SAVREMENI ROMAN

U impresionističkoj svetlosti gradića Kijbef, jedan čovek i jedna žena, francuski ljubavnici, traže utočište, zaborav u kafeu hotela „Marina“. Oni se vole kroz sećanje na njihovu ljubav. U tom okviru, tako bliskom Margerit Diras, još jedan čovek i jedna žena, engleski ljubavnici: Captain pred čašom crnog pilsena i njegova žena ispred čaše burbona. Već na prvi pogled vidi se da Captain voli tu ženu uništenu alkoholom, možda nekad lepu.


Dva francuska glasa mešaju se sa dva engleska kojima se katkad pridružuju glasovi ljubazne vlasnice kafea „Marina“, njene radoznale kćeri, i žagor gostiju koji dolaze i odlaze. Možda sve to nije dovoljno za jedan roman, ali za dirasovski jeste. Čitalac prisustvuje kraju jedne ljubavi − ljubavi za koju se postavlja pitanje da li je i postojala − i poslednjim zracima druge ljubavi koja se upravo gasi, tu u tom kafeu, tog letnjeg popodneva u Kijbefu.

„Devet pripovedaka koje ulaze u „Invaziju sa Aldebarana“ kao da su izabrane da prođu kroz sve glavne trope žanra i posluže kao predlošci za remek-dela od kojih će veliki broj nastati godinama nakon njihovog izlaska. Bilo bi svakako preterano reći da Lem predstavlja nekakvu ishodišnu tačku svetske fantastike i teme koje ovde obrađuje pre bi trebalo shvatiti kao „večne“ nego kao „originalne“. Ipak, svaka od pojedinačnih priča istovremeno pleni darom za epiku kakvog se ne bi postideo najbolji holivudski reditelj iz zlatnog doba, ali i dozom humanističke ironije i satire koja je toliko karakteristična za, recimo, braću Strugacke. U tom smislu prolazak kroz ove pripovetke predstavlja jednu sjajnu vežbu ekstenzivnog upoznavanja sa žanrom, koja svedoči o njegovim pripovedačkim potencijalima. Zaista, ako ove šarolike priče koje se kreću u dijapazonu od klasične svemirske opere, preko političke satire i apokaliptičkog horora pa sve do danas sveprisutne i nezaobilazne teme veštačke inteligencije, pokušamo da zahvatimo jednom zajedničkom ocenom i opštim utiskom, taj utisak bi bio `ne mogu da verujem da je ovo pisano pedesetih godina`.“

Nikola Tanasić

Roman u memoarskom stilu pripoveda o neuspešnom pokušaju uspostavljanja „prvog kontakta“ sa vanzemaljskom civilizacijom, koja obznanjuje svoje postojanje čovečanstvu pomoću tajnovitog kosmičkog signala u obliku neutrinskog zračenja koje na prvi pogled deluje kao običan šum, ali za koje se ispostavlja da se ponavlja u pravilnim intervalima koje je nemoguće objasniti kao prirodnu pojavu (iako će mnogi pokušati). U jeku Hladnog rata američka vlada na brzinu organizuje tajni projekat na kome angažuju najeminentnije stručnjake svih grana nauke u nadi da će „dešifrovati pismo sa neba“ i otključati njegove tajne – pre nego što to urade Rusi, naravno.

Na seansama psihoanalize lekar pažljivo sluša Margerit Diras i čuje i ono što nije kazala. I onda joj daje savet: „Vama nije potrebna psihoanaliza. Za vas je rešenje: pisati."" Knjiga koja tad nastaje pod njenim perom, koju će nazvati Moderato cantabile, opisuje njenu razornu ljubavnu avanturu, pa je tako i ovaj roman, kao uostalom i svi ostali njeni romani, autobiografskog karaktera.

Banalna svakodnevnica An Debared, koja se sastoji od vođenja sina na časove klavira i ispijanja vina, biva prekinuta stravičnim zločinom u punom kafeu: nepoznati mladić, pred svima, ubija ženu koju voli. Taj zločin je ostavio toliki utisak na An Debared da se ona više puta vraćala na mesto zločina i tu uspostavila vezu sa mladićem koji je takođe bio svedok ubistva. Njih dvoje sede, piju vino, zamišljaju ljubavni odnos ubice i žrtve i pokušavaju da dokuče zašto je do njega došlo.

Šestočlana posada koju čine Koordinator, Doktor, Inženjer, Fizičar, Hemičar i Kibernetičar sleće na Eden, četvrtu planetu drugog sunca.
Tamo pronalaze čudan svet koji postaje sve čudniji, a svuda oko njih su slike
smrti. Prvi kontakt posade sa civilizacijom koju tamo upoznaju završava se nasiljem….

Glavni junak, Lorens Lucifer, čije ime saznajemo tek na poodmaklim stranama romana i koji sada obitava na grčkom ostrvu, priseća se važne godine koju je proveo u hotelu „Regina“ u Engleskoj. Iščašen i košmarni narativ podrobno se bavi umiranjem engleske kulture. Mašta glavnog junaka prebira po mitskim i literarnim motivima smrti, rođenja, utapanja, raspeća, a naročito su upadljivi eksplicitni seksualni detalji.

„Naravno, knjiga je samo divlja skica duhovnog i seksualnog iscrpljivanja, ali joj ne nedostaje sopstveni autoritet, i pored nasilnosti s kojom je pisana. Ispod sloja fantazmagorije raspravlja se o pravim vrednostima, artikulisani su i oslikani pravi problemi anglosaksonske psihe.“ – Lorens Darel

„Čitanje vaše knjige predstavljalo je doživljaj u mom životu. Naprosto sam imao utisak da sam pročitao kolosalno delo, nešto od dve-tri hiljade stranica.“ – Henri Miler

Dvojezični (srpsko-francuski) putopis ispričan kroz prozor čuvenog voza Beograd-Bar!

Nekada Jugoslavija.

Danas su to suverene države i nekoliko teritorija u nastajanju. Jedan jezik, više bliskih jezika.

Šetati tuda, posmatrati, otkrivati, sretati se, razmenjivati, iznenaditi se, ponekad se i rasrditi, u bliskom susretu sa žiteljima. Pre svega, pokušati da razumemo; ono što spaja više nego ono što razdvaja, pojmiti osobenosti ljudskih zajednica i pređenih kilometara.

Jedna dizajnerka-akvarelistkinja i jedan pisac-putnik, dva para očiju upućenih u „upotrebu sveta“, a ipak nov i stran pogled posetilaca na vreme koje, prolazeći, guta i obznanjuje sadašnjost što sebi gradi vreme pred nama.

Autrefois, la Yougoslavie.

Aujourd’hui, des États souverains et quelques territoires en devenir. Une langue, des langues proches. S’y promener, observer, découvrir, rencontrer, échanger, s’étonner, s’indigner parfois, au plus près des habitants.

Essayer de comprendre surtout ; ce qui rassemble plutôt que ce qui divise, entendre les particularités des populations et des régions traversées.
Une dessinatrice-aquarelliste et un voyageur-écrivain, deux paires d’yeux avertis à « l’usage du monde » et néanmoins un regard neuf et étranger de visiteurs du temps qui passe, croque et raconte un présent qui se construit un avenir.

Najlepše priče Štefana Cvajga:

- Legenda o trećoj golubici
- Guvernanta
- Letnja novela
- Strah
- Sila
- Zvezda nad šumom
- Put

Štefan Cvajg (1881 - 1942) bio je austrijski pisac jevrejskog porekla, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu. Cvajg je napustio Austriju 1934, nakon Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Postajao je sve depresivniji zbog porasta netolerancije i uspona autoritarnosti i nacizma.

Izgubivši nadu u budućnost čovečanstva, Cvajg je napisao belešku o tom beznađu. Cvajg i njegova supruga su 23. februara 1942. izvršili samoubistvo uzevši veliku dozu barbiturata. Pronađeni su u svojoj kući u Petropolisu, s rukom u ruci.


„Kada čovek jednom pronađe sebe, ne postoji više ništa na svetu što bi mogao da izgubi.”

Štefan Cvajg

Dvojezično, srpsko-englesko, izdanje putopisa ""Unutrašnji Japan"" Danka Kamčevskog.

„Često nam je naša suština podjednako daleka kao i predeli preko sedam mora. Ipak, osetimo da je duša već tamo, a zadatak tela je da se i ono pojavi na zadatom mestu i u zadato vreme. Takva su bila oba moja putovanja u Japan, i ono iz 2017. i ono iz 2019. godine − oslonjena na putovanja duše u međuvremenu, u prisećanjima, maštanjima i snovima, ali time ne manje značajna. U Japan nisam putovao navučen žeđu za uzbuđenjima ili strahom od dosade, što su u stvari dve strane istog žetona. Upravo zato, skoro sve što sam tamo doživeo i dalje je živo sećanje.“ – Danko Kamčevski

Danko Kamčevski živi u Kragujevcu. Stekao je doktorat iz engleske književnosti i kulture. Radio je kao univerzitetski profesor u Kuvajtu. Autor je niza akademskih radova. Urednik je u časopisu Ljudi govore. Najradije objavljuje na teme iz srednjovekovne i mitopoetske književnosti. Pored putopisa, piše i pripovetke i romane.

"Nepobedivi", dobro naoružani svemirski brod, sleće na planetu Regis III, koja deluje sumorno i nenaseljeno, u potrazi za "Kondorom", brodom iz svoje flote. Posada za vreme istrage pronalazi dokazeo postojanju kvaziživota, nastalog evolucijom mašina koje su izgleda nekada davno vanzemaljci ostavili na toj planeti.

Roman analizira odnos između različitih oblika života, mesto koje zauzimaju u univerzumu, i postavlja eksperiment koji pokazuje da evolucija ne mora nužno dovesti do prevlasti inteligentn(ij)ih oblika života.


„Svako kome se sviđa napeta radnja koja se razvija do dramskih scena nasilja − biće zadovoljan; svako kome se sviđa misterija, ovde će je naći − kao i njeno rešenje.” – Ursula K. Le Gvin"

Solaris je roman koji je lansirao Stanislava Lema u orbitu velikana naučne fantastike.

Psiholog Kris Kelvin stiže na naučnoistraživačku stanicu koja lebdi (pomoću antigravitacionih generatora) iznad okeana Solarisa, planete koja je sama neki oblik inteligentnog života. Naučnici su decenijama proučavali planetu i njen okean u okviru naučne discipline solaristike. Neposredno pre Kelvinovog dolaska, posada je izložila okean agresivnijim eksperimentima – bombardovanju iks-zracima. Ti eksperimenti daju neočekivane rezultate i postaju traumatični za svakog člana posade. Po dolasku na stanicu, Kris susreće svoju ženu koja je već godinama – mrtva.

Po romanu Stanislava Lema snimljen je i čuveni naučnofantastični film Solaris Andreja Tarkovskog.

Stanislav Herman Lem (1921—2006) bio je poljski pisac naučne fantastike, satiričar, filozof. Za vreme Drugog svetskog rata sarađivao je sa poljskim pokretom otpora.
Završio je medicinu. Krajem 50-ih i početkom 60-ih nastaju njegova najpoznatija dela: Solaris, Nepobedivi, Eden i Glas gospodara. Primljen je u Američko udruženje pisaca naučne fantastike 1973. godine, ali je, nakon oštre Lemove kritike o američkoj SF književnosti, Udruženje odlučilo da mu oduzme članstvo. Kasnije su ga pozvali da se vrati, što je on odbio. Dobitnik je mnogih književnih nagrada (u Poljskoj i inostranstvu) i najprevođeniji je poljski pisac.

„Zemlja ljudi” je knjiga koja nam donosi uvid u razmišljanja Antoana de Sent Egziperija, pilota i pisca, o prijateljstvu, heroizmu, ratu, smrti, solidarnosti i pogledu na svet i život koji vredi živeti.

Centralno mesto u knjizi zauzima njegovo iskustvo iz 1935. godine kada je avion kojim je upravljao pao u Saharu, između Bengazija i Kaira. Pad je jedva preživeo, zajedno sa svojim mehaničarem. Egziperi i njegov mehaničar Andre Prevo su potpuno ostali bez hrane, vode i nade da će preživeti pustinju, kada ih je spasao beduin na kamili.

Iskustva iz knjige „Zemlja ljudi” bila su osnov za najpoznatiju Egziperijevu knjigu „Mali princ”, s posebnim akcentom na motiv prijateljstva.

„Pošta za jug” je prvi Egziperijev roman i govori o njegovim pionirskim letovima za francusku poštu, od njegove rodne zemlje do Severne Afrike. U njemu nam pisac čuvenog „Malog princa” približava svoja letačka iskustva i susrete sa „božanskim elementima u vidu Noći, Dana, Planine, Mora i Oluje” kroz romantizovanu priču o životu, ljubavi i detinjstvu koju su delili narator i pilot.

„Ratni pilot” je Egziperijevo lično svedočanstvo iz Drugog svetskog rata.

U ranoj fazi rata Egziperi je bio izviđački pilot u francuskoj avijaciji. Roman govori o samoubilačkoj misiji iz maja 1940. godine kada je Egziperi dobio zadatak da iz vazduha fotografiše položaje nemačke armije oko grada Arasa, nekih 180 kilometara severno od Pariza.

Iako pisac veoma detaljno iznosi podatke sa misije sa koje se jedva živ vratio, roman je pun autorovih razmišljanja i kontemplacija o motivaciji ljudi u ovim ekstremnim, ratnim situacijama.

„Noćni let” je za Egziperija pre svega himna noći, ona koja budi sećanja i poziva na duboku meditaciju, „noć koja brine”, „teška noć”...

„Vazduhoplovna društva morala su se takmičiti u brzini prevoza sa ostalim saobraćajnim sredstvima. To će u ovoj knjizi objasniti Rivjer, sjajni lik šefa: `Za nas je to pitanje života ili smrti, jer svake noći gubimo prednost, koju obdan steknemo pred železnicom i brodovima.` Ta noćna služba, koju su isprva oštro kritikovali, a kasnije prihvatali i, posle rizika u prvim pokušajima, praktički je upotrebljavali, beše, u doba kada se o ovom pripoveda, vrlo opasna. Neopipljivoj opasnosti na vazdušnim putevima, posejanim iznenađenjima, sad se još priključilo podmuklo tajanstvo noći. Ma koliko da su još uvek velike opasnosti, odmah ističem da one iz dana u dan postaju sve manje i da svaki novi let pomalo olakšava i osigurava sledeći. Ali i u avijaciji, kao i u istraživanju neznanih zemalja, postoji prvi period junaštva a Noćni let, koji nam opisuje tragičnu pustolovinu jednoga od tih vazdušnih pionira, sasvim prirodno poprima prizvuk epopeje. ” – Andre Žid

"Nedostaje nam Bog. Ničim se ne može uticati da se ne pojavi ta praznina koju otkrivamo jednog dana u
mladosti. Alkohol je stvoren da bi se podnela praznina univerzuma, balansiranje planeta, njihovo
nepokolebljivo kružno kretanje u prostoru, njihova ravnodušna tišina prema vašem bolu. Čovek koji pije je
interplanetarni čovek. On se kreće u interplanetarnom prostoru. Tu on vreba. Alkohol uopšte ne pruža utehu,
on ne popunjava psihološki prostor pojedinca, on samo zamenjuje nedostatak Boga. Ne teši čoveka. Naprotiv,
alkohol podržava čoveka u njegovom ludilu, prenosi ga u najviše predele gde je on gospodar svoje sudbine.
Nijedno ljudsko biće, nijedna žena, nijedna pesma, nikakva muzika, nikakva književnost, nikakvo slikarstvo ne
mogu da zamene alkohol u ulozi koju on ima kod čoveka; iluziju najvećeg stvaralaštva. On je tu da je zameni.
Pored svega, on predstavlja deo sveta koji bi trebalo da veruje u Boga, a koji više ne veruje u njega."

"Valter Faber je inženjer za koga postoji jedino ono opiplivo, izračunljivo i proverljivo. On predano služi svetu tehnologije. Kolege su ga prozvale homo faber – čovek delatnik. Međutim, tokom leta za Južnu Ameriku, Faber podleže onome što zove „fenomen zamora"", gubeći kontakt sa stvarnošću, i uskoro putuje uzduž i popreko po svetu – od Njujorka, preko Francuske i Italije do Grčke, u društvu jedne žene koja ga, iz njemu neobjašnjivih razloga, snažno privlači.


Čovek koji teži čistoj racionalnosti i potpunoj kontroli zatiče se na milost i nemilost sudbini u ,,romanu koji glasovito govori o usamljenosti, ljubavi i očajanju"" – Booklist"

Glavni junak romana, Matija Paskal, odlučuje da napusti kuću, porodicu, grad, jednom rečju − sve, usled nesreća koje su ga zadesile. Matija smatra da mu od te odluke zavisi sreća, a i sam život. Jednoga dana, u kockarnici u Monte Karlu, osvaja pozamašnu svotu novca i počinje da se premišlja, da ponovo preispituje svoju odluku i na kraju odlučuje da se ipak vrati kući. Ali kako to obično biva, sudbina ima druge planove, i naš junak u novinama saznaje da je − umro! Tačnije, u njegovom gradiću je pronađen leš i njegova supruga i njegova tašta su nesrećnika identifikovale kao − Matiju Paskala! Shvativši da je službeno mrtav, te time i slobodan čovek, prepoznao je šansu da započne novi život i da napokon živi onako kako on smatra da treba. Menja identitet, menja i svoj lični opis i započinje novi život, nadajući se da će biti srećniji od prethodnog.

"ORIJENTALNE PRIČE MARGERIT JURSENAR

„Osmeh Kraljevića Marka“ je zbirka od deset kratkih priča Margerit Jursenar sa motivima iz narodnih folklora, predanja i legendi, od Balkana preko Indije do Kine i Japana. Taoističke bajke, srpska epska poezija, hinduska i grčka mitologija su samo neke od polaznih tačaka Margeritinih priča. Priče sa Istoka koje su zapravo čaranje, mađije, bajanje, tiho tkanje, susret ovozemaljskog sa natprirodnim i onostranim, večnog sa trenutnim. U orijentalnim pričama Margerit Jursenar susrećemo Vang-Foa koji je „voleo samo slike stvari, a ne i same stvari, te mu ništa na svetu nije izgledalo dostojno nabavke“; najpoznatijeg japanskog ljubavnika Žen-Šija; našega Kraljevića Marka koji lumpuje po Kotoru i, naravno, upada u nevolje; nimfe i sukob starog i novog – hrišćanstva sa starim mitološkim svetom i još mnogo drugih istočnjačkih legendi."

„Špilmanovo izvođenje Šopena 23. septembra 1939. bio je poslednji prenos poljske nacionalne radio-stanice pre njenog uništenja; u godinama koje slede izgubio je više nego što bi ijedan čovek i umetnik mogao da podnese. Nakon dvogodišnjeg zatočeništva u Varšavskom getu u kome su se svakodnevno borili za opstanak i nalazili oči u oči sa smrću, cela njegova porodica je u avgustu 1942. poslata u Treblinku i tamo ubijena. Nisu preostale ni fotografije ni lični predmeti. Kao da je izbrisana cela porodica Špilman, zajedno sa svojim korenima i istorijom. Mog oca je popularnost spasla od deportacije: prepoznao ga je policajac Jevrejin i skinuo sa stočnog kamiona koji mu je porodicu odneo u sigurnu smrt.
O njegovom iskustvu se danas priča u školama u mnogim državama, uključujući Nemačku, Poljsku i Sjedinjene Države. Film Romana Polanskog snimljen po ovoj knjizi je bez sumnje jedan od najvažnijih ratnih filmova svih vremena; osvojio je tri Oskara, Zlatnu palmu u Kanu, deset Poljskih orlova i druge važne nagrade. Kako je Edrijen Brodi rekao na dodeli Oskara, ova priča nas upozorava na tugu i dehumanizaciju sa kojima se suočavaju pojedinci u ratna vremena, pokazujući posledice takvog zla."

Andžej Špilman

Da bismo predstavili sebi bilo koju destinaciju, moramo proniknuti u njenu suštinu i spojiti je sa onim što je suštinsko u nama. Na jednom mjestu će to biti priroda, na drugom politika, na trećem umjetnost. Ali čak i među tim raznorodnim disciplinama postoji nešto što nas povezuje, što tvori čovjeka. Time dolazimo do jednog zatvorenog kruga: ljudi su stvarali gradove, a gradovi su onda stvarali te ljude. Istovremeno doživjeti (jer putopis je prije svega doživljaj) i otkriti strukture koje utiču na tu kreaciju je ono čemu težimo. Otkrivši te strukture, mi, opisujući jednu lokaciju, istvoremeno nalazimo taj aspekt u svim drugima, objašnjavamo sebi ono što smo možda na drugom mjestu propustili. Tako je i pisanje dvosmjeran proces – pišemo da predstavimo nešto drugima, istovremeno shvatajući same sebe.

Između polova je tako jedno kreativno tumačenje ideje geopoetike. Poetika nije nužno lirika, već način stvaranja, nous poetikos. Suština putopisa je da se putovanje ponovo doživi i oplemeni.

– Stefan Đukić

„Ljubavnik" je objavljen u leto 1984, i nekoliko meseci kasnije dobio je Gonkurovu nagradu za najbolji roman godine. Od tog trenutka, sa tiražom od dva miliona primeraka, koji se neprestano povećavao, „Ljubavnik" je postao najčitaniji i najprevođeniji francuski roman svih vremena. Preveden je na 43 jezika.

„Veoma rano u mom životu postalo je suviše kasno. U osamnaestoj godini već je bilo suviše kasno. Između osamnaeste i dvadeset pete, moje lice pošlo je u nepredviđenom pravcu. Ostarila sam u osamnaestoj godini. Ne znam da li je tako sa svima, nikada nisam pitala." (odlomak iz romana)

„Smešimo se. Pitam ga da li je uobičajeno biti tužan kao što smo mi. Kaže mi da je to zato što smo vodili ljubav po danu, u vreme najveće vrućine. Kaže da je posle uvek užasno. Smeši se. Kaže: i kad se voli i kad se ne voli, uvek je užasno. Kaže da će to proći noću. Kažem mu da to nije samo zbog toga što je bilo po danu, da sam obuzeta tugom koju sam očekivala i koja proizilazi iz mene same. Da sam uvek bila tužna. Da vidim tu tugu i na fotografijama na kojima sam sasvim mala. Da bih danas toj tuzi, iako prepoznajem da je to ona ista koju oduvek osećam, mogla gotovo da dam svoje ime, toliko mi je slična." (odlomak iz romana)

Margerit Donadije, poznata kao Margerit Diras (1914 — 1996), bila je francuski romanopisac, dramatičar, scenarista, esejista i režiserka avangardnih filmova. U svetsku književnu baštinu je ušla kao jedna od najprevođenijih i najproučavanijih francuskih pisaca. Rođena je u francuskoj koloniji Indokini. Bila je aktivan član Komunističke partije Francuske i Pokreta otpora za vreme Drugog svetskog rata. Dobar deo književnih znalaca i čitatelja Margerit Diras smatraju autorkom čija dela sadrže izrazitu feminističku crtu u pristupu temama i likovima, ali i formi književnog teksta. Njeno najpoznatije i najbolje delo je autobiografski roman Ljubavnik (fran. L' amant) u kojem opisuje svoj život u siromaštvu i ljubavnu aferu koju je imala sa samo petnaest i po godina. Napisala ga je sa 70 godina.