STRIP

KROZ ERONDAR

VRATA KA TAMI

HORDA NEUPOKOJENIH

Informacija da Serđo Boneli nije važio za obožavaoca susretanja junaka iz različitih serijala nikoga neće iznanaditi, to je opštepoznata stvar. Ipak, najpopularnije i najvoljenije udruživanje (Dilana Doga i Martija Misterije u epizodi „Poslednja stanica: Užas!”) objavljeno je 1990. uz njegov blagoslov. Scenario je napisao Alfredo Kasteli, a Ticijano Sklavi potpisan je kao saradnik, iako smo kasnije otkrili da se Sklavi nije naročito mešao, kao što se ni Kasteli nije mešao u nastavak iz 1992. koji je napisao Sklavi („Smak sveta”). Tvorac Martija Misterije tvrdio je da su Boneli i Sklavi pristali na ta dva eksperimenta isključivo iz prijateljskih razloga, kao uslugu njemu, ali i da je u planu imao neostvarenu ideju o stripu u kom bi se potom sreli DSČM i Nik Rajder. Otud je postojanje stripa pred vama – kod nas ovom prilikom prvi put prevedenog, a originalno objavljenog 1993. godine – sve iznenadilo. Evo šta je veliki Serđo tada poručio italijanskim čitaocima…

„Junaci iz stripova uvek su mladi i lepi. To je je-dna od njihovih karakteristika i jedan od glavnih razloga njihove privlačnosti. Za razliku od nas, ljudi od krvi i mesa, likovi na papiru, blago njima, nikada ne stare! Tako na primer Mister No uvek ima nešto više od trideset godina, a njegove pustolovine odigravaju se, kao što znate, pedesetih godina XX veka. Radnja se dešava tada, a njega uvek krase snaga i vitalnost atletski građenog tridesetogodišnjaka. I verovatno nikome ne bi palo na pamet da mu oduzme njegovu večnu mladost da vragolasti Alfredo Kasteli nije umešao svoje prste – u svom serijalu Marti Misterija u nekoliko navrata odao je počast Džeriju Drejku, koji se pojavio kao special guest star. Naravno, pošto su se ti susreti dogodili osamdesetih godina XX veka, Mister No je bio već ostareli gospodin, što je svojevrsni ironični omaž junaku zrelom za penziju. Razmišljajući o udruživanjima Dilana Doga i Martija Misterije, te imajući u vidu vaše brojne zahteve za novim krosoverima kao i činjenicu da su preklapanja različitih serijala uglavnom specijalitet rezervisan za američke stripove, postavio sam sebi jedno pitanje: da li bipravi susret između Mister Noa i Martija Misterije bio moguć? Kakav bi utisak na čitaoce ostavilo suočavanje s junakom koji je ostario kao svako od nas? E pa, ukoliko bilo koji stripski junak može da podnese takvo starenje – verujem da je to upravo moj Mister No. Njegova ironičnost i radost življenja ne zavise od godina. Iako je u ovoj priči uveliko prebacio šezdesetu, Mister No se u duši nimalo nije promenio, i dalje razigrani i zavodljivi tridesetogodišnjak. Moje poslednje sumnje odnosile su se na atletske sposobnosti junaka u trećem dobu. Da li bi sada stariji Mister No bio sposoban da trči kroz džunglu i bori se protiv žestokih protivnika? Putujući pustinjama i šumama na svim stranama sveta i sâm sam imao priliku da sretnem sedamdesetogodišnjake u odličnoj formi, sposobne da se nose sa raznim rizicima i teškoćama. Alfredo i ja smo u tandemu skrojili jednu klasičnu priču (ili bolje rečeno u kvartetu, s obzirom na to da su je ilustrovala braća Di Vito). Tako u ovom neobičnom stripu imamo džunglu i misteriju, kao i dva udružena Bonelijeva junaka od kojih nijedan više nije mladić. Verujem da će ovog puta i čitaoci moje generacije biti zadovoljni.”

Godinama kasnije o kreativnom procesu imao je da kaže sledeće…
„Dobro se sećam koliko je bilo teško koordinisati rad dvojice po karakteru potpuno različitih autora kao što smo Alfredo Kasteli i ja. Preganjali smo se oko konačnog broja strana do poslednjeg trenutka, trudeći se da svojim tvorevinama damo što više prostora (često pribegavajući podmuklim sredstvima) i s velikom mukom uspevali da pomirimo različite i suprotstavljene tačke gledišta. Zbog toga sam oduvek i smatrao da je zaista teško napraviti dobar team up.”
Upitan kako je do cele priče došlo, Alfredo Kasteli je pre nekoliko godina otkrio…
„Mister No se nakratko pojavio u dva broja Martija Misterije i kada sam Serđu predložio jedno ’ozbiljno’ udruživanje njihovih snaga on je to na moje veliko iznenađenje prihvatio. Iskren da budem, nikada mi nije bilo jasno zašto je pristao, budući da je kasnije uvek kukao zbog ove priče, navodno usled mojih intervencija na njegovom delu scenarija poput izbacivanja nekoliko tabli zato što je broj strana bio ograničen, a ne slobodnog karaktera kao u redovnoj seriji. Možete misliti, tvrdio je da sam to uradio zbog toga što je na njima Mister No muvao Dijanu, pa sam bio ljubomoran.”

Dobar dan na bis svima. Ovaj Bis!, neredovno izdanje u kome će vas Marti Misterija ponovo zaskočiti kad mu se najmanje nadate, sadrži ovu i, kao što ste možda primetili, još dve rubrike posvećene temi koja inspiriše našu priču: uređajima koji utiču na um i ljudsko ponašanje. Zato i ove Misterije na Bis posvećujemo jednoj neobičnoj i zanimljivoj vesti koja ima zapanjujuće sličnosti s avanturom „Detektiva nemogućeg”. Ako ste je već pročitali i pomislili da je preterano da jedan „mentalni zrak” uzdrma gusto naseljeni deo Njujorka, znajte da se slična pojava desila u jednom italijanskom mestašcu februara 1990. Događaj se odigrao u San Gotardu, selu blizu Vičence, i započeo je baš na Dan zaljubljenih. Bez ikakvog vidljivog razloga, prekidači na kućnim aparatima počeli su da se pregrevaju i gore, televizori su se sami palili i gasili, a brojila električne mreže su iskakala i topila se. Za svega nekoliko dana ovo „čudno” ponašanje proširilo se sa predmeta na ljude: vrtoglavice, strašne migrene, jake alergije, bolovi u stomaku. Služba hitne pomoći je zatrpana; ima i onih koji se pribojavaju da su „postali radioaktivni”. Životinje počinju da se ponašaju čudno: ovce bleje prestravljeno, mačke se povlače u ćoškove i prestaju da jedu, a kokoške kljucaju na neobičan način. Psihičko stanje stanovnika San Gotarda dodatno se pogoršava kada počnu da se pale predmeti koji nemaju nikakve veze s električnom energijom: stolica, limeni krov, krov automobila „fiće”, pa čak i invalidska kolica jednog nepokretnog čoveka. Neki nagađaju da je u pitanju demonska sila i panika počinje da se širi. Zatim se pojavljuje moguće objašnjenje (mada uzrok fenomena, koji je trajao skoro mesec dana, nikada nije pouzdano razjašnjen). Pretpostavlja se da u za ove događaje odgovorni džinovski repetitori koje su postavili „Snam” (italijanska energetska kompanija) i druge organizacije na okolnim brdima, stvarajući snažno elektromagnetno polje. Kakve posledice elektromagnetizam može imati po ljude i predmete? Još niko ne zna sa sigurnošću: ovakvi uređaji postoje tek nekoliko decenija i nije prikupljeno dovoljno podataka kako bi se sprovelo sistematsko proučavanje ove neobične vrste zagađenja. Možda se „mašina ludila” zaista nalazi među nama a da toga nismo ni svesni!

Dosije: Ljudi u crnom

naslovna strana: Đankarlo Alesandrini
tekst: Alfredo Kasteli
Vinčenco Bereta
crtež: Nando Espozito
Denizio Espozito
Đankarlo Alesandrini

broj originala: Albo Gigante 3
naslov originala: Gli Uomini in nero

naslovna strana: Bane Kerac
unutrašnje naslovne strane: Galijeno Feri

DOK VAS SMRT NE RASTAVI

BROJ DVESTA

Senke smrti”, neizostavan deo kolekcije svakog ljubitelja Divljeg zapada, u sebi nose opipljivu atmosferu najautentičnijih, klasičnih Bonelijevih stripova. Poseban kuriozitet čine dodaci, a naročito opširan esej o Tarkviniju i reprodukcija celokupnog originalnog scenarija Đanluiđija Bonelija sa njegovim beleškama i zapažanjima.

Večiti rat
Princ tame
Gospodar oluja

SENKA ZLA
LIZINI SNOVI
POBUNJENI ANĐEO

ENIGMA SATELITA
ENERGIJA KOSMOSA


Marti Misterija prima hitan poziv iz ASI, Italijanske svemirske agencije. Zadatak je istovremeno složen i uzbudljiv: potrebno je rešiti misteriju vezanu za satelite COSMO-SkyMed . Najsavremeniji uređaji za praćenje beleže anomaliju, budući da se signali koje šalju na misteriozan način ometaju, onemogućavaju da se nastavi specifično arheološko iskopavanje od presudnog značaja. Ali to nije sve: u Svemirskom centru u Materi, gde se obrađuju i kontrolišu satelitske slike, događa se nešto zastrašujuće: sablasne prikaze, koje dolaze direktno iz prošlosti, izazivaju pometnju među naučnicima i inženjerima. Jedini način da Detektiv nemogućeg razotkrije suštinu misterije jeste da lično ode na mesto arheološkog iskopavanja: u Londonski toranj!

Nejtan Never i mlada naučnica Su Kiton moraju da se vrate u prošlost kako bi pronašli važan projekat iz prošlosti, i uz pomoć vremešnog Martija Misterije moraće da spreče atentat na svemirskog inženjera iz ASI, Mila Danezija! Naime, mračne sile pokušavaju da zaustave istraživanja ovog naučnika usmerena ka pronalaženju novih izvora energije, i time sabotiraju revolucionarni projekat Bežični prenos energije. Specijalni agent Alfe i Detektiv nemogućeg u novoj, neverovatnoj strip-avanturi… nauka i naučna fantastika koje se prepliću kako bi ispričale priču o projektima sadašnjosti i budućnosti koji predviđaju upotrebu solarne energije ne samo za snabdevanje naše planete već i za buduće kolonije na Mesecu i predstojeće istraživačke misije u svemiru!

Priča koju držite u rukama interesantna je zverka. Prvobitno objavljena u premijernom broju "Maksija" Detektiva nemogućeg, izdanju kod mnogih junaka na zlom glasu zbog „pusti mozak na otavu” epizoda, ona predstavlja jedan od pokušaja Stefana Vijetija, scenariste mnogo poznatijeg po angažmanu na Nejtanu Neveru i kasnije Dragoneru, da spoji kontinuitete Martija i Nejtana.

„Smrt, ljubav, smrt, u večitom krugu,
bez kraja i konca, prate jedna drugu.”

Postoji jedno italijansko seoce, smešnog imena Bufalora, koje čuva nimalo smešnu tajnu: na groblju mrtvi se vraćaju, gladni ljudskog mesa. I jedino što stoji između tih povratnika i meštana nesvesnih užasa je alkoholičar, cinik i lokalni grobar takođe smešnog imena: Frančesko Delamorte.
Makar dok igrom sumanutih slučaja u Bufaloru ne stigne i Dilan Dog…

„Smrt, ljubav, smrt” sadrži celokupan istorijat Delamortea, koga je Ticijano Sklavi stvorio kao prototip istraživača noćnih mora: roman „O smrti, o ljubavi”, u kome grobar iz Bufalore ima glavnu ulogu, a po kome je Mikele Soavi snimio istoimeni film sa Rupertom Everetom u glavnoj ulozi; kultnu epizodu „Crni užas”, u kojoj se dve Sklavijeve tvorevine susreću; i epilog, „Zvezde padalice”, u kome, možda, uspevaju da nauče da žive jedna s drugom. Takođe, ova knjiga je i pokazatelj uzlazne putanje samog Sklavija – ne scenarističke, već psihičke: od surovog cinizma u romanu, preko preispitivanja takvog stava u stripu, do prihvatanja i romantizovanja smrtnosti u epilogu.
Užasi smrti i užasi ljubavi… sakupljeni u jednu setnu, stravičnu i melanholičnu knjigu koja je mogla da izađe samo iz uma Ticijana Sklavija!

SVE JE POŠLO NAOPAKO
Svako odeljenje ima svoje „čudake”, a svaki „čudak” svoju supernemoć da se uklopi. Ako, međutim, ima i supermoć da nasred časa izazove osvetnički poltergajst, škola je prinuđena da se obrati Dilanu Dogu.

UROBOR
Dok gradom hara ubica koji iz žrtava izvlači svu krv i za sobom ostavlja samo iscrtani krug, detektiv od košmara kao da je u začaranom krugu – sopstvenog košmara: iznova i iznova sanja kako umire.

MRTVACI NE IGRAJU
Flešbek: Dilan je mladi policajac novajlija, kojem je dodeljena noćna smena. U mrtvačnici. U kojoj je, između ostalih, leš višestrukog ubice. I mrtva tišina. I dugi, dugi sati. Ali sve je u redu, mrtvi su mrtvi ili baš i ne?

CRNI
Vožnja biciklom je zdrava, a i tera loše misli. Ali Crni je drugačiji bicikl. Dok svog vlasnika odvlači od jedne nesreće, čini se da ga gura u još veću… kao da se hrani ljudskom patnjom i usamljenošću.

Konačno smo stigli do kraja uzbudljivog ciklusa od deset brojeva Zlatne serije, konceptualno osmišljenih tako da bez Dilana Doga i Zagora ponude publici niz izdanja s većim brojem stranica. Kako je rečeno u uvodniku 50. broja Zlatne serije, ovo je bila svojevrsna lančana zahvalnost vernim čitaocima koji su nam omogućili da objavimo ovoliko brojeva naše nove edicije. Ali sada je tome kraj – i koja bi priča bolje poslužila da se poentira ovim izdavačkim poduhvatom ako ne ona na čiji završetak čekamo već nekoliko decenija.
Pred vama je treći Vilin uradak na serijalu o Teksu. Prethodnu avanturu smo već pomenuli, a Vila je druženje s Noćnim Orlom započeo naslovom „Ranč izgubljenih” (stara Zlatna serija #965–966: „Ranč izgubljenih”, „U rukama Čejena”), po scenariju Đanluiđija Bonelija. Nakon priče „Pod nadzorom” nacrtao je „Crnog Tigra” (VČ Zlatna serija #54), ali dok je došao trenutak za to, Vila je već bio prihvaćen kao veliko ime u svetu italijanskog stripa i najizvesniji naslednik Aurelija Galepinija na naslovnim stranama. I to najviše zahvaljujući ovoj priči, nacrtanoj neopisivom energijom i osećajem za atmosferu. Nema sumnje, tome je doprinelo i iskustvo koje je stekao tokom rada na koricama Dilana Doga.

OKRUTNI FILM

INDIOSI U NAPADU

NJUJORŠKE NOĆI

KRV NA SNEGU

Stigao nam je treći broj Lunovog magnus stripa na Bis, i verujemo da više nema potrebe posebno predstavljati koncept „biseva” u izdavaštvu kuće Serđo Boneli (a i Veselog četvrtka, kad smo kod toga). Pokazalo se da je ovaj izdavački eksperiment zanimljiv za matičnog izdavača i publiku u Italiji, ali isto se može reći i za ovdašnje čitaoce, pošto su prva dva broja naišla na izuzetno pozitivan odziv. No, pozabavimo se zasad prvom od dve priče u ovom broju.
Kao što je očekivano, format priče od jedne sveske više pogoduje pojedinim junacima Bonelija u odnosu na druge. Dilan se i inače odigrava unutar tih zacrtanih parametara, pa mu raspon „bisa” ni po čemu ne remeti ritam. Isto se ne bi moglo reći za Teksa, koji retko kada započne i završi unutar jedne sveske – čak i uz napomenu da su Teksove mesečne sveske u startu 16 strana duže od prosečnog Dilana ili Zagora. Dakle, sastaviti smislenu i upečatljivu priču o Noćnom Orlu unutar 112 stranica nije lak izazov, ali Mauro Bozeli i Mauricio Doti imali su keca u rukavu. Pozabavili su se još jednim veoma posebnim fragmentom Teksove prošlosti. Skoro je neverovatno da se tokom višedecenijske karijere Teksa Vilera niko nije dotakao istog pitanja. A ono je sledeće: kada je Teks postao indijanski agent Navahoa?
Ako se na trenutak vratimo u daleku prošlost nama omiljenog teksaškog rendžera, svedoci smo koliko je njegov opus u početku bio ispunjen fluidnošću i promenama. U prvom broju upoznajemo ga kao (pravednog) odmetnika, onda indijanskog zeta, pa oca, udovca, rendžera; I preko mnogih od tih ključnih trenutaka u njegovom razvoju, prilično se olako prešlo. Autori su se tek naknadno vraćali tim tragom od mrvica narativa, te dopunjavali i, shodno potrebama, produbljivali određene elemente. Tako imamo izvrsnu priču „Gnevni Teks” (Tex #105-107), u kojoj se Đanluiđi Boneli i Galep bave smrću Teksove supruge Lilit, koja je ranije samo misteriozno eliminisana „van ekrana”. Taj motiv su Mauro Bozeli i Klaudio Vila dodatno produbili u rođendanskom „Galopu sudbine” u boji, koji je Veseli četvrtak objavio u posebnom kolekcionarskom izdanju.
Međutim, pitanje kako je Teks, osim što je poglavica Navahoa i teksaški rendžer, postao i državni poverenik svog plemena, do sada nije razjašnjeno. Taj kvantni skok u statusu Noćnog Orla obelodanjen je samo u sada već legendarnoj priči „Krv Navahoa” (Tex #51-53), gde je bez ikakvog objašnjenja postao opšteprihvaćena činjenica i deo kanona. A kanon je podmukla stvar. Kako su se određeni segmenti Teksove ličnosti dodavali, tako je on, od relativno fluidnog i neukorenjenog lika, postao sušta suprotnost. Već nakon tih pedesetak prvih brojeva, Teks je postao okovan sopstvenim kanonom, koji svi autori moraju da poštuju. Mora se priznati da se Bozeli (nekad manje a nekad više uspešno) unutar tog kanona sa lakoćom kretao, i čak je uspeo da iznedri brojne dubinski analitičke priče o prošlosti Teksa i njegovih prijatelja, a koje nisu ni u kojoj meri narušile ustanovljeni poredak. Pored već pomenutog „Galopa sudbine”, tu je i čitav serijal Mladi Teks (iliti originalno Tex Willer), koji možete pratiti u Novom Lunovom magnus stripu.

Pomenućemo samo neke od brojnih priča poput „Veličanstvenog odmetnika” (Veliki Teks #4) ili pak „Osvetnika” i „Pravde u Korpus Kristiju” (Veliki Teks u boji #3), koje se takođe tu nalaze.

Svako ko je u životu pročitao bar jednu epizodu čiji je on glavni junak naprosto mora biti oduvan njegovom ličnošću, kao i njegovom sposobnošću da se hrabro, ali ne i nemarno, suoči sa svakim mogućim (ili nemogućim) izazovom. Na poziv avanture on se odmah odaziva, bez oklevanja. „On” je, naravno, Zagor, jedan od najvećih junaka izdavačke kuće Boneli, čiji poklič pun prkosa, gneva i ushićenja („Aaaahhjaaakkk!”) još od 1961. godine odjekuje darkvudskom šumom i maštom čitavih generacija čitalaca! Njemu u čast, priredili smo ovo slavljeničko „putovanje” na 228 stranica, čija je početna i krajnja stanica upravo koliba – koju je nacrtao Galijeno Feri – u kojoj Zagor živi sa svojim vernim prijateljem Čikom.