SAVREMENI ROMAN

Istinita priča o generalu Johanu Augustu Suteru

U istorijskoj priči Bleza Sandrara, Johan Avgust Suter napušta ženu i četvoro dece i ukrcava se na brod koji plovi za Ameriku. Nakon nekog vremena provedenog tamo, i dosta finansijskih poteškoća, postaće prvi američki multimilioner, no njegove nevolje počinju otkrivanjem zlata. Splet okolnosti i pakao birokratije koji će trajati godinama dovode do paradoksa s kojim će se junak ove priče suočiti.

Gustav Herling-Gruđinjski (1919–2000) tokom poslednje decenije XX veka slavljen je kao prvo ime poljske proze i esejistike. Prvu knjigu, Živi i mrtvi, objavio je 1945. u Rimu. U Londonu 1951. objavio je Drugi svet, logorska sećanja, koja su iste godine prevedena na engleski, a ubrzo i na druge jezike. Posle toga nastaju knjige njegovih pripovedaka, koje u okviru sabranih dela čine tri toma. Ispoljio se i kao izvrstan esejista. 1969. objavio je prvu knjigu eseja Utvare revolucije, čiji je veći deo posvećen ruskim i sovjetskim piscima, totalitarizmu, problemu dobra i zla. Pored eseja, proslavio se šestotomnim Dnevnikom pisanim noću, koji je počeo da objavljuje u pariskoj „Kulturi“ posle Gombrovičeve smrti i prestanka objavljivanja njegovog Dnevnika. U svom dnevniku se pojavljuje kao „opservator i hroničar“, mada je čovek i pisac neobično bogate i zanimljive biografije. Osnovna tema dnevnika je XX vek ili „istorija puštena s lanca“, moralni problemi čoveka druge polovine veka i, naravno, likovna umetnost i književnost. Kada je izgledalo da više ništa neće napisati, 1999. je objavio svoj prvi i jedini roman Bela noć ljubavi, s podnaslovom „Pozorišni roman“. Njegova osnovna tema su večni problemi – ljubav, greh i smrt.

Dogodovštine jednog pušača na početku trećeg milenijuma. Prolazimo kroz teška vremena, mi pušači. To mi se potvrđuje i sad dok sedeći u vagonu voza kojim putujem iz Trsta u Veneciju, otkrivam onog istog gospodina koji je pre petnaest dana počeo da narušava moj mir. Tada sam izabrao vagon za nepušače jer sam upravo bio doneo odluku da više ne pušim u jutarnjim satima. Nije to bila nikakva drastična, a pogotovo ne dramatična odluka; jednostavno sam uočio da koliko god mi dve-tri popodnevne lule prijale, toliko me one jutarnje razdražuju, pa ne samo da su mi se činile nepotrebnim nego su izazivale suprotan efekat od željenog. Radilo se, dakle, o tome da se usaglasim sa svojim telom, jednostavna filozofija otporna na svaku vrstu anksioznosti. Uživajući u pejzažu – veličanstvenoj obali Tršćanskog zaliva, s moje leve strane, i žutocrvenom zelenilu jeseni na pobrežjima Karsa, s desne – osećao sam ono za šta bi filozof rekao „nadnaravni spokoj“. I tako, da bih upotpunio svoj nevini užitak, gotovo odsutno i zaboravivši na svoju skorašnju odluku, kao po uslovnom refleksu pripalih lulu. Nisam bio zapazio da se dotični putnik, čije su crte lica neobično podsećale na Bastera Kitona i čiji prekorni pogled sam ja pogrešno protumačio kao saučesnički u onom užitku izazvanom prizorom pejzaža, upravo spremao, sa strpljivošću i cinizmom, da interveniše. S razdaljine od tri reda sedišta ispred mene i glasom koji, doduše, nije grmeo ali je bio dovoljno visok da bi ga čuli svi putnici, upozorio me je da se nalazimo u vagonu za nepušače. Pogledah u natpis na vratima dajući mu na znanje da se radilo o trenutnoj rasejanosti, i klimnuh glavom potvrdno. Tiho, toliko tiho da do njega mora da nije doprlo ništa sem kretnje mojih usana, zamolih za izvinjenje. Uljudnost je jedna od malobrojnih osobina koje me ne napuštaju. U odgovor na moje izvinjenje pogled mu je postao još prekorniji i nije mi bilo druge nego da se dublje zavalim u sedište, već svestan da je moj izraz naličio izrazu derana uhvaćenog u nevaljalstvu. Uzalud sam čekao da mi neko od putnika dobaci barem stidljivi pogled, ako ne podrške ono barem razumevanja. Ali, ništa; u severnoj Italiji čovek može s nekim da deli – koristim ovaj glagol samo zato što sam lenj da tražim drugi – tri ili četiri sata putovanja a da mu pri tom taj putnik koji sedi naspram njega ne udeli ni letimičan pogled, a kamoli reč. Moja potreba je bila – ako se uzme u obzir da je reč o nečem tako nepostojanom kao što je dim – prilično apsurdna. Suvišno je i reći da su od tog trenutka, i uprkos mom vazdašnjem običaju da prelazim preko minornih problema, iščezli za mene i more i pobrđa, tako da mi je bilo nemoguće da obnovim ono stanje blagougodnog spokoja. I što je najgore, svaki put kad bih ja pokušao da podignem pogled on se sudarao s prekornim pogledom Kitona koji je na moje oči rastao i rastao, sve dok se nije pretvorio u džina, komično zavaljenog u sedište koje mu je postalo pretesno. Kad je stigao kondukter, učinilo mi se da mu putnici nekako nespretno daju karte na pregled. Svi sem džina: on je podigao ruku sa elegancijom i tako neuobičajenom sigurnošću da sam se zaprepastio. Kad je na mene došao red, napravih glupost da pogledam u Kitona, i ruka poče da mi drhti. Ko zna kakvo zločinstvo sam tajio da bih se osetio tako krivim zbog jednog tako beznačajnog incidenta? Nije mi pomoglo što sam ostatak puta proveo sklopljenih očiju kako bih se vratio svojim mislima i prizvao, makar samo na minut, onaj izgubljeni čudesni spokoj. Kako je moguće, upitah se, da mi neko koga sigurno nikad ne bih odabrao za sagovornika, tako upropasti jutro. Kad sam stigao na Fakultet, skromni natpis protiv pušenja prikaza mi se umnožen na hiljade.

Kada putujem po svojoj sobi retko kad idem pravom linijom; od stola odlazim do slike koja se nalazi u uglu: otuda prolazim ukoso kako bih došao do vrata; ali, ma koliko zaista na polasku imao nameru da dođem do njih, ako na putu naiđem na fotelju, ne učinim tako, nego odmah sednem u nju...

Dejvid Herbert Lorens bio je engleski pisac s početka XX veka čiji plodan i raznolik rad uključuje romane, kratke priče, pesme, scenarije za predstave, eseje itd. Rođen je u siromašnoj porodici 1885. godine, a već je u školi počeo da pokazuje znakove izuzetne inteligencije i kreativnosti. Zbog svojih stavova, Lorens je stekao mnogo neprijatelja i trpeo je cenzuru, tužbe i klevetanje svog rada što je dovelo do toga da ode u svojevoljno „izgnanstvo“. U vreme njegove smrti, smatran je za izopačenika, zbog erotske tematike i sadržaja njegovih dela.

Knjiga o muzici grčke potkulture, pesme o ljubavi, tuzi i hašišu.