posveta neshvatljivoj čudnovatosti suza i začuđujućoj neuništivosti radosti.

Ova knjiga dokumentuje Vendersovih prvih 20 godina kao filmskog stvaraoca. Od najranijih muzičkih filmova, pa sve do filmova kao što su Kraljevi puta, Pariz, Teksas i Nebo nad Berlinom. O pitanjima kao što su: budućnost filma, neophodnost priča i priroda slika, Venders diskutuje s Trifoom, Hercogom, Fasbinderom, Antonionijem i Godarom. Priseća se takođe i autobiografskih detalja, svojih početaka, ekonomskih uslova koji su pratili nastanak njegovih filmova; piše o avanturama koje su pratile proces snimanja, kao i o montiranju svojih filmova. Čitajući ove tekstove, čitalac postaje svedok kreativnog procesa i vidi na koji način se slike (doživljaju, snovi, imaginarno) i priče (mitovi, romani) spajaju i kako nastaje ideja za film. Iscrpni prikaz filmske estetike velikog umetnika, koja je nastala neprestanim bavljenjem slikama i njenom logikom, jeste krajnji utisak koji se otkriva čitanjem ovih tekstova. Odbijam priče u potpunosti, jer, što se mene tiče, one proizvode isključivo laži i ništa drugo osim laži, a najveća laž od svih jeste to da one unose smisao tamo gde ga nema. S druge strane, toliko su nam potrebne te laži da je potpuno besmisleno boriti se protiv toga i nizati slike bez laži – bez laži priče. Priče su nemoguće, ali i život bez njih je nemoguć. Eto, to je naša nesreća. Vim Venders

Nepoznata tehnološka firma iz Kalifornije razvila je moćan algoritam za generisanje teksta i došla na ideju kako bi bilo zanimljivo pustiti veštačku inteligenciju i jednog pisca da zajedno napišu priču. Danijel Kelman je pisac koji je dobio tu priliku, a u knjizi Moj algoritam i ja on opisuje svoje putovanje u Silicijumsku dolinu i eksperimentalni rad s algoritmom. Bavi se temama kao što su veštačka inteligencija i njene opasnosti, ali i vrlo detaljno opisuje šta konkretno znači raditi s visoko razvijenim softverom ovakve vrste, pokazujući nam istovremeno njegove mogućnosti i ograničenja. Danijel Kelman jedan je od retkih pisaca koji su imali priliku da zavire u (moguću) budućnost svoje profesije, a ova knjiga predstavlja svedočanstvo tome.

Vitomil Zupan (1914–1987) je slovenački pisac čija proza strasno i nezadrživo prodire u područja o kojima se, u komunističkoj Jugoslaviji, nije moglo ni znalo pisati. Samonikao, jedinstven i svesno drugačiji, Zupan predstavlja jedinstvenu pojavu u jugoslovenskoj književnoj tradiciji. Njegov roman Levitan jedan je od najkontroverznijih slovenačkih romana XX veka. Prvi put objavljen 1982. u Sloveniji, Levitan je zbog svoje provokativnosti i opisa atmosfere socijalističkih zatvora morao čekati 10 godina na objavljivanje. Preko Levitana i njegovih zatvorskih drugova upoznajemo poseban i samosvojan svet, svet bez nade, nabijen najrazličitijim ljudskim sudbinama i strastima, ali pun zapanjujuće ljudskog, neuništivog, bilo da se radi o nasilju nad ljudima, erotizmu ili o nagonu da se preživi.

"Kad bi Anton Pavlovič Čehov i Majk Spilejn radili kao Iljf i Petrov, izmislili bi Marija Benedetija. Mali činovnik koji mre od straha pred autoritetom i beskrupulozni čvrsti momak, cinični detektiv Hamer, mogli bi da jedan drugom pruže ruku u bilo kojoj Benedetijevoj priči, negde u egzistencijalističkim ćorsokacima njegovog fikcionalizovanog Montevidea.
Kao i Čehov, Benedeti ume da napiše priču ni iz čega, i obrnuto – da veliku temu predstavi kao malu buru u čaši vode.

S druge strane, kao Spilejn, on je pritom privlačan, pomalo nostalgično retoričan, ironični dendi sred džungle na asfaltu.
Pripovetke odabrane za ovu knjigu nisu samo ono najbolje što je Benedeti uspeo da napiše u svojim pripovedačkim knjigama. To je istovremeno geneza njegovih pripovedačkih postupaka i okvir u kojem njegovo oštro, rekli bismo detektivsko oko prerušenog činovnika otkriva meru ispraznog, jednoličnog života, obezvređenog i neoduhovljenog.
Benedeti (14.09.1920. Paso de los Toros – 17.05.2009. Montevideo) se, uz Huana Karlosa Onetija, smatra najvećim imenom urugvajske književnosti."

“Prikazujući, vizionarski, kroz ovu izvanrednu psihološko-socijalnu, a nadasve imaginarnu - umetničku studiju, apsurdnu stvarnost društva u nastajanju, naglašavajući patetiku do granice sarkazma, Kafka nam omogućava da uvidimo da se tu ništa nije promenilo – ni sada, kada je to društvo u raspadanju.
Sarkazam, gorki humor, parodija tzv. `američkog sna` stalno su prisutni i jačaju kako roman odmiče i kako glavni junak sve više utanja u glib užurbane i bezobzirno ambiciozne, i po individuu razarajuće američke košnice.
Fantastičan je, na samom počeku romana, prizor kipa boginje slobode s podignutim mačem umesto baklje! - što je prvo što Karl Rosman, glavni lik romana, ugleda kada uplovi u njujoršku luku.
Došavši iz Evrope s teretom “krivice”, ovaj šesnaestogodišnji dečak se, kroz rad i trud, nada iskupljenju i novom životu u novoj “obećanoj” zemlji. Ono što međutim u Americi doživljava jesu konstantne nepravde, zle namere, bezizlazne situacije, susreti s nemoralnim osobama...Naime, tu, u toj (imaginarnoj i literarnoj, a stvarnoj) Americi, svega ima, osim – dobra. (I) to je Amerika!
Ovaj prvi, i takođe nedovršeni, Kafkin roman, još uvek slikovit i pikantan u opisima, još u traganju za kasnije utvrđenim stilom šture jednostavnosti, pokazuje nam svu raskoš Kafkina talenta, i uvodi nas u proces njegova genija.”

Druga knjiga poezije Dušana Žugića.
Autor nije po profesiji pisac, ali nosi u sebi taj dar i lepotu pisanja poezije.
Zaronite u originalni svet Žunićevih pesama.

Narcis u vodi je roman o erotskom i demonskom, o snažnom zagrljaju erosa i tanatosa, o preobražajima koja se dešavaju kroz optiku glavnog junaka Miča, koji intenzitet i mešanje virtuelnog i stvarnog u rijaliti šou, koji je i fantastičan, proživljava kao ljubavni najamnik u Hotelu Vojvodina.

Ova urnebesna priča o odrastanju, o životu u velikom gradu, prepuna neverovatnih obrta i nemogućih situacija izazvaće smeh do suza a po zatvaranju korica neverovatan osećaj životnog optimizma

Prvi roman Feralovca Ivice Đikića po kojem je Danis Tanović 2010. godine snimio istoimeni film. Roman je osvojio tuzlansku književnu nagradu „Meša Selimović“ i od mnogih kritičara je svrstan među najbolje priče o bosanskom mentalitetu u ratnim i posleratnim godinama. Kratka, upečatljiva priča ostavlja utisak večne zatvorenosti bosankoghercegovačkog čoveka u samog sebe i svoju sizifovsku sudbinu novog početka i razvoja.

Đikić je 2007. objavio i svoj drugi roman “Ništa sljezove boje” koji se sastoji od tri odvojene priče – “Zeleni dvorac”, “Probaj zaspati, molim te”, “Kao da ništa nije bilo”.

Metastasis je grčka reč koja označava promene ili premeštanja. U medicini taj pojam je vezan za premeštanje žarišta zloćudne bolesti. U društvu nastaju metastaze kad se neke zloćudne pojave I događaji poput rata, korupcije, I kriminala ne tretiraju na istinit I pravedan način, nego služe za lažne ideološke I političke borbe te medijskom manipulacijom metastaziraju do granica apsurda I potpunog društvenog ludila. LJudi sa margina društva, poniženi, obespravljeni I zaboravljeni, ne snalaze se u tom metežu koji se stručno zove tranzicija, a koji se čak cinično prikazuje kao istorijski napredak. U takvom okruženju, obrazovanje, kultura I umetnost postau prepreka ukoliko nisu uključeni u korupcijsku logiku.
Knjiga prati sudbinu likova slučajno zatečenih 2005. u jednom zagrbačkom kvartu između Save I pruge koji se nimalo ne razlikuje od bilo kojeg perifernog gradskog kvarta u Evropi I svetu. Tako lokalna kvartovska priča sa svojim apsurdnim I bolnim obrtima postaje univerzalna I prepoznatljiva, dijagnostikovana kao METASTAZA u društvenom tkivu. Knjiga, nazvana jos i hrvatski Trainspotting, je u Hrvatskoj vec treću godinu među 10 najprodavanijih, a pozorišna predstava urađena prema istoj pokupila je sve značajnije nagrade

Kao ni jedna druga grana popularne kulture Hip-hop je opsjednut svojom istorijom, do te mjere da se često artefakti hip-hopa (pjesme, plesovi, crteži…) u velikoj mjeri sastoje od pregleda, reciklaže, reinterpretacije i reaproprijacije komadića tradicije, istorije, mitologije.

Sa druge strane, u hip-hopu ništa nije kako izgleda, a tamo gdje nema dovoljno misterije, mistifikacija buja.

Radovan Nastić je poseban slučaj. On nikada neće biti bogat i slavan. Neće iza sebe imati armiju licemera da ga tapšu po ramenu i hvale njegova dela . Pred njim neće prostirati crvene tepihe i pozivati ga na proslave. Neće se najesti keteringa po stranim ambasadama i modnim revijama. On ne meša šampanjac sa bensedinima, već radi zgibove i pije guste sokove. On je De Niro - taksista, diskretni heroj iz komšiluka. Literarna nada Dorćola jer na najbolji način oslikava njegov ponos i kompleks. On nikada neće osvojiti ni jednu nagradu, jer oni koji mu sude ne zaslužuju da čitaju njegove knjige. Rale je sve što oni nisu: nenametljiv, spontan, pomalo izgubljen ali pre svega mnogo iskren. Postao mi je prijatelj i pre nego što smo se upoznali.
Feđa Dimović
Beogradski sindikat

ilustracije Tajana Šiždrak

“Bensedin je kolekcija neočešljanih, neprilagođenih, neretko down-under deprimantnih (para)autobiografskih proznih krokija s margina grada i zemlje u poodmaklom truljenju. Underground poetika jednog pomalo aritmičnog ritma srca, odvažno i beskompromisno bačena na papir”, napisao je o ovoj knjizi Teofil Pančić.