SAVREMENI ROMAN

Roman Slušna truba (1974) verovatno je najpoznatije i najuspelije delo britansko-meksičke slikarke, vajarke i književnice Leonore Karington. Nominalno nadrealistička proza, satkana od gotskog romana, parodija na ezoteričniću i okultnu literaturu (Agripa, Gurđijev) i pastiša, crnohumorno dočarava svet starenja kao drugog detinjstva, punog životinja koje govore, namigujućih opatica, dvojnika, snova pod velom uspomena, uspomena pod prozirnim zavesicama dremke, kao i brojnih drugih zadovoljstava nespokojne, čudesno senilne imaginacije.

Uspomena na prijatelja iz detinjstva koji se ubio toliko je proganjala Eduara Levea da je rešio da joj u potpunosti posveti svoju jedinu pripovest. Taj portret, intoniran kao esej o samoubistvu, naposletku se pretvara u skriveni autoportret.

Vitomil Zupan (1914–1987) je slovenački pisac čija proza strasno i nezadrživo prodire u područja o kojima se, u komunističkoj Jugoslaviji, nije moglo ni znalo pisati. Samonikao, jedinstven i svesno drugačiji, Zupan predstavlja jedinstvenu pojavu u jugoslovenskoj književnoj tradiciji. Njegov roman Levitan jedan je od najkontroverznijih slovenačkih romana XX veka. Prvi put objavljen 1982. u Sloveniji, Levitan je zbog svoje provokativnosti i opisa atmosfere socijalističkih zatvora morao čekati 10 godina na objavljivanje. Preko Levitana i njegovih zatvorskih drugova upoznajemo poseban i samosvojan svet, svet bez nade, nabijen najrazličitijim ljudskim sudbinama i strastima, ali pun zapanjujuće ljudskog, neuništivog, bilo da se radi o nasilju nad ljudima, erotizmu ili o nagonu da se preživi.

"Kad bi Anton Pavlovič Čehov i Majk Spilejn radili kao Iljf i Petrov, izmislili bi Marija Benedetija. Mali činovnik koji mre od straha pred autoritetom i beskrupulozni čvrsti momak, cinični detektiv Hamer, mogli bi da jedan drugom pruže ruku u bilo kojoj Benedetijevoj priči, negde u egzistencijalističkim ćorsokacima njegovog fikcionalizovanog Montevidea.
Kao i Čehov, Benedeti ume da napiše priču ni iz čega, i obrnuto – da veliku temu predstavi kao malu buru u čaši vode.

S druge strane, kao Spilejn, on je pritom privlačan, pomalo nostalgično retoričan, ironični dendi sred džungle na asfaltu.
Pripovetke odabrane za ovu knjigu nisu samo ono najbolje što je Benedeti uspeo da napiše u svojim pripovedačkim knjigama. To je istovremeno geneza njegovih pripovedačkih postupaka i okvir u kojem njegovo oštro, rekli bismo detektivsko oko prerušenog činovnika otkriva meru ispraznog, jednoličnog života, obezvređenog i neoduhovljenog.
Benedeti (14.09.1920. Paso de los Toros – 17.05.2009. Montevideo) se, uz Huana Karlosa Onetija, smatra najvećim imenom urugvajske književnosti."