SAVREMENI ROMAN

Bivši pripadnik Irske republikanske armije prihvata posao meteorološkog tehničara na napuštenom ostrvu u zabačenom kutku Antarktika. Kada tamo stigne, shvata da je njegov prethodnik nestao, a da je jedini stanovnik ostrva čudovišni svetioničar Batis Kafo, sa kojim teško uspostavlja kontakt. Ipak, njihov odnos će se promeniti kada uvide da je saradnja jedini mogući izlaz jer ostrvo opsedaju užasavajuća, reptilima slična bića. Ali da bi se ovaj rat dobio, neophodno je da obojica proniknu u suštinu mržnje. Tada će shvatiti da se čudovišta zapravo kriju u njima samima.
Roman Hladna koža, čija se atmosfera poredi sa Konradovim Srcem tame ili Goldingovim Gospodarom muva, napeta je priča o jednom od najvećih ljudskih strahova, strahu od nepoznatog. Pisana elegantnim stilom i jasnim jezikom, Hladna koža je jedan od onih romana koji se ne ispušta iz ruku sve do poslednje stranice.

Pobunjeni duhovi, treća Džubranova knjiga objavljena na arapskom jeziku, sastoji se iz četiri priče: „Varda al-Hani“, „Krik grobova“, „Nevestina postelja“ i „Halil, nevernik“.Prva je osuda prisilnih brakova; druga pripoveda o osobama nepravedno osuđenim na smrt (mladić koji u stanju legitimne odbrane ubija oficira, neverna žena i stari sluga); treća o dvoje mladih koji se vole ali postaju žrtve društvenih konvencija; i četvrta o iskušeniku, izbačenom iz manastira koga prihvataju jedna majka i njena ćerka.Ove priče su pisane u realističkom maniru i u njima Džubran izlaže kritici korupciju, hipokriziju i tradicionalne dogme libanskog društva sa stanovišta izvorne religije pravde i ljubavi, u kojoj je Bog dostupan jednako svim pojedincima, bez obzira na nacionalno i socijalno poreklo ili rang u hijerahiji moći.Ova svojevrsna odbrana principa evanđeoskog hrišćanstava, nije naišla na dobar prijem ni kod vrha maronitske crkve u Libanu ni kod Visoke porte u Istanbulu.Vrh maronitske crkve zapretio mu je ekskomunikacijom. Kada ga je predstavnik patrijarha maronitske crkve zamolio da uništi Pobunjene duhove i odrekne se ideja koje u ovoj knjizi izlaže, Džubran mu je odgovorio: „Ne iznenađuje me to što ste mi rekli. Što se tiče mog odgovora, dozvolite mi da vam kažem da sam daleko od toga da se povučem i da ću uskoro završiti pisanje jedne nove knjige, Slomljenih krila. Nadam se da ćete je čitati i vi i njegova Preuzvišenost patrijarh i da će vas ona inspirisati da reformišete vašu crkvu. Videćete da sam u potpunom nesaglasju sa vama i da posle Pobunjenih duhova mogu da odem i dalje“.Po objavljivanju ovog dela (1908.), Džubran se nastanio u Parizu i bio je pod snažnim uticajem arapskih intelektualaca koji su se zalagali za oslobađanje Sirije i Libana od otomanskog ropstva. Zbog takvog političkog angažovanja na njega je čak bio izvršen i jedan nespeo atentat. Po svemu sudeći, njegova dela bila su ocenjena kao politički subverzivna. Iako je samo dvesta primeraka Pobunjenih duhova ušlo u Siriju 1910. godine, otomanske vlasti su naredile da se oni spale na javnom trgu u Bejrutu.

P.L.

Knjiga Nimfe iz doline, objavljena u jesen 1906. godine na arapskom jeziku, sastoji se iz tri priče: „Pepeo prošlosti i večna vatra“, „Marta al-Banija“ i „Opsednuti Johana“.Prva pripoveda o feničanskom svešteniku koji, reinkaniran u pastira posle dve hiljade godina, pronalazi svoju izgubljenu verenicu u liku seljanke; druga, o siročetu, koje je zaveo pa napustio bogati varošanin; treća o svađi nekog pastira sa kaluđerima jednog manastira.Ovo Džubranovo delo sadrži teme i ideje koje su prisutne i u njegovim kasnijim spisima: metempsihoza (verovanje karakteristično za spise «mahdžera», arapske književne emigracije u SAD), obespravljenost žena na Bliskom Istoku, i uzvišenost Hrista suprotstavljena niskosti sveštenstva (opterećenog voljom za moć i pohlepnošću).Već od samog objavljivanja, Nimfe iz doline su izazvale nezadovoljstvo u arapskim zemljama. I sâm Džubran o tome svedoči u pismu svom rođaku Nakleu: „U Siriji me osuđuju kao bezbožnika, a u Egiptu pisci me kleveću govoreći: ‘On je neprijatelj pravičnih zakona, porodičnih veza i tradicija predaka’. I ako bolje razmislim, priznajem da su oni u pravu, jer znam da se moja duša gnuša zakona koje je čovek napravio za čoveka, a ja se gnušam i tradicija koje su zaveštane budućim generacijama. Ova mržnja je plod moje ljubavi za duhovno i sveto osećanje koje bi moralo biti izvor svakog zakona ovde i sada, jer je ono odraz Boga u čoveku... Osećam da postoji velika snaga u dubini moga srca koja želi da se pokaže, i ona će se s vremenom ispoljiti ako to bude volja Neba.“Ove njegove reči, napisane kada je imao tek dvadeset i tri godine, svedoče u kojoj je meri bio svestan duhovne misije koja mu predstoji.

P.L.

Pitate me kako sam postao bezumnik. Ovako se to zbilo: jednog dana, davno pre no što se rodiše mnogi bogovi, probudio sam se iz dubokog sna i video da su mi ukrali sve moje maske sedam maski koje sam svojeručno napravio i nosio kroz sedam života i potrčah bez maske ulica punim ljudi uz krike: Lopovi, lopovi, prokleti lopovi.
Muškarci i žene smejaše mi se, a neki pobegoše u kuće, strahujući od mene.
A kad stigoh do tržnice, neki mladić, koji je stajao na vrhu kuće, povika: Evo ga bezumnik! Podigoh pogled da ga vidim i sunce mi poljubi ogoljeno lice, po prvi put. Po prvi put sunce poljubi moje ogoljeno lice i u mojoj duši se razgore plam ljubavi prema suncu i nisam želeo više svoje maske. I kao u zanosu povikah: Blagosloveni, blagosloveni da su lopovi koji mi ukradoše maske!
I tako sam postao bezumnik.

Na zalasku veka Filip Rot napisao je roman neizmerne veličine, elegiju za sva ispunjena i neispunjena obećanja – opšti napredak, građanske slobode, prava i ravnopravnost te blaženstvo lagodnog američkog života samo su neka od njih. Turbulentne 60-te godine će poput balona od sapunice raspršiti ugodnu i bezbrižnu egzistenciju glavnog junaka. Jedino što je želeo bio je miran i idiličan ž`ivot kada je takav zahtev bio gotovo nemoguća misija...

Slika (ali i fotografija), koju često srećemo u prozi Antonija Tabukija, u izvesnim slučajevima čini okosnicu nekih njegovih najpoznatijih knjiga: setimo se samo ključne uloge Velaskezovih Las Meninas u zbirci Igra ogledala, Bošovog Iskušenja Svetog Antonija u Crnom anđelu ili fresaka Beata Anđelika u knjizi Krilata bića Beata Anđelika. Ali slika za Tabukija predstavlja i neposrednu inspiraciju. U knjizi Ilustrovane priče sabrani su tekstovi nastali kao rezultat utiska koji je na pisca ostavila izvesna slika, ili fotografija, ili pak skulptura... Tabuki, čini se, daje prednost figurativnoj umetnosti, odnosno umetnicima koji „pripovedaju“, iako je, zapravo, izvestan broj briljantnih tekstova inspirisan apstraktnim ili konceptualnim slikarstvom.
Iz pogovora Tee Rimini

O mladim ljudima našeg vremena. Sitim ali i gladnim, učtivim ali i besnim. Koji radije preuzimaju rizik da pogreše u životu nego da ga uopšte i ne žive.
Matilda ima 24 godine. Napustila je studije zbog beznačajnog posla, i živi sa još dve devojke u iznajmljenom stanu u Parizu. Kaže da je srećna, ali se toga priseća tek uz piće. Jednoga dana zaboravlja u nekom kafeu torbu sa velikom sumom novca. Jedan čovek joj je vraća tek iduće nedelje. Nekoliko meseci kasnije, upravo zbog tog čoveka ona odluči da promeni svoj život.

Ovaj roman priča o sudbini zlostavljanog deteta koje će se spasiti zahvaljujući neobičnom susretu. Da bi je ispričala Gavalda izmišlja novi glas, novi jezik.
Reč je o sećanjima jedne dobro vaspitane devojke, kojoj su se u životu loše otvorile karte. Suptilna i uznemiravajuća i, nema sumnje, najdivnija knjiga Ane Gavalde.

Bili, moja Bili, ta princeza skrhanog detinjstva koja se probija kroz život sa lovačkom puškom u jednoj ruci i knjigom Ne igraj se ljubavlju u drugoj, najlepša je stvar koja mi se desila od kada pišem.

Džordž Vašington Kaukaman, detektiv indijanskog porekla, lak na obaraču, po kazni biva premešten iz mirne ruralne Patagonije u Santjago. U glavnom gradu se oseća stešnjeno i nelagodno, a jedina bliska osoba mu je taksistkinja Anita. Na novoj dužnosti, u odseku za seksualne delikte, istražuje slučaj pretećih poziva upućenih glumcima koji rade na „vrućoj liniji“. Pozivi su praćeni jezivim snimcima koji su, kako izgleda, povezani sa zločinima Pinočeovog režima.

Intrigantna književna i metafizička zagonetka, ali i duboka, bolno humana priča o osnovnim pitanjima – šta znači biti roditelj i šta biva kad se uzvišeni principi sukobe sa prizemnim zahtevima svakodnevice. - Patrick Flannery, Washington Post

Kao i uvek, Kuci hipnotički vešto izmiče svakoj kategorizaciji... Ova lucidna, mistična i iznenađujuće duhovita gatka dugo će vam opsedati maštu. - Boyd Tonkin, Independent

Čudnovati spoj sokratovskog dijaloga, biblijske egzegeze, socrealističke drame i roud-muvija koji ogoljava i same temelje književnosti. - Jason Farrago, New Republic

Tajno otkrovenje o istini u romanu… Zabava najvišeg reda. - Lothar Müller, Süddeutsche Zeitung

Nakon plovidbe preko okeana, sredovečan čovek i petogodišnji dečak iskrcavaju se u nepoznatoj zemlji u kojoj se govori španski. Pošto su tokom putovanja zaboravili prošlost, u izbegličkom kampu uče novi jezik i dobijaju nova imena – Simon i David. Vlasti grada Novilje (Novilla, ili Ne-mesto) dodeljuju im stan i pomažu Simonu da se zaposli kao lučki radnik. Dok David uči da čita iz dečjeg izdanja Don Kihota, Simon kreće u potragu za njegovom izgubljenom majkom, uveren da će prepoznati po intuiciji.

Jednostavna priča o izbeglištvu, bezdomnosti i porodičnoj ljubavi neosetno prerasta u književnu meditaciju o mogućnosti utopije u savremenom svetu. Sa dozom humora i melodrame, Kuci razlaže hrišćanski mit i prepliće ga sa drugim, jednako moćnim poetičkim jezicima: pitagorejskom mistikom brojeva, Platonovim idejama o državi, budističkim učenjima, narodnim bajkama, začecima modernog romana i legendom o Supermenu.

Postoji li zaista taj neprijatelj zvani globalizacija koji iz korena menja našu stvarnost? Šta podrazumevamo pod tim terminom? Da li globalizacija stvara ideje koje menjaju tok događaja ili stvara događaje koji menjaju naš način razmišljanja? Alesandro Bariko od početka zauzima precizan stav: ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo. Zbog toga autor, preko niza intrigantnih pitanja i brojnih primera, istražuje percepciju ovog fenomena koji smo uobičajili da nazivamo globalizacijom.

Džasper Gvin je pisac koji živi u Londonu i naizgled uživa u životu. Najednom oseća potrebu da prekine dosadašnji tok svog književnog rada. Mada, ne može se reći da pati od klasične kreativne krize – naime, on zapravo želi da promeni perspektivu, da dopre do srži stvaralačke magije. U tome mu pomaže devojka koja sa strastvenom odanošću prikuplja sve elemente onoga što će malo-pomalo postati misterija Mr. Gvina. Na njemu je da promeša karte, a njen je zadatak da ih vrati u prvobitni redosled kako bi došla do iznenađujućeg ali očiglednog rešenja.

Kao devojčica, Nina je bila svedok smrti oca i brata, koji su ubijeni iz osvete. Šćućurena u svom skrovištu, ona jedina uspeva da se spase. Mnogo godina kasnije, slučajno sreće Tita, jednog od učesnika zločina. Njih dvoje oživljavaju uspomene na događaj koji im je oboma zauvek izmenio život. Prošlost se na neobičan način ponavlja, ali ovoga puta – bez krvi.

Roman Udala sam se za komunistu (1999) vodi nas u vreme kada su u Americi mnoge umetničke i druge karijere bile uništene zbog antikomunističke histerije, a veliki broj demokratskih vrednosti kojima se ta zemlja ponosi bio doveden u pitanje.
Da čitalac ne bi pomislio da je posredi politički traktat, treba istaći najvažnije: ovo je virtuozno napisan roman o ljubavi, ljudskom poštenju, i izdaji ljudi, s nizom briljantnih sporednih zgoda koje se, sve, na kraju ulivaju u osnovni tok priče. A priča je toliko zanimljiva i vijugava da čitaoca očekuju iznenađenja do samog kraja.

Godina je 1951. u Americi, druga godina Korejskog rata. Markus Mesner, mladić koji se pridržava propisa, upisuje drugu godinu na idiličnom, konzervativnom fakultetu u Ohaju. Ali zašto je on tamo umesto na mesnom fakultetu u Njuarku na koji se prvobitno upisao? Zato što je njegov otac, vredni kasapin, naizgled poludeo ‒ od straha i slutnji od opasnosti koje vidi kako iz svakog ćoška vrebaju njegovog voljenog sina. Očev strah rođen je iz ljubavi, ali on previše rasrđuje Markusa da bi to mogao dugo da podnosi, te on napušta dom kako bi našao svoj put.
Ogorčenost je priča o mladom čoveku koji se upoznaje sa neprijatnim životnim prilikama i neverovatnim preprekama. To je priča o neiskustvu, gluposti, intelektualnom opiranju, upoznavanju sa seksom i grehom. Ispričana svom inventivnom snagom i duhovitošću Filipa Rota, ona je značajan doprinos njegovom istraživanju o uticaju istorije na ranjivog pojedinca.

Zbogom, Kolambus je priča o Nilu Klugmanu i lepoj, živahnoj Brendi Patimkin, mladiću iz sirotinjskog Njuarka i devojke iz predgrađa Šort Hils, koji su se upoznali jednog letnjeg raspusta i upustili u vezu koja se vrti oko društvenih klasa i sumnji koliko i oko ljubavi. Novelu prati pet kratkih priča, koje se smenjuju od ikonoklastičnih do zapanjujuće nežnih.
Prva knjiga Filipa Rota, pobravši nagrade, odmah je učvrstila njegovo mesto pisca eksplozivnog uma, nemilosrdne pronicljivosti i saosećajnosti prema vlastitim junacima, čak i onima koji su najviše skloni tome da sami sebe zavaravaju.

Kao student, David Kepeš nazvao je sebe „bludnikom među učenjacima, učenjakom među bludnicima“. Nije znao koliko je ta deviza proročanska – ili koliko će ga prokleti. Kako Filip Rot prati Kepeša od doma njegovog detinjstva do prostranih divljina erotskih mogućnosti, od ménage à trois u Londonu do agonije usamljenosti u Njujorku, tako stvara izuzetno otmen, dirljiv i često urnebesan roman o nedoumicama zadovoljstva: gde ga tražimo; zašto bežimo od njega i kako se borimo da sklopimo primirje između dostojanstva i želje.
„Filip Rot je odličan istoričar savremene erotike.“
Milan Kundera

Pred nama su sabrani novinski članci pronađeni 1979. godine u Narodnoj biblioteci u Buenos Ajresu. Vodič mi je bio Alehandro Rusovič, tražila sam ljude koji su bili svedoci vremena kada je grupa Gombrovičevih prijatelja zajednički prevodila na španski jezik delo Ferdidurke, 1946–1947. godine. I baš tada smo nabasali na nekadašnjeg posetioca Kafea Reks – Rikarda Vilelu, argentinskog biznismena koji je za vreme rata s Gombrovičem igrao šah. On nije učestvovao u prevođenju, ali se zato sećao da je ispravljao tekstove na španskom, koje je Gombrovič pisao za razne listove, pored ostalog za Viva cien a?os, namenjenog snobovskom građanstvu koje traži recept za smisleniji život. Rikardo Vilela je naročito dobro pamtio seriju članaka objavljenih pod pseudonimom Horhe Alehandro, koje je Gombrovič želeo da naknadno objedini i objavi kao zasebnu knjižicu pod naslovom Nuestro drama er?tico; računao je na komercijalni uspeh koji bi mu u narednih nekoliko meseci pomogao u rešavanju novčanih problema. Ta knjiga nije ugledala svetlost dana. Gombrovič bi bio začuđen kad bi mogao da vidi da je njegov projekat realizovan nakon više od pedeset godina, i to u njegovoj rodnoj zemlji i pod svojim pravim imenom. Čitaoci bi tako i trebalo da tretiraju ove tekstove – kao dokument piščeve egzistencijalne borbe u izgnanstvu.

Leto 1944. U ekvatorijalnom Njuarku vlada paklena vrućina. Zastrašujuća epidemija hara gradom a nad decom se nadvija pretnja od paralize, doživotne invalidnosti, čak i smrti. Pošteni energični dvadesettrogodišnji nadzornik igrališta Baki Kentor posvećen je svojoj dužnosti i razočaran što zbog slabog vida ne može da služi u ratu. Ali ubrzo shvata da se rat odvija i na dečjem igralištu, u jevrejskom kvartu Vikvajiku. To je njegov rat. Rat protiv nevidljivog neprijatelja čije su žrtve oni najnedužniji.

Dok polio pustoši Bakijevo igralište, Rot nas vodi kroz emocije i stanja koje ovakva pošast donosi sa sobom: strah, paniku, bes, zbunjenost, patnju, bol, odgovornost, moralne dileme i preispitivanje vere u Boga.

U jednom neprekidnom putovanju koje se raspliće od Indije do Brazila, od Meksika do Italije i njegovog toliko voljenog Portugala, glas Antonija Tabukija uči nas da putovanje nikada nije samo jednostavno otkrivanje nekog mesta. Putovanje je odlazak, boravak, napuštanje. Putovanje je sposobnost da tokom boravka posmatramo svet oko sebe i da uspemo da povežemo osobe sa mestima. Putovanje čine osobe, imena, kuće, mesto boravka ali i knjige i priče.
Kaže Antonio Tabuki: „Putnik sam koji nikada nije putovao da bi o tome pisao, što mi se uvek činilo budalasto. To je isto kao kad bi neko hteo da se zaljubi kako bi napisao knjigu o ljubavi“. Tabuki nas s kraljevskom ljubaznošću prati na putu saznavanja i prepoznavanja mesta na jednoj jedinstvenoj mapi, naravno, ali prijemčivoj zbog prepoznatljivog jezika pripovedanja. Mapi koja se rado otvara „drugim“ formama putovanja – pregled fantastičnih gradova pisaca, čitanja Stivensona, tajanstvena rečenica ujaka pred freskama Blaženog Anđelika, planine Ese de Keiroša, Ungaretijev Egipat, podsećanje na Amazoniju preko predivne knjige kao što je Utroba univerzuma. U oba slučaja – i u stvarnim putovanjima i u onima koje je podstakla književnost – Tabuki nas poziva da vidimo i da ostanemo, da se krećemo i da se vratimo. Svaki put sastanak je iznenađenje, jer svet je uvek negde drugde, otkrivanje sebe samih preko drugih