SAVREMENI ROMAN

Nisi mi odgovorio.
U tvojoj spavaćoj sobi vladala je tišina.
Više nisi tu.

Kada sam ti poslednji put poželela laku noć, nisam znala da to radim poslednji put. Da sam znala, verovatno bih unela malo više energije u rastanak. Poljubila bih te, rekla ti koliko te volim, koliko mi je žao zbog načina na koji sam se ophodila prema tebi prethodnih meseci. Umesto toga ti govorim kako sam umorna i idem da legnem kod Ivana. Ne buniš se. Pogleda i dalje prikovanog za ekran kompjutera, puštaš me da odem, i ja to i radim, odlazim, poslednji put odlazim od tebe. Mislim da ćemo se videti rano ujutru. Nećemo. Više se nikada nećemo videti.

Nadajmo se najboljem je izuzetno dostignuće u oblasti autobiografske proze kojom nam Katarina Seterval pripoveda o zaljubljivanju u svog partnera Aksela, i šoku koji nastupa kada ga jednog jutra pronađe mrtvog u krevetu. Karolina i Aksel se upoznaju na žurci, a njihov strastveni prvi susret pretvara se u mesece zabavljanja. Dok se Akselu ne žuri, Karolina je nestrpljiva da unapredi njihovu vezu – tako što će početi da žive zajedno, nabaviti mačku, a naposletku i dobiti dete.

Nakon Akselove smrti, Karolina posvećeno piše hroniku o vremenu koje je usledilo pokušavajući da unese neki red u haos. Sa forenzičkim preciznošću razotkriva pojedinosti iz života pre tragedije, u želji da pronađe neko objašnjenje za nesreću koja ju je zadesila. Kada se iznenada nađe u novoj vezi, Karolina postaje povučena kao nekada Aksel. Ponovo joj je podarena ljubav. Ali hoće li ona biti dovoljna da dovede stvari u red?

„Intimna istorija ljubavi. Pravi stilistički podvig.“ Dagens Nyheter

„Potresan obračun, ne samo sa smrću već i sa životom: sa ljubavlju i roditeljstvom, kao i sa modernim vezama i očekivanjima koja ona nose sa sobom.“ Svenska Dagbladet

Zbirka priča istaknutog arapskog pisca Abdusetara Nasira Zločin dostojan poštovanja drugo je, znatno prošireno i izmenjeno izdanje prve zbirke istog autora Najsrećniji čovek na svetu, koju je Geopoetika objavila 2004. godine.

U ovoj knjizi ima desetak starih i dvadesetak novih priča i iz svake se – „čuju vapaji duše i tela ukleštenih u stegu seksualnih uskraćenosti, koje je u arapsko-islamskom društvu zabranjeno i spominjati, a bogohulno osporavati. U mešavini alegoričnih i realističkih sižea, atmosfera iz Nasirovih vizija varira od prozračne, oko lepršavih likova željnih radosti, do tamne što najavljuje nastupe individualnog zla, i dalje, do guste kao testo i naturalistički tmaste, u kojoj se davi obeznađeni mali čovek, gde šizofrene ubice kasape svoje žrtve, a razobručeni sadizam gospodara rata stravom ispunjava srca celih naroda…

Nasirova ironija gorka je kao čemer, a satira jetka i ispunjena grozom. Humor blesne tu i tamo, utkan u pokoji lik ili dijalog, ređe lak i igričav, češće očajan i bolan.

Izuzetno popularan, ali istovremeno zabranjivan i osporavan u rodnom Iraku, Nasir je boravio deset meseci u samici zbog jedne priče („Naš gospodar kalifa“). Nijedan arapski roman i nijedan arapski pisac nisu prikazali gušenje slobode izražavanja, smrt knjige pod diktatorskim režimima, bezumni gnev modernih tirana i svu tragiku obespravljenosti čoveka i građanina u arapskom svetu onako plastično i svestrano kako je to u svojim bezbrojnim pričama učinio Nasir.“

Srpko Leštarić, iz Pogovora