ROMANI

an Žene je jedna od najzanimljivijih ličnosti francuske i svetske književnosti XX veka. Rođen je u Parizu 1910. go-dine. Majka mu je bila spremačica po kućama i ostavila je malog Ženea u jednom domu za neželjenu decu kad mu je bilo samo osam meseci. Odbačeno dete je tek u osmoj godini zbrinuto u jednom selu u unutrašnjosti Francuske.Žene je bio darovit učenik, zaljubljenik u književnosti i, povremeno, lopov. Kao petnaestogodišnjak je dospeo u jednu kazneno-popravnu koloniju i u njoj ostao tri godine. Kao osamnaestogodišnjak je pristupio Legiji stranaca, ali ubrzo je dezertirao i otpočeo jednogodišnje lutanje po Evropi, s privremenim zaustavljanjem u Tangeru, Barseloni, Marseju, Brestu, Anversu, Napulju, Rimu, Užičkoj Požegi, Beogradu...
Putuje kao lutalica i sitni lopov, zbog čega često dospeva u zatvore. Tako u Užičkoj Požegi provodi mesec dana u “kućnom pritvoru” i uči da peva srpske pesme, a u Beogradu ga hapse, proteruju i šalju u zatvorskom vagonu u Sušak, do italijanske granice. Voz na putovanju po tadašnjoj Jugoslaviji zastaje kod svakog zatvora kraj pruge, pa Žene u svakom od njih provodi po dva-tri dana. Ovo putešestvije iz 1936/37, uključujući i jugoslovensku epizodu, opisaće kasnije u čuvenom romanu Dnevnik lopova. Godine 1937. vraća se u Pariz, gde ga ubrzo hapse, ovoga puta zbog krađe knjiga po knjižarama (krađa knjiga je bila njegovo često zlodelo). Žene tako dospeva u tamnicu u Frenu, i tu počinje svoju spisateljsku karijeru.
Prvo delo koje je u zatvoru napisao bila je poema Osuđenik na smrt. Izlazi iz zatvora, krade u jednoj knjižari Prustov roman U senci devojaka u cvetu, i ponovo dospeva u zatvor u kome piše čuveni roman Bogorodica od Cveća. Ubrzo po njegovom objavljivanju 1943. Žene postaje slavan. Žan Kokto je oduševljen njegovim romanesknim prvencem, u kome se Žene na dotad neviđen način poigravao formom, jezikom i sadržajem, eksplicitno prikazujući homo-seksualnost i nasilje i raskrinkavajući moralno licemerje društva, i uzima ga u zaštitu. Nakon objavljivanja romana Čudo ruže (1946) i Dnevnik lopova (1949), među njegove poštovaoce upisuju se Pikaso i Sartr, zatim Derida, Fuko, Dejvid Bouvi i mnogi drugi, i Žene s vremenom stiče kultni status. Nakon literarnog uspeha više se nije vraćao u zatvor, ali je zato od šezdesetih godina do kraja života bio politički veoma angažovan – pored ostalog, podržavao je Palestince, Crne pantere, Crvene brigade i grupu Bader–Majnhof. Umro je 1986. godine.

Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899 — Ketcum, 2. jul 1961) je bio američki pisac i novinar. Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka, i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija“. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman Starac i more, kako i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine.Svojim posebnim načinom pisanja koji karakteriše škrtost na rečima, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti.

Istinita priča o generalu Johanu Augustu Suteru

U istorijskoj priči Bleza Sandrara, Johan Avgust Suter napušta ženu i četvoro dece i ukrcava se na brod koji plovi za Ameriku. Nakon nekog vremena provedenog tamo, i dosta finansijskih poteškoća, postaće prvi američki multimilioner, no njegove nevolje počinju otkrivanjem zlata. Splet okolnosti i pakao birokratije koji će trajati godinama dovode do paradoksa s kojim će se junak ove priče suočiti.

Gustav Herling-Gruđinjski (1919–2000) tokom poslednje decenije XX veka slavljen je kao prvo ime poljske proze i esejistike. Prvu knjigu, Živi i mrtvi, objavio je 1945. u Rimu. U Londonu 1951. objavio je Drugi svet, logorska sećanja, koja su iste godine prevedena na engleski, a ubrzo i na druge jezike. Posle toga nastaju knjige njegovih pripovedaka, koje u okviru sabranih dela čine tri toma. Ispoljio se i kao izvrstan esejista. 1969. objavio je prvu knjigu eseja Utvare revolucije, čiji je veći deo posvećen ruskim i sovjetskim piscima, totalitarizmu, problemu dobra i zla. Pored eseja, proslavio se šestotomnim Dnevnikom pisanim noću, koji je počeo da objavljuje u pariskoj „Kulturi“ posle Gombrovičeve smrti i prestanka objavljivanja njegovog Dnevnika. U svom dnevniku se pojavljuje kao „opservator i hroničar“, mada je čovek i pisac neobično bogate i zanimljive biografije. Osnovna tema dnevnika je XX vek ili „istorija puštena s lanca“, moralni problemi čoveka druge polovine veka i, naravno, likovna umetnost i književnost. Kada je izgledalo da više ništa neće napisati, 1999. je objavio svoj prvi i jedini roman Bela noć ljubavi, s podnaslovom „Pozorišni roman“. Njegova osnovna tema su večni problemi – ljubav, greh i smrt.

Dogodovštine jednog pušača na početku trećeg milenijuma. Prolazimo kroz teška vremena, mi pušači. To mi se potvrđuje i sad dok sedeći u vagonu voza kojim putujem iz Trsta u Veneciju, otkrivam onog istog gospodina koji je pre petnaest dana počeo da narušava moj mir. Tada sam izabrao vagon za nepušače jer sam upravo bio doneo odluku da više ne pušim u jutarnjim satima. Nije to bila nikakva drastična, a pogotovo ne dramatična odluka; jednostavno sam uočio da koliko god mi dve-tri popodnevne lule prijale, toliko me one jutarnje razdražuju, pa ne samo da su mi se činile nepotrebnim nego su izazivale suprotan efekat od željenog. Radilo se, dakle, o tome da se usaglasim sa svojim telom, jednostavna filozofija otporna na svaku vrstu anksioznosti. Uživajući u pejzažu – veličanstvenoj obali Tršćanskog zaliva, s moje leve strane, i žutocrvenom zelenilu jeseni na pobrežjima Karsa, s desne – osećao sam ono za šta bi filozof rekao „nadnaravni spokoj“. I tako, da bih upotpunio svoj nevini užitak, gotovo odsutno i zaboravivši na svoju skorašnju odluku, kao po uslovnom refleksu pripalih lulu. Nisam bio zapazio da se dotični putnik, čije su crte lica neobično podsećale na Bastera Kitona i čiji prekorni pogled sam ja pogrešno protumačio kao saučesnički u onom užitku izazvanom prizorom pejzaža, upravo spremao, sa strpljivošću i cinizmom, da interveniše. S razdaljine od tri reda sedišta ispred mene i glasom koji, doduše, nije grmeo ali je bio dovoljno visok da bi ga čuli svi putnici, upozorio me je da se nalazimo u vagonu za nepušače. Pogledah u natpis na vratima dajući mu na znanje da se radilo o trenutnoj rasejanosti, i klimnuh glavom potvrdno. Tiho, toliko tiho da do njega mora da nije doprlo ništa sem kretnje mojih usana, zamolih za izvinjenje. Uljudnost je jedna od malobrojnih osobina koje me ne napuštaju. U odgovor na moje izvinjenje pogled mu je postao još prekorniji i nije mi bilo druge nego da se dublje zavalim u sedište, već svestan da je moj izraz naličio izrazu derana uhvaćenog u nevaljalstvu. Uzalud sam čekao da mi neko od putnika dobaci barem stidljivi pogled, ako ne podrške ono barem razumevanja. Ali, ništa; u severnoj Italiji čovek može s nekim da deli – koristim ovaj glagol samo zato što sam lenj da tražim drugi – tri ili četiri sata putovanja a da mu pri tom taj putnik koji sedi naspram njega ne udeli ni letimičan pogled, a kamoli reč. Moja potreba je bila – ako se uzme u obzir da je reč o nečem tako nepostojanom kao što je dim – prilično apsurdna. Suvišno je i reći da su od tog trenutka, i uprkos mom vazdašnjem običaju da prelazim preko minornih problema, iščezli za mene i more i pobrđa, tako da mi je bilo nemoguće da obnovim ono stanje blagougodnog spokoja. I što je najgore, svaki put kad bih ja pokušao da podignem pogled on se sudarao s prekornim pogledom Kitona koji je na moje oči rastao i rastao, sve dok se nije pretvorio u džina, komično zavaljenog u sedište koje mu je postalo pretesno. Kad je stigao kondukter, učinilo mi se da mu putnici nekako nespretno daju karte na pregled. Svi sem džina: on je podigao ruku sa elegancijom i tako neuobičajenom sigurnošću da sam se zaprepastio. Kad je na mene došao red, napravih glupost da pogledam u Kitona, i ruka poče da mi drhti. Ko zna kakvo zločinstvo sam tajio da bih se osetio tako krivim zbog jednog tako beznačajnog incidenta? Nije mi pomoglo što sam ostatak puta proveo sklopljenih očiju kako bih se vratio svojim mislima i prizvao, makar samo na minut, onaj izgubljeni čudesni spokoj. Kako je moguće, upitah se, da mi neko koga sigurno nikad ne bih odabrao za sagovornika, tako upropasti jutro. Kad sam stigao na Fakultet, skromni natpis protiv pušenja prikaza mi se umnožen na hiljade.

Kada putujem po svojoj sobi retko kad idem pravom linijom; od stola odlazim do slike koja se nalazi u uglu: otuda prolazim ukoso kako bih došao do vrata; ali, ma koliko zaista na polasku imao nameru da dođem do njih, ako na putu naiđem na fotelju, ne učinim tako, nego odmah sednem u nju...

„Treća sila je sila same Ličnosti. To je ona unutrašnja sila koja je u stanju, pomoću svoje svesne slobodne volje, da odredi pravu vrednost suprotnih sila izvan sebe. To je potreba za celovitošću, što predstavlja najdublju ljudsku težnju, koju logika ne može da objasni i koja se ne može meriti. To je dinamički intenzitet ličnog iskustva, moć da se iskoriste mogućnosti, da se stvore novi oblici koji odgovaraju sadašnjim činjenicama i budućim potrebama. Jedino Trećom Silom, osećanjem celovitosti, ličnost i funkcija mogu da budu istinski skladno povezani. Cilj Treće Sile je funkcionalni poredak Čoveka, kolektivni i individualni, radi oslobođenja ličnosti. Sve klasifikacije odnosa ličnosti i ljudske rase su nepotpune“ (Dimitrije Mitrinović). Dimitrije Mitrinović je jedna od najoriginalnijih, ali i najkontroverznijih ličnosti u našoj kulturi XX veka. Učestvujući u burnim promenama kod nas (Mlada Bosna, borba za Jugoslaviju) i u stvaranju moderne svetske umetnosti, Mitrinović je svojim originalnim idejama o ujedinjenoj Evropi i preplitanju kultura, o pretnji tehnologije i kapitala savremenom svetu, o opasnosti totalitarizma (fašizma) dao neprocenjiv doprinos modernim svetskim idejama. – U ovoj knjizi su sabrani svi Mitrinovićevi tekstovi iz perioda od njegovog odlaska u London do kraja života. Predgovor: Endrju Rigbi, pogovor i komentari: dr Predrag Palavestra.

Više od trideset tekstova, koji su objavljivani između 1925. i 1948.

Pa i kad uspemo sebi da priđemo sasvim blizu i nazremo konture sopstvenog sveta, da li je taj svet moguće drugome, bližnjem objasniti?

Poznato je da je Andrić patio od strašnih nesanica. Ovo su zapisi o toj njegovoj teskobi.

Dejvid Herbert Lorens bio je engleski pisac s početka XX veka čiji plodan i raznolik rad uključuje romane, kratke priče, pesme, scenarije za predstave, eseje itd. Rođen je u siromašnoj porodici 1885. godine, a već je u školi počeo da pokazuje znakove izuzetne inteligencije i kreativnosti. Zbog svojih stavova, Lorens je stekao mnogo neprijatelja i trpeo je cenzuru, tužbe i klevetanje svog rada što je dovelo do toga da ode u svojevoljno „izgnanstvo“. U vreme njegove smrti, smatran je za izopačenika, zbog erotske tematike i sadržaja njegovih dela.

Zbornik tekstova o Luju Ferdinandu Selinu.
Priredili: Milojko Knežević I Branko Kukić
Pogovor: Svetislav Basara

Izdavačka kuća Gradac objavila je spis manje poznatog naslednika slavnog kardinala Rišeljea, kardinala Žila Mazarena pod naslovom Brevijar za političare. Mazaren nije ostao u lepom sećanju narednih generacija, čak nije sasvim sigurno da li je on autor ovog teksta koji se prvi put pojavio 1684, da bi tokom narednih vekova bio prevođen i čitan širom Evrope.

Kao što je to činila najstarija i najčistija filozofija, i mi se danas oslanjamo na dva glavna načela. Stari su govorili: savladaj se i uzdrži se. Mi kažemo: pretvaraj se i prikrivaj se; ili još: upoznaj samoga sebe i upoznaj druge – što, osim ako ne grešim, izlazi upravno na isto. Počećemo istraživanjem ovog drugog načela, a posle toga ćemo se, povodom raznih ljudskih postupaka, vratiti na prvo u drugom delu ovog izlaganja – koji nema unapred utvrđeni plan, jer je istina da samo slučaj određuje ljudske postupke.

Knjiga o muzici grčke potkulture, pesme o ljubavi, tuzi i hašišu.

Od svih moralista XIX veka, od Žubera do Prusta, nesumnjivo nijedan nije veći od Bodlera. Njegovi lični dnevnici postali su ono što se najčešće preštampava od njegovih knjiga u prozi. Ali Bodler moralist je svuda; u svojim stihovima svakako, ali isto tako u svojim pismima, na svojim kritičkim stranicama, u svojim romanesknim ogledima, u svojim najužurbanijim beleškama. Učinilo nam se da vredi truda izvući iz osam ili deset svezaka njegovih celokupnih dela najdublja i najsugestivnija mesta, skupiti ih pod prikladnim naslovima i staviti tako pred čitaoca ono što je u isti mah najličnije i najdovršenije kod Bodlera. Te refleksije i ti zapisi imaju, razume se, neujednačenu vrednost. Mnogi su izuzetni po obliku, lako uporedivi sa onim najdorađenijim što su moralisti XVII i XVIII veka ostavili za sobom. Oni će se čitati uvek iznova. Moć Bodlerove misli blistaće tu u punom sjaju. Naravno, ta misao nije sistematična, i pustili smo Bodlera da katkad izlaže svoje protivrečnosti. Ali ni Šopenhauerove ili Ničeove protivrečnosti, one Židove, Renanove ili Rusoove, predstavljene u nekoj knjizi izvoda nalik ovoj, ne bi bile manje očite. Što je još važnije, ta Bodlerova misao bi preko ovih pet ili šest stotina „izreka“ morala izgledati živa i žestoko proživljena, originalna, često dirljiva po onome što otkriva o čoveku i drugačije aktuelna od one u mnogih moralista po struci, koju duboko poštuju naši profesori književnosti. Takvu kakva jeste, nudimo dakle čitaocu ovu knjižicu, upućujući zahvalnost izdavaču koji je takođe čovek od ukusa i čovek sa srcem, i verni sluga istinske slave Bodlerove, što je bio rad da je prihvati. Čak i najbolji poznavaoci Bodlera, baš kao i oni koji tek ulaze u njegov „splin, ponor i bekstvo“, biće iznenađeni svim pesnikovim brojnim licima koje nam donosi ova knjiga. „To je beskonačno u konačnom“, rekao bi sam Bodler. Bez obzira na to da li govori o ljubavi, smrti, sebi, Bogu, kao da je mali moto ovog dela „čuj me, da bi me mogao voleti“(Cveće zla). Anri Per kaže da je ovih sakupljenih pet ili šest stotina Bodlerovih izreka, „živo, žestoko proživljeno, originalno, često dirljivo i vazda aktuelno štivo“. U veme kada oko nas više ne cvetaju cvetovi zla, već su uzreli njegovi plodovi, ovo delo je mali, proročki poziv večitog usamljenika na put bez izvesnosti i kraja, koji se može zvati umetnošću, sto je samo jedno od drugih lica ljubavi.

Jedan od ciljeva ove knjige svakako je bio i da rasvetli tamu koja obavija Borhesov život sve do onog trenutka kada je, sa svojih četrdesetak godina, zauvek izmenio svet priče, ili - kako bi on to rekao - priču o svetu. Pored obimnog predgovora i uvoda, tri velike celine nazvane su "Ogledalo" (1899-1930), "Knjiga" (1931-1955) i "Čovek" (1955-1986), a obuhvaćeni su i Borhesova putovanja, nacionalne i međunarodne nagrade, filmovi o Borhesu i filmovi snimljeni po njegovim pričama, bibliografija i dvadesetak fotografija.

„Njegova starost je bila puna slave, kao starost Getea i Viktora Igoa. Ali, on je bio čovek drugačijeg tipa. On nije čeznuo za popularnošću. Prezirao je slavu, prezirao je svet, a kada je služio papama ,bilo je to samo prisilno‘. Kazao je da se ,dosađuje i srdi dok razgovara s njima i kada ga zovu k sebi‘ i da on ,uprkos njihovim zapovedima ne dolazi ako je neraspoložen‘. Ako je jedan čovek po svojoj prirodi i vaspitanju tako stvoren da mrzi ceremonije i laskanja, nema smisla siliti ga da živi takvim životom. Ako on ne traži vaše društvo, zašto vi tražite njegovo? Zašto ga ponižavate ako beži od sveta? Nema takvog čoveka na svetu koji bi se sviđao budalama više od genija. Sa svetom je dolazio u dodir koji je bio nužno potreban. (…) Tako je on živeo sam – okružen pomoćnicima i ludacima – i svojim najvernijim drugovima: domaćim životinjama, svojim kokoškama i mačkama. U stvari, on je bio uvek sâm u životu. ,Ja sam uvek sâm‘, pisao je 1548. svom sinovcu, ,i ne razgovaram ni sa kim‘. On se malo-pomalo udaljavao od ljudi, od njihovih interesa, briga, radosti, misli. (…) Živeo je kao prosjak, gotovo ništa nije jeo, a kako nije mogao spavati, ustajao je noću i radio. Načinio je sebi šlem od kartona, koji je tako udesio da je u njegovoj sredini mogao nositi upaljenu sveću koja mu je osvetljavala rad, oslobodivši mu ruke. Što je više stario, sve se više zakopavao u samoću. Dok je čitav Rim spavao, on se sav predavao radu. Tišina je bila njegova dobročiniteljica, a noć prijateljica: ,O tamno, slatko vreme noći /U miru svrši svog zadatka delo.‘ (...) Misao na smrt ispunjavala ga je svakog dana. ,Nema ni jedne misli u meni‘, rekao je Vazariju, ,koju smrt nije isklesala svojim dletom.“ (Romen Rolan).

Rekao mi je da je on slobodan čovek, građanin sveta. Miral o Kazanovi u jednom pismu 21. juna 1760. " On priča sebi svoj život - to je celokupno njegovo literarno delo - ali, naravno, kakav život!" Š.Cvajg