ROMANI

Zbirka sadrži priče:
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.

Objavljena 1913. godine Vinaverova predratna zbirka „Priče koje su izgubile ravnotežu” nalazi se u okviru ranog piščevog korpusa. Ona zauzima znatno mesto u kontekstu oblikovanja stvaralačke poetike koja teži izrazitije antitradicionalnim, poetički „anarhičnim”, avangardnim književnim ostvarenjima. Između poetskog i proznog izraza, moderne i avangarde, tradicije i inovacije, mitološko-fantastičnih okvira i stvarnosti, ova zbirka kratkih priča izmiče preciznim klasifikacijama i gubi ravotežu konvencionalne nedvosmislenosti – žanrovske, stilske, fabularne, semantične. Vinaverove „Priče” stoje na graničnoj poetičkoj poziciji i epohalnoj razmeđi, nagoveštavajući put kojim će autorova, ali i – šire posmatrano – srpska proza krenuti u narednim godinama i decenijama.

„Moj život“ je novela Antona Pavloviča Čehova iz 1896. godine, koja kroz ispovest glavnog junaka, Misaila Poloznjeva, kritikuje malograđanski mentalitet, besmislen rad i površnost društva. Priča prati Misaila koji napušta konvencionalnu karijeru zarad fizičkog rada, sukobljavajući se sa porodicom i okolinom u potrazi za smislom. Ovo delo smatra se jednom od Čehovljevih najdubljih priča o potrebi za ličnom slobodom i moralnim integritetom.

Kad bi ova antologija obuhvatala samo sentimentalne pesme, ne bi bili potrebni uz nju nikakvi komentari. U antologijama takozvane čiste poezije (,,la poèsie pure“) pesnik treba da ostane sen koja nije vidna. Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena, pesnik je mišljenja da će čitaoca zanimati nešto podataka iz života pesnikovog i nešto komentara o tim prošlim vremenima.

Kroz deset razgovora koje Vid Latinović vodi (od 1980. do 2019. godine) sa Vješticom, autor nastoji da pronikne u tajnu umetnikovog (i umetničkog) života, postajući pritom saputnik na slikarevom Tezejevom brodu, u identitetskoj plovidbi obeleženoj neizvesnošću i stalnom promenom. Svaki razgovor predstavlja svojevrsno napuklo ogledalo iz čijih se delova postepeno iscrtava jedan višeznačni autoportret, koji svoju složenost, između ostalog, duguje i bespoštednoj borbi sa, kako ličnim, tako i kolektivnim zabludama i obmanama modernih vremena.

„Dok ispisujem ove redove, preda mnom stoji jedna od Vidovih poslednjih slika, koju mi je poklonio nekoliko dana pred smrt. Oblak 973, iz ciklusa Dinamika oblaka. Ne mogu da kažem, dok gledam ovu sliku, da išta bolje, nakon svih ovih godina i razgovora, razumem njegovu umetnost. Teoretičari će dati svoj sud, možda će uvideti neku simboliku u tome da je od zemnih stvari Vid Latinović, praveći jedan veliki luk i obuhvatajući pritom svojim izrazom mnoge naše užase, ponore, krike i šapate, uzdizanja i vaskrsavanja, osvajanja, drhtanja, razaranja, razdiranja, sabiranja i spajanja; naposletku stigao do oblaka. O tome neka sada pišu neki drugi.“ – isečak iz romana

Vladimir Vujović je rođen 1991. godine u Baru. Završio je Medicinski fakultet u Beogradu, a specijalizaciju 2023. godine na Vojnomedicinskoj akademiji. Do sada je objavio romane Silencio (Matica srpska, 2017.) i Spaljivanje Džošua drveta (Sumatra, 2021.), kao i više kratkih priča u različitim časopisima. 2025. godine je dobio nagradu „Đura Đukanov“. „Razgovori s Vješticom“ je njegov treći roman.

U nepoznatom gradu mladić na autobuskoj stanici sreće devojku koja će mu promeniti ceo život i odvesti ga u podzemlje o kome nije ni sanjao.

U Amsterdamu student italijanskog porekla Nikolo prima uznemirujuće poruke putem mobilnog telefona koji je pokvaren već dve godine.

Hiljadama kilometara dalje dečak pravi grešku koja ga može koštati života, ali dobija jedinstvenu priliku da za samo šest sati promeni sve.
A u srcu Moskve stari profesor fizike rešava zagonetnu teoriju haosa, pokušavajući da promeni svoje detinjstvo.

Ubrzo njihove sudbine postaju neraskidivo povezane, jer njihove živote kontroliše nešto što je svima, sem profesoru fizike, potpuno strano.
Dok se životi svih pojedinaca u univerzumu menjaju, oni znaju samo jednu stvar. Večeras nema sna.

Vladislav Radak je rođen 1987. u Beogradu, gde je diplomirao matematiku na Matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je na Tehničkom univerzitetu u Dortmundu.

Pored romana Noć mrtvih snova (preveden na engleski i nemački), autor je i romana Plava vežbanka (2005) i Knjiga (2015). Autor je nagrađivanih kratkometražnih dokumentarnih i igranih filmova. Član je Udruženja književnika Nemačke.

GGelenderi… Neraskidiva veza između etaža jedne zgrade. Odmorišta umornih, stajališta zbunjenih, nasloni zaljubljenih. Priče huje između gvozdenih stubova, rđaju vremenom, ali čuvaju tragove prolaznika koji su se, možda, jednom obreli tu, poželeli nekome da kažu šta imaju, ali nisu imali hrabrosti da pokucaju na vrata.

„Ima zgrada i ima seoba, iz jedne zgrade u drugu, iz jednog stana u drugi, iz jedne replike u drugu, ali kuće i kućišta kao da nema… Ali ima i poezije. I kada je beskućnica, i kada se javlja sa nepoznate lokacije, jer se i pismo ove knjige piše iz nekog prostora koji nije imenovan, koji nije kuća, nije zgrada, nije stan, koji je prazan i bezvazdušan (šta uopšte znamo o lokaciji ovoga pisma da li se autor-stanar preselio, kako mu je u novom stanu, gde je uopšte on?), poezija se i dalje piše, poezija i dalje svedoči, osvedočava samu sebe, barem u sećanju, barem u prošlosti, barem u želji da jednom, ponovo, možda, pronađe svoj dom. Valjda će jednog dana, u nekoj dalekoj budućnosti kada ni nas više ne bude bilo na ovoj planeti, u kosmosu, svemirskim prostranstvima još uvek pulsirati odjek i bilo (st) poezije. Zalog toj nadi su i Priče sa gelendera Ane Urošević Stevanović.“ – Đorđe Radovanović

Tristan je novela čija se priča odvija u sanatorijumu pod nazivom „Ajnfrid", gde različiti likovi, svaki sa različitim tegobama, prolaze kroz svoja iskustva kao pacijenti. U središtu narativa je Gabrijela Kleterjan, mlada žena koja pati od zdravstvenih problema nakon porođaja, i Detlef Špinel, misteriozni pisac čija interakcija sa njom nagoveštava dublje emocionalne i psihološke teme.

Novela sadrži mnoge reference na mit o Tristanu i Izoldi, posebno na verziju predstavljenu u istoimenoj operi Riharda Vagnera.

Pored naslovne novele, zbirka sadrži i sledeće priče: Mali gospodin Frideman, Razočaranje, Bajaco, Tobija Mindernikel i Luishen.

Od najranijeg detinjstva Tonio Kreger je svestan svoje odvojenosti od drugih ljudi, posebno od svojih najboljih školskih drugova: Hansa Hanzena i Ingeborge Holm, koji predstavljaju buržoasku normu, simbolizovanu njihovim lepim plavokosim izgledom. Tonio žudi da bude prihvaćen u njihovo društvo, ali njegova umetnička priroda mu ne dozvoljava da im se u potpunosti pridruži. Kako Tonio stari, njegov talenat sazreva, postaje pisac, ali se i dalje oseća kao stranac i žudi da se uklopi u svet. On i dalje biva preokupiran suštinskom podeljenošću između života i umetnosti, između lične sreće i discipline koja vodi do velikih dostignuća.

Smrt u Veneciji je novela Tomasa Mana inspirisana stvarnim događajima iz autorovog života, poznata po kontraverznoj tematici: to je priča o ostarelom piscu Gustavu fon Ašenbahu koji se tokom posete Veneciji zaljubljuje u Tađa, četrnaestogodišnjeg dečaka jedinstvene lepote. Premda se Ašenbah, na početku, teši kako je njegovo interesovanje za dečaka isključivo estetske prirode, ubrzo postaje opsednut njime.

Izabrane legende i priče Štefana Cvajga:

Rahela se prepire sa Bogom
Istovetne a različite sestre
Priča u sumrak
Zaboravljeni snovi

Štefan Cvajg (1881—1942) bio je austrijski pisac jevrejskog porekla, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu. Cvajg je napustio Austriju 1934, nakon Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Postajao je sve depresivniji zbog porasta netolerancije i uspona autoritarnosti i nacizma.

Izgubivši nadu u budućnost čovečanstva, Cvajg je napisao belešku (koja se nalazi na kraju ove knjige) o tom beznađu. Cvajg i njegova supruga su 23. februara 1942. izvršili samoubistvo uzevši veliku dozu barbiturata. Pronađeni su u svojoj kući u Petropolisu, s rukom u ruci. Najpoznatija dela: Jučerašnji svet, Zvezdani časovi čovečanstva, Novela o šahu, Fantastična noć.

Kada Vandali ukradu sedmokraki svećnjak iz Solomonovog hrama tokom pada Rima, među jevrejskom zajednicom se širi strah i beznađe. Glavni lik od detinjstva traži odmor za sebe i svoj narod. Sada starac, koji je postao rabin, vidi kako godine prolaze, a svećnjak se ne vraća u obećanu zemlju. Svi očekuju čudo od njega i povratak sedmokrakog svećnjaka.

Štefan Cvajg (1881—1942) bio je austrijski pisac jevrejskog porekla, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu. Cvajg je napustio Austriju 1934, nakon Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Najpoznatija dela: Jučerašnji svet, Zvezdani časovi čovečanstva, Novela o šahu, Fantastična noć.

Zbirka sadrži priče: Zinočka, Svadba, Hladna krv, Poljubac, Kaštanka i Muž.

Anton Pavlovič Čehov (1860—1904) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac. Pisao je kratke humoreske, novele i pripovetke, a slavu je stekao pišući pozorišne komade i drame od kojih su najpoznatije Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre i Višnjik, i to su dela koja su izvršila veliki uticaj ne samo na rusku nego i na svetsku novelistiku i dramaturgiju. Po profesiji je bio lekar, ali mu je književnost bila strast, otuda potiče i njegova izjava da mu je medicina zakonita supruga, a literatura ljubavnica.

Umro je sa samo 44 godine, a za to vreme napisao je 17 drama i oko 600 priča, te se smatra jednim od najvećih novelista evropskog realizma.

Zbirka sadrži priče: Čitanje, Otac porodice, Tuga, Ivan Matveič, Mora, Nesreća, Dugačak jezik, Neprijatelji i Veročka

Anton Pavlovič Čehov (1860—1904) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac. Pisao je kratke humoreske, novele i pripovetke, a slavu je stekao pišući pozorišne komade i drame od kojih su najpoznatije Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre i Višnjik, i to su dela koja su izvršila veliki uticaj ne samo na rusku nego i na svetsku novelistiku i dramaturgiju. Po profesiji je bio lekar, ali mu je književnost bila strast, otuda potiče i njegova izjava da mu je medicina zakonita supruga, a literatura ljubavnica.

Umro je sa samo 44 godine, a za to vreme napisao je 17 drama i oko 600 priča, te se smatra jednim od najvećih novelista evropskog realizma.

Odabrane priče Gi de Mopasana:

Mesečina
Mali vojnik
Treba li nam latinski jezik?
Ispovest
Samoća
On?
Samoubistvo
Svršeno
U proleće
Šala
Rđa
Strast
Torbar
Noć
Naša pisma
Grob

„Ljubav je kratka reč, ali u sebi sadrži sve: ona znači telo, dušu, život, celo biće.” - Gi de Mopasan

U impresionističkoj svetlosti gradića Kijbef, jedan čovek i jedna žena, francuski ljubavnici, traže utočište, zaborav u kafeu hotela „Marina“. Oni se vole kroz sećanje na njihovu ljubav. U tom okviru, tako bliskom Margerit Diras, još jedan čovek i jedna žena, engleski ljubavnici: Captain pred čašom crnog pilsena i njegova žena ispred čaše burbona. Već na prvi pogled vidi se da Captain voli tu ženu uništenu alkoholom, možda nekad lepu.


Dva francuska glasa mešaju se sa dva engleska kojima se katkad pridružuju glasovi ljubazne vlasnice kafea „Marina“, njene radoznale kćeri, i žagor gostiju koji dolaze i odlaze. Možda sve to nije dovoljno za jedan roman, ali za dirasovski jeste. Čitalac prisustvuje kraju jedne ljubavi − ljubavi za koju se postavlja pitanje da li je i postojala − i poslednjim zracima druge ljubavi koja se upravo gasi, tu u tom kafeu, tog letnjeg popodneva u Kijbefu.

Božovićeve pripovetke mogle bi da budu (više tematski nego vrednosno) onaj trenutak u evolutivnom toku srpske književnosti koji od Bore Stankovića vodi ka Ivu Andriću i, dalje, ka savremenim piscima. Iako je jednim delom stvarano istovremeno sa Andrićevim, Božovićevo delo logički prethodi Andrićevom, a oba nam svako na svoj način pričaju davno poznatu priču o prokletim avlijama, izdeljenim, nevidljivim a čvrstim granicama, o zvonima suprotstavljenih crkvi u istoj kasabi, od kojih svako izbija u posebno vreme, o ćuprijama na Drini i na Bistrici koje se neprestano prelaze a nikako ne mogu sasvim da se pređu, o rascepljenim likovima koji trpe pritisak pomerenog sveta. Ove pripovetke svojevrsna su kosovskometohijska hronika. – prof. dr Aleksandar Jovanović

Dužnost je čitalačke publike da se najzad istinski obavesti o lepoti i slavi i jadu svoga krvavoga i ropskoga Juga, i to ne iz falsifikovanih i otužnih izvora, već na moćnome i bistrome vrelu koje mu je, svojom knjigom, u dosad nedostupnom kršu, stvorio g. Grigorije Božović. – Stanislav Vinaver

„Devet pripovedaka koje ulaze u „Invaziju sa Aldebarana“ kao da su izabrane da prođu kroz sve glavne trope žanra i posluže kao predlošci za remek-dela od kojih će veliki broj nastati godinama nakon njihovog izlaska. Bilo bi svakako preterano reći da Lem predstavlja nekakvu ishodišnu tačku svetske fantastike i teme koje ovde obrađuje pre bi trebalo shvatiti kao „večne“ nego kao „originalne“. Ipak, svaka od pojedinačnih priča istovremeno pleni darom za epiku kakvog se ne bi postideo najbolji holivudski reditelj iz zlatnog doba, ali i dozom humanističke ironije i satire koja je toliko karakteristična za, recimo, braću Strugacke. U tom smislu prolazak kroz ove pripovetke predstavlja jednu sjajnu vežbu ekstenzivnog upoznavanja sa žanrom, koja svedoči o njegovim pripovedačkim potencijalima. Zaista, ako ove šarolike priče koje se kreću u dijapazonu od klasične svemirske opere, preko političke satire i apokaliptičkog horora pa sve do danas sveprisutne i nezaobilazne teme veštačke inteligencije, pokušamo da zahvatimo jednom zajedničkom ocenom i opštim utiskom, taj utisak bi bio `ne mogu da verujem da je ovo pisano pedesetih godina`.“

Nikola Tanasić

Roman u memoarskom stilu pripoveda o neuspešnom pokušaju uspostavljanja „prvog kontakta“ sa vanzemaljskom civilizacijom, koja obznanjuje svoje postojanje čovečanstvu pomoću tajnovitog kosmičkog signala u obliku neutrinskog zračenja koje na prvi pogled deluje kao običan šum, ali za koje se ispostavlja da se ponavlja u pravilnim intervalima koje je nemoguće objasniti kao prirodnu pojavu (iako će mnogi pokušati). U jeku Hladnog rata američka vlada na brzinu organizuje tajni projekat na kome angažuju najeminentnije stručnjake svih grana nauke u nadi da će „dešifrovati pismo sa neba“ i otključati njegove tajne – pre nego što to urade Rusi, naravno.

"Priče Borisava Stankovića, to je jedna tiha, topla i prostodušna filozofija srca. To je jedan vječni „canzoniere“, vječni „romanzero“, knjiga o čežnji, ljubavi i suzama. Niko se u njegovim knjigama ne povodi ni za čim drugim, nego za srcem, za koje se jedino i živi. To su priče o mladim ženama, mladim ljudima, bolne balade o ljubavi od koje se boluje, propada i vene. Sve je to naivno, prostodušno, idilično, doživljeno, a tako isto i ispričano. Ja ne znam ništa toplije i nervoznije od Stankovićeve knjige „Stari dani“, i to nervozno stanje duše, ta atmosfera nepromjenljiva od korice do korice, ta uznemirena toplota, glavna je odlika njegovog mladog djela. Meni izgleda da pod svakom stranicom udara jedno zaljubljeno srce i da pod svakim retkom kuca jedna vena. I taj neodoljivi strasni akcenat mladosti unio je prvi Stanković u našu prilično studenu priču. On ima ogromno mnogo temperamenta i sve što vidi on vidi srcem."
Jovan Dučić

"Odabrane priče Onorea de Balzaka:

Bezbožnikova misa
Poruka
Pjer Gras
Godisar II
Fačino Kane

„Kada se u Rusiji javio prevod sabranih dela Balzakovih, dvaput sam pročitao sve knjige i tada shvatio svu veličinu ovog pisca, epske razmere njegovog talenta, koji me je zadivio i zarobio. Obim njegovih planova, hrabrost misli, istina reči i briljantni uvid u budućnost, uveliko opravdan sadašnjošću, čine ga jednim od najvećih učitelja na svetu. Šekspir, Balzak i Tolstoj – oni su za mene tri spomenika koje je čovečanstvo sebi podiglo.“ -

Maksim Gorki

Na seansama psihoanalize lekar pažljivo sluša Margerit Diras i čuje i ono što nije kazala. I onda joj daje savet: „Vama nije potrebna psihoanaliza. Za vas je rešenje: pisati."" Knjiga koja tad nastaje pod njenim perom, koju će nazvati Moderato cantabile, opisuje njenu razornu ljubavnu avanturu, pa je tako i ovaj roman, kao uostalom i svi ostali njeni romani, autobiografskog karaktera.

Banalna svakodnevnica An Debared, koja se sastoji od vođenja sina na časove klavira i ispijanja vina, biva prekinuta stravičnim zločinom u punom kafeu: nepoznati mladić, pred svima, ubija ženu koju voli. Taj zločin je ostavio toliki utisak na An Debared da se ona više puta vraćala na mesto zločina i tu uspostavila vezu sa mladićem koji je takođe bio svedok ubistva. Njih dvoje sede, piju vino, zamišljaju ljubavni odnos ubice i žrtve i pokušavaju da dokuče zašto je do njega došlo.

Miloradu Paviću, jednom od najznačajnijih savremenih srpskih književnika, bile su bliske masonska filozofija i kulturologija. Analiza njegovog proznog stvaralaštva pokazuje da je bio upoznat sa idejama kraljevske umetnosti i želeo da ih ilustruje kao prepoznatljive znakove i prepoznatljive aluzije u svojim delima.

Masonska tradicija izvodi postojanje bratstva od Hirama, legendarnog graditelja Solomonovog hrama koji je podignut u Jerusalimu u 10. veku pre nove ere. Slobodni zidari sebe smatraju naslednicima i nastavljačima njegovog posla, stoga nakon ceremonije inicijacije, svaki mason mora da izgradi simbolički hram koji nisu dovršili Veliki majstor i njegovi sledbenici templari, masoni, rozenkrojceri. U tom smislu, masoni su simbolični graditelji koji svoj simbolički Hram grade po principima bratstva. Pažljivi čitaoci mogli su da primete da su lik graditelja, motiv izgradnje i sam lik hrama centralni u prozi M. Pavića. Arhitekte i ktitori hramova su glavni likovi u mnogim njegovim delima: carski neimar (Plava džamija), profesor Bogdan Bogdanović i njegovi učenici (Dva studenta iz Iraka), David Senmut (Stakleni puž), Jovan Damaskin i Jovan Lestvičnik (Damaskin), Avram Branković, zidar muzike (Hazarski rečnik), Atanasije Svilar (Predeo slikan čajem), Radača Čihorić i Sandal Krasimirić (Zapis pod znakom Device/Unutrašnja strana vetra), Agata (Zvezdani plašt), Inhotep (Pozorište od hartije). Možemo tvrditi da je učestalost upotrebe lika graditelja povezana sa masonskom vizijom Boga kao Velikog arhitekte sveta, inženjera duša i materije, koji stvara svet po zakonima matematike.“ – prof. Zorjana Huk

Priče u knjizi izabrala je i priredila Jasmina Mihajlović

Šestočlana posada koju čine Koordinator, Doktor, Inženjer, Fizičar, Hemičar i Kibernetičar sleće na Eden, četvrtu planetu drugog sunca.
Tamo pronalaze čudan svet koji postaje sve čudniji, a svuda oko njih su slike
smrti. Prvi kontakt posade sa civilizacijom koju tamo upoznaju završava se nasiljem….

"Novela Zavetrina, manje poznata skaska Ivana Turgenjeva o „pozitivnom čoveku”, prati doživljaje mladog velikoposednika Vladimira Sergejiča Astahova.

Umilostivljen željom provincijskog plemića da prisustvuje pečalbarskim matinejama, mladi Vladimir na priredbama održanim u njegovu čast biva prijatno iznenađen talentima izvođača, ali i razočaran njihovom nemoći da prevaziđu barijere nametnute sredinom u kojoj žive, ali i ograničenošću duha.

Suprotstavljanjem njihovim egoističnim naravima i providnim namerama, Vladimir biva uvučen u seljacima dobro poznatu igru – ismevanje navika i same ličnosti stanovnika metropole. Bekstvo sa imanja Ipatovljevih u veliki grad junaka ove novele spašava od svedočenja moralnom sunovratu jedne porodice.

Zavetrina, prethodnica velikih romana Ivana Turgenjeva (Očevi i deca, Dim, Uoči novih dana), nudi čitaocu realističan prikaz međuljudskih odnosa u ruskoj provinciji u drugoj polovini 19. veka, ali i originalne epizodne karaktere, kao što je Ivan Iljič.

Knjiga od ukupno trideset priča predstavlja ne samo izbor Pavićevih priča, koje se mogu odrediti kao erotske, već i znakovite odlomke iz njegovih dotadašnjih romana (Hazarski rečnik, Predeo slikan čajem, Unutrašnja strana vetra, Poslednja ljubav u Carigradu, Zvezdani plašt, Unikat). Ovaj priređivački postupak, koji bi se pavićevski mogao imenovati „izvrnutom rukavicom” obrnut je u odnosu na njegovu stvaralačku fazu iz sedamdesetih godina 20. veka, kada je, kako piše u „Konjima Svetoga Marka”, najpre poeziju „degradirao” u prozu, a zatim pojedine priče integrisao u romane. Erotske priče, ukratko, potvrđuju pripovednu strukturu Pavićevih romana i njegovo elementarno poetičko načelo, koje staje u naslov Save Babića: Milorad Pavić mora pričati priče!

Pisac je, dakle, iskombinovao erotske fragmente svoje proze, ne bi li u konačnici dobio iole koherentan izbor, kojim će se potvrditi da je erotski aspekt jedan od legitimnih i upečatljivih odlika njegovog stvaralaštva.“ – Jelena Marićević Balać

Priče i sećanja Marine Cvetajeve.

„Za razliku od poezije, u prozi je Marina Cvetajeva pisala stalno i isključivo o sebi. Malo je u svetu dela u kojima su pisci imali hrabrosti da s tolikom otvorenošću govore o svojim najprivatnijim problemima. U svojim prozama Cvetajeva je u tom pogledu išla dalje od Rusoa, dalje od Tolstoja, dalje i od svih književnica koje poznajemo. Čitajući njene ispovesti, ponekad hvatamo sebe kako nam zastaje dah od iznenađenja. Prvi put sa svom otvorenošću izlazi nam pred oči jedan problem o kome se nije dovoljno raspravljalo. O ženama su dosad najdublje pisali muškarci. Tek Cvetajeva pokazuje kakvi neslućeni slojevi postoje u psihičnosti žene, slojevi koje tek treba da nam otkrije buduća ženska literatura. Ne ženska zato što bi je pisale žene ili što bi bila namenjena ženama, nego u kojoj bi žena imala smelosti da misli kao žena i piše kao žena, te da nam otkrije to što je u literaturi dosad ostalo neotkriveno.“ – Petar Vujičić

Pasijans u sebi sadrži sav haos, ali i sav red koji nas može snaći na ovom svijetu do te mjere da čak i njegovo ime sugeriše neke istine o onom što spada u pitanja apstraktno kategorisana kao „smisao života”.

Ova igra ima njemačko-skandinavske korijene ali je popularnost doživjela u Francuskoj u 19. vijeku. Njeno ime je kod nas i došlo iz francuskog jer „patience“ znači strpljenje. Nama je poznato i američko ime za nju, „solitaire“, s obzirom na to da je pod tim imenom nalazimo na kompjuteru. Tako prevedena znači „samoća“, „samica“.

Ni poker, ni ajnc, ni preferans, nisu savršena metafora života, to je isključivo pasijans. Zato nas poziva da ga igramo. Poziva nas da ne ignorišemo postojanje ružne strane života, one koja je bezizlazna, one u kojoj možemo samo izgubiti.

Tada nam igra pokazuje da računamo na sebe, da osjetimo ono Dilanovo – „there’s no success like failure, and failure is no success at all.“

Živjeti znači pokušati složiti jedan pasijans svih stvari na koje nailazimo, koje lete ka nama nevjerovatnom brzinom, crtajući nam ožiljke, mladeže i osmijehe. Svaki život je jedna igra, čudnih pravila i boja, čiji djelovi haotično jure prema nama a mi ih slažemo u kategorije – tamo pik, ondje tref, iza karo a svuda herc.

Da odložimo keca za početak.

Najlepše priče Emila Zole!

U zbirci se nalaze priče:
Kako se umire,
Za jednu noć ljubavi,
Svetkovina u Kokvilu,
Žan Gurdon i
Odbojne.

Emil Zola (1840—1902) bio je francuski pisac i začetnik naturalističkog pravca. Pisao je priče i romane a objavio je i nekoliko studija o teoriji umetnosti. Ostaće upamćen ne kao samo jedan od najznačajnijih književnika Francuske i Evrope (izdvajaju se romani Žerminal, Nana i Čovek-zver) već i kao borac za pravdu i istinu, heroj siromašnih i optuženih (godine 1898. Zola se umešao u Drajfus aferu. Naime, reč je o Alfredu Drajfusu, francuskom oficiru, nepravedno osuđenom za izdaju. Zola je napisao čuveno otvoreno pismo predsedniku Francuske, „J’Accuse…!“, u kojem je tražio reviziju procesa. Ova afera je u potpunosti podelila francusko društvo, a trajala je čak 12 godina.) Danas počiva pored Voltera, Žan Žak Rusoa, Viktora Igoa i mnogih drugih francuskih pisaca čija su dela izmenila tok francuske istorije.

Glavni junak, Lorens Lucifer, čije ime saznajemo tek na poodmaklim stranama romana i koji sada obitava na grčkom ostrvu, priseća se važne godine koju je proveo u hotelu „Regina“ u Engleskoj. Iščašen i košmarni narativ podrobno se bavi umiranjem engleske kulture. Mašta glavnog junaka prebira po mitskim i literarnim motivima smrti, rođenja, utapanja, raspeća, a naročito su upadljivi eksplicitni seksualni detalji.

„Naravno, knjiga je samo divlja skica duhovnog i seksualnog iscrpljivanja, ali joj ne nedostaje sopstveni autoritet, i pored nasilnosti s kojom je pisana. Ispod sloja fantazmagorije raspravlja se o pravim vrednostima, artikulisani su i oslikani pravi problemi anglosaksonske psihe.“ – Lorens Darel

„Čitanje vaše knjige predstavljalo je doživljaj u mom životu. Naprosto sam imao utisak da sam pročitao kolosalno delo, nešto od dve-tri hiljade stranica.“ – Henri Miler